[PRVI DEO] Izraelsko-iranski rat: Da li je Iran mogao bolje odgovoriti i da li je video američke stelt avione?

Drugi deo teksta, posvećen kapacitetima iranske PVO pročitajte ovde.

Nedavni izraelski napadi na ciljeve u Iranu, pokazali su brojne slabosti iranske PVO.

Pre svega, delovanjem diverzantskih ubačenih grupa unutar samog Irana, koje su lansirale dronove-kamikaze i napadačke dronove na pozicije radarskih i raketnih sistema PVO, postignut je efekat iznenađenja i jedinice PVO Iranske vojske bile su zatečene na marševskim pozicijama, nespremne za borbu i pogađane su. Takođe, ubačene grupe predvođene Mosadom napale su i vojne rukovodioce, pre svega IRGC, usmrtivši veći broj njih, što je donekle poremetilo komandnu strukturu IRGC formacija, ali i unelo nemir i među IRGC i među pripadnike same Armije.

Izraelski avioni su kod udara na ciljeve u Iranu, uglavnom koristili „stand-off“ oružja i lansirali projektile sa većih daljina i uglavnom van granica samog Irana, iako je bilo i izleta u vazdušni prostor severnog Irana. Pored obaranja jednog broja bespilotnih letelica nije bilo uspeha u obaranju izraelskih aviona, koji su u nekim danima leteli direktno iznad centra Teherana.

Pred sam kraj sukoba, 21. i 22. juna, uključila se i američka vojska, upadom sedam stelt bombardera B-2A, praćenih SEAD zaštitom stelt aviona F-35 i F-22 duboko u vazdušni prostor Irana, delujući sa 12 bunker-probojnih bombi  GBU-57 na podzemno nuklearno postrojenje Fordov, 2 GBU-57 na nuklearno postrojenje Natanz u i sa 30 krstarećih raketa Tomahavk na nuklearni objekat u Isfahanu, pored Teherena, a koje su lansirane sa podmornica.

Navodi se da je u operaciji učestvovalo ukupno 125 američkih aviona (ne računajući avio cisterne), a napad su vodili isključivo avioni sa stelt karakteristikama. Napad je svakako bio impresivan, bombarderi B-2A su poleteli iz svoje baze Vajtman u SAD-u. Cela operacija je trajala oko 18 časova, a tokom nje nisu primećeni letovi iranskih lovaca niti pucnji Iranske PVO, kako navodi američki predsednik Donald Tramp.

Mogu li iranski radari otkrivati dronove i avione stelt konfiguracije?

Pored problematike dronova, koja je u velikoj meri plod infitracije Mosada unutar samog Irana i propust drugih službi bezbednosti, a manje PVO, šta možemo reći o mogućnostima Irana da se suprotstavi masovnim napadima aviona sa stelt karakteristikama i da li ih uopšte mogu videti?

Iran poseduje razgranatu mrežu radarskih sistema. Posebna pažnja posvećena je upravo radarskim sistemima za rano otkrivanje aviona sa smanjenim odrazom i krstarećih projektila. Stelt tehnologija izrade letelica omogućava im smanjen radarski poprečni presek i uočljivost za radare sistema za navođenje raketa koji obično rade na centimetarskim talasnim dužinama. Pritom, stelt je optimizovan za X-opseg, u kome radi najveći broj radara za navođenje raketa- nišanskih radara, između 8-12 GhZ.

Ipak, osmatrački radari rade na različitim frekvencijama i talasnim dužinama od navedenih. Tako osmatrački radari velikog dometa ili ranog otkrivanja, obično rade na metarskim i decimetarskim talasnim dužinama, između 150 MhZ – 3 GhZ (na granici sa centimetarskim dužinama). Ti radari imaju veće mogućnosti otkrivanja ovih letelica zbog svojih radnih frekvencija, odnosno talasnih dužina.

