[ANALIZA] Da li je načelnik Generalštaba Vojske Srbije izjavio da Srbija poseduje dalekometno oružje koje se lansira iz borbenog aviona?

Tango Six nastavlja sa detaljnijim analizama prošlonedeljnih izjava državnog i vojnog vrha o najavljenim nabavkama i razmatranjima novih.

Kako smo preneli u ponedeljak, reč je o do sada nezabeleženom broju najava. Neke od njih nisu do kraja identifikovane.

Tako smo juče razmatrali pozadinu izjave da će Srbija i Izrael ubrzo započeti sa zajedničkom proizvodnjom dronova.

Jedna od interesantnijih izjava bila je ona koju je dao načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Milan Mojsilović govoreći o planovima daljeg opremanja vojske.

Mojsilović je naveo, između ostalog, i da Vojska Srbije pored raketnog sistema PULS raspolaže još nekim dalekometnim naoružanjem. General je ostao nedorečen o konkretnom tipu sistema.

Naveo je da je za raketni sistem PULS nabavljena „paleta ubojnih sredstava koja omogućava precizno dejstvo po ciljevima na daljinama od 30 do 300 km“. Kako je preneto, u sledećoj rečenici kazao je da „u vazduhoplovnoj komponenti imamo ubojna sredstva sličnog maksimalnog dometa i ubojne moći“.

Ima li smisla dodatno naoružavati MiG-ove?

Termin „vazduhoplovna komponenta“ se na prvo čitanje može protumačiti kao da se odnosi na ratno vazduhoplovstvo, koje bi, prema NGŠ-u, u svom arsenalu sada trebalo da poseduje ubojno sredstvo uporedivo sa maksimalnim dometom sistema PULS, odnosno sa maksimalnim dometom rakete „Predator Hawk“.

Jedini borbeni avion koji bi u inventaru RV i PVO mogao da ponese takvo ubojno sredstvo jeste MiG-29, čije naoružanje trenutno čine vođene rakete i bombe koje imaju daleko manji domet od 300 km.

Ukoliko je Srbija nabavila neko vazduhoplovno naoružanje tog dometa, jedino što bi došlo u obzir jesu vođene vazduhopovne krstareće, protivradarske ili balističke rakete vazduh-zemlja. Zbog ograničenja nosivosti aviona MiG-29, to bi mogle biti rakete sa masom do ili oko jedne tone.

Od ruskih proizvoda na tržištu (čija je nabavka svakako manje verovatna) tu su protivradarske rakete H-31PD dometa do 250 km (Srbija već poseduje rusku protivradarsku raketu H-31P dometa do 110 km), kao i protivbrodske rakete H-35UE dometa 260 km koje se mogu koristiti i za napade na ciljeve na zemlji.

Kako je Srbija poslednjih godina sklopila veliki broj ugovora za nabavku naoružanja iz Kine i Izraela, za pretpostaviti je da RV i PVO može posedovati ubojna sredstva iz ovih zemalja i da ona još nisu predstavljena javnosti.

Kao potencijalne opcije, od kineskih raketa koje mogu da nose taktički borbeni avioni izdvojićemo krstareću raketu CM-400AKG dometa 250 km (mada postoji i podatak za domet do 400 km), potom protivradarsku raketu TL-30 dometa 280 km, familiju raketa vazduh-zemlja KD-88 dometa 200 km, zatim varijante TL-7, TL-17, i CM-802AKG dometa 220 km, i noviju raketu AKF088C procenjenog dometa 300 km.

The Indian Navy has officially integrated the Israeli Rampage supersonic missile with the MiG-29K. pic.twitter.com/eKvPYkecQ0

— International Defence Analysis (@Defence_IDA) February 1, 2025

Izraelske kompanije, na čelu sa Elbitom, mogu ponuditi vazduhoplovne balističke rakete „Rampage“ dometa do 250 km, potom balističku raketu ROCKS istog dometa, krstareću raketu „Wind Demon“ dometa preko 200 km, i krstareću raketu „Dellilah“ dometa 250 km.

Ovde ćemo napomenuti da su rakete „Rampage“ već integrisne na avione MiG-29, što je na svojim MiG-29UPG i MiG-29K/KUB učinila Indija. Pred toga, krstareća raketa „Delliah“ jedna je od opcija naoružanja raketnog sistema PULS.

Međutim, postavlja se pitanje da li je razumno da flota srpskih MiG-ova 29 pri kraju ili na samom kraju svog životnog veka (od 35 do 39 godina starosti) bude naoružana raketama koje imaju takav domet i koje nimalo nisu jeftine.

Šta bi Srbija radila sa njima i troškovima tih integracija nakon što, za nekoliko godina, MiG-ove povuče iz naoružanja?

Ukoliko bi to međutim to bilo neko sredstvo koje bi moglo da se integriše na Rafale ili možda neki drugi novi tip borbenog aviona (sve više se pominje želja za nabavkom druge eskadrile borbenih aviona), onda bi to u većoj meri bilo racionalno.

Takvo rešenje bi bila alternativa krstarećoj raketi SCALP EG koju Srbija možda ne može da dobije, a koja u svojim naprednim varijantama ima domet od 560 km.

Takođe, ukoliko te rakete do sada nisu bile integrisane na MiG-29, još jedna nedoumica je ko je, gde i kada izvršio sva moguća ispitivanja (pa i ona u letu) pre nego što je raketa odobrena za upotrebu na, sada, ruskom višenamenskom borbenom avionu?

Takav proces je u mirnodopskim uslovima obično dugotrajan. Sa druge strane, svedoci smo da su u ratnim uslovima Velika Britanija i Fracuska relativno brzo izvršili integrisanje raketa Storm Shadow/SCALP EG na taktičke bombardere Su-24 ratnog vazduhoplovstva Ukrajine kojima je potom uspešno dejstvovano po različitim ciljevima.

Da li su ipak dronovi u pitanju?

Drugo moguće tumačenje pominjanja „vazduhoplovne komponente“ može se odnositi na „lutajuću municiju“ koju već poseduje mešovita artiljerijska brigada Vojske Srbije, a koja će dobiti i raketne sisteme PULS.

Podsetimo, od emiratskog konglomerata EDGE su do sada nabavljena tri tipa takvih sredstava. Familija SM1 i SM2 prvi put je prikazana 2024. godine, a letelice „Shadow“ 25 i „Shadow“ 50P na prošlogodišnjoj vojnoj paradi.

Sve tri letelice zadovoljavaju uslov da imaju domet do 300 km. SM2 i SM2 M imaju domet do 250 km, a za „Shadow“ 25 i „Shadow“ 50P proizvođač navodi da je domet 250-295 km. Za obe „Shadow“ letelice imamo i informaciju da je domet data linka samo 100 km.

Međutim, kada se poredi da raketom „Predator Hawk“, ova municija ne ispunjava drugi uslov opisa generalove izjave, a to je ubojna moć.

Masa visokoeksplozivne bojeve glave pomenute rakete je čak 140 kg, dok je masa korisnog tereta kod „Shadow“ 25 svega 25 kg, kod „Shadow“ 50P 50 kg. Tu je naravno i činjenica da raketa ima i mnogo veću brzinu, što u kombinaciji sa navedenom bojevom glavom daje daleko veću razornu moć.