Najveće mogućnosti kod osmatračkih radara  imaju VHF radari od 30-300 MHz  poput P-12, P-14, P-18 i radari Vostok-Quds, koje Iran poseduje u svom arsenalu opreme za VOJiN, a deo tih radarskih sistema, uglavnom ruskog i beloruskog porekla,  proizvodi i sam, poput radara P-12, radara P-18 (sa navodno dupliranim dometom i dvostrukim antenskim parom), kao i radara Vostok-Quds.

Takvi radari mogu otkrivati stelt ciljeve na većim daljinama i prosleđivati ih dalje višenamenskim radarima raketnih sistema PVO na otkrivanje i uspostavljanje praćenja. Lakše je otkriti stelt cilj nekim S ili C-opseznim osmatračko-akvizicijskim radarom raketnog sistema PVO koji je prethodno naveden na cilj ili u sektor cilja nekim VHF, UHF ili L-opseznim radarom. Kada zatim taj radar pronađe cilj, a na manjim daljinama, on će dalje još preciznije navesti svoj nišanski radar. Nišanski radar u X-opsegu, sada precizno naveden u rejon cilja će takođe, u jednom trenutku otkriti stelt cilj, samo je pitanje koliko će te daljine otkrivanja biti smanjene i koliko će to uticati na mogućnost dejstva, odnosno protivdejstva tog aviona ili aviona iz pratnje.

Treba napomenuti da Iran ima i radare ranog upozorenja sa karakteristikama osmatranja iza horizonta (OTH), koji rade u HF ili bliskim VHF frekventnim opsezima i koji snop formiraju refleksijom od jonosfere. Takvi radari su u stanju da otkrivaju stelt letelice na velikim daljinama. Iran raspolaže sa ruskim multisektorskim bistaticima tipa Rezonans-E i sopstvenim modifikacijama ovog tipa radara Ghadir i Sepehr. Iran poseduje i nekoliko primeraka OTH radara sa površinskim (morskim) odbijanjem, što bi bilo korisno i za otkrivanje plovila koji bi se približavali iranskom kopnu.

Pritom, Lokidov F-35 sa frontalne čeone strane ima RCS (radarsku odraznu površinu) nižu od F-117A, ali sa bočnih strana veću, pa je u proseku tek nešto malo steltniji od F-117A. Nešto viši nivo stelta poseduje B-2A, a vrhunac je F-22 Raptor. Upravo tim avionima su američke vazduhoplovne snage dejstvovale na ciljeve unutar Irana.

Podsećam da su naši P-12 i P-18 otkrivali F-117A na daljinama od 28 km, tokom rata 1999.te godine, a Nevini centimetarski nišanci zatim na oko 16 km. Pritom, ovo nisu najviše moguće vrednosti otkrivanja stelt letelice karakteristika poput F-117A, već ono što se iskustveno zna iz tog rata. Iran ima mnogo snažnije VHF i HF radare o kojima sam pisao na početku teksta, a i centimetarski nišanski radari njegovih raketnih sistema su daleko savremeniji, snažniji i većeg dometa od nišanca jedne Neve ili Kuba, koje je onda imala jugoslovenska PVO.

Prema tome, izvodi se zaključak da su Iranci, barem na papiru, imali mogućnosti da pravovremeno otkriju napadačku grupu sa stelt karakteristikama i da na nju dejstvuju.

Zbog čega nisu?

Izrael je svojim iznenadnim namenskim udarima sa teritorije samog Irana, na vojni vrh IRGC i Armije, kao i na naučnike koji rade na razvoju nuklearnog programa, uneo pometnju u samoj komandnoj strukturi IRGC i Armije i samog državnog vrha. Pored toga, ubačeni agenti su sa teritorije samog Irana, lansiranjem naoružanih bespilotnih letelica, kamikaza dronova ali i lansiranjem navođenih projektila sa zemlje (poput Spike projektila) iz blizine napali jedan broj vojnih baza iranske PVO i onesposobili deo sistema.

Videli smo jedan broj sistema, uključujući i sisteme Tor-M1, Mersad i Mersad-16 i Sevome 3^rd Khordad koji su pogađani iako nisu bili u borbenom radu, a pojavile su se i fotografije navodno pogođena dva nišanska radara sistema S-200V, kao i radare Kasta-2-2 (iranska izrada) I Al-Fajr-2 (iranska verzija P-18) kako su pogađani dok su radili.

Sasvim je jasno da Iran takođe ima problema sa otkrivanjem i dejstvom na bespilotne letelice i da nedostaju radarski i raketni sistemi koji bi bili u stanju da reše ovaj problem. Iranska PVO jeste srušila najmanje 10-tak bespilotnih letelica Izraela, ali se čini da je to veoma malo u odnosu na štetu koju su BPL ostavile iza sebe.

Što se tiče suprostavljanja izraelskim avionima i američkoj napadačkoj grupi, Izraelska avijacija je uglavnom dejstvovala van vazdušnog prostora Irana ili je samo na kratko ulazila u severozapadnom delu zemlje. Iako postoje Iranske tvrdnje o obaranju “više aviona F-35” i čak zarobljavanju jedne “žene pilota”, nema nikakvih dokaza do potkrepe ovakve tvrdnje.

Što se tiče američke napadačke grupe, nema sumnje da je ona uočena pre ulaska u Iranski vazdušni prostor, ali na nju nije, kako sami amerikanci navode, dejstvovano.

Ovde se moramo podsetiti da je Izrael krajem prošle godine, kod prve raketne razmene sa Iranom, tvrdio da je pogodio najmanje dva nišanska radara sistema PVO S-300PMU-2 Favorit, a videli smo i snimke pogađanja radara ranog otkrivanja iza horizonta tipa Ghadir. Na vojnoj paradi 19. aprila ove godine, imali smo prilike da vidimo marš komponenti sistema S-300PMU-2 Favorit, ali bez nišanskih radara (što bi moglo biti veoma indikativno).

Početkom akcije od 13. juna dejstvovano je i na OTH radare Ghadir, kojih je Iran imao sedam, a koji spadaju u Iransku izvedbu ruskog radara Rezonans-E. Pretpostavlja se da je barem šest radara ovog tipa pogođeno i barem privremeno onespobljeno za dalji rad od strane izraelske avijacije. Ove radare nije tako lako trajno uništiti zbog njihovih dimenzija i načina izrade, ali se mogu na duže vreme staviti van upotrebe, barem u jednom od sektora. Takođe, uništeni su i neki radari P-18 i njihove modifikovane izvedbe, kao i jedan broj sistema PVO, među kojima I Sevome 3^rd Khordad, Mersad-16, Tor-M1 i drugi sistemi. Dakle, izvršena je neka vrsta pripreme za prolaz američkih aviona.

Vidimo da je dosta predradnji izvršeno pre nego je američka udarna grupa ušla u vazdušni prostor Izraela. Značajno je degradirana radarska mreža ranog otkrivanja stelt letelica, deo najpotentnijih sistema PVO Iranske vojske privremeno je stavljen van upotrebe, a avijacija ionako i nije planirala da se koristi u PVO usled svoje inferiornosti. Uprkos tome uništen je jedan broj aviona F-14 Tomcat, F-4 Phantom II I F-5 Tiger. Pretpostavlja se da je deo aviona bio namerno postavljen da bude uništen kao meta.

Da li je Iran mogao bolje odgovoriti?

Dozvoliću sebi luksuz da kažem da jeste. Meni je od početka ovog sukoba delovalo kao da Iran dejstvuje pod ručnom i to isključivo reaktivno.

Mišljenja sam da tokom celog sukoba nije povukao niti jedan aktivan potez, nego su to sve bili odgovori na izraelske udare i to često značajno manji po obimu u odnosu na izraelske. Tako mi se čini da je i ova akcija američke vazduhoplovne udarne grupe bila plod nekakvog tajnog dogovora na relaciji Tramp – Iran – Izrael o završetku ovog sukoba.

SAD su izvršile dejstva na nuklearna podzemna postrojenja na koja Izrael, nije mogao kvalitetno da dejstvuje i time je zadovoljena želja Izraela za uništenjem iranskog nuklearnog programa. Naravno, da li je iranski nuklearni program zaista uništen ili samo usporen, to za sada ne možemo znati, ali obzirom na brojne kamione i šlepere koji su dan ili dva pre udara bili ispred baze Fordov (nekih najmanje 16 šlepera) i zatim otišli, govori u prilog tome da je sasvim moguće da je iz podzemne baze Fordov izvučeno sve ono što je bilo vredno, a što se moglo izvući i odvesti šleperima.

Takođe, odmah nakon udar usledio je čudan poziv američkog predsednika Trampa, kako je sada vreme za mir. Iran je ipak odgovorio na napad, ali taj odgovor je bio takav, da samo povećava sumnje u dogovor tri strane o brzom završetku sukoba (ili bar ove runde). Iran je obavestio SAD o napadu na američku vojnu bazu u Kataru, na koju je lansirao nekih 14 balističkih projektila, ali bez prethodne pripreme sa bespilotnim letelicama ili krstarećim raketama radi zasićenja PVO i obmane, što je uzrokovalo da gotovo svi projektili budu oboreni, bez ikakve štete (a ni žrtava) u američkoj bazi niti u Kataru uopšte. I odmah nakon toga, usledio je prekid vatre.

Pretpostavljam da ni sam Iran nije želeo da se aktivnije suprotstavi američkoj udarnoj grupi, već smatram da je to bio deo dogovora. “Još ovo da se odradi, a onda ćemo završiti ovaj sukob”.

Prekid borbenih dejstava odgovarao je svima. Mislim da Tramp generalno ipak nije bio za rat velikih razmera („full scale war“) niti za uvlačenje SAD-a u takav sukob, već je više želeo da diplomatiju pogura sa par projektila.

Izrael je verovatno zadovoljan učinkom prema IRGC i vojnom vrhu, najistaknutijim nuklearnim naučnicima i prema vojnoj i nuklearnoj infrastrukturi Irana, ali je i sam prvi put značajnije osetio brojne bolne udare na infrastrukturu svojih najvećih gradova poput Tel-Aviva i Haife, na koje nije navikao, pa je Netanjahu verovatno želeo da ovo za sada završi da ne bi doživeo neku pometnju i u sopstvenim redovima.

Što se tiče Irana, mislim da su oni zadovoljni što su borbena dejstva okončana i što država, odnosno sistem, nije srušen. Ne vidim drugi vid zadovoljstva. Lovačka avijacija se pokazala neupotrebljiva, sistem VOJiN veoma ranjiv, a slično važi i za, na papiru, relativno jaku PVO, o kojoj ću detaljnije na Tango Sixu pisati sutra.

Ono što takođe sigurno brine rukovodstvo Irana, je bezbednosna i obaveštajna izbušenost i curenje informacija. Iran greši ako misli da će to rešiti smrtnim kaznama i vešanjima. Dokle god neki Iranac može dobiti Izraelsko državljanstvo i deset puta veća lična primanja, postojaće rizik od novih preletača i ljudi spremnih da izdaju interese svoje države. Nažalost. Po Iran, naravno.

Takođe, Iran je uvideo da suštinski nema saveznika koji je spreman da mu u ovakvom sukobu direktno pomogne isporukama naoružanja i vojne opreme tokom trajanja istog. Jednostavno, to je činjenica. Iran mora u narednom periodu mnogo raditi na rešavanju uočenih problema. Pre svega se mora raditi na jačanju lovačke avijacije koja je najveći problem. PVO i VOJiN se mogu obnoviti i dalje razvijati, ali bez lovačke avijacije koja se može suprotstaviti izraelskim avionima, ona neće biti kompletna i neće moći adekvatno izvršavati svoje zadatke.

Zahvaljujući relativno efektivnom iranskom konvencionalnom balističkom programu, koji je nekoliko dana gađao do sada negađane izraelske urbane centre, sukob je završen bez potpunog poniženja Irana.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.