Zrenjaninska megalomanija: Ečka International cargo hub

BEOGRAD – Kineska elektroenergetska korporacija ima velike planove za grad Zrenjanin i ukoliko se obećane investicije realizuju strategija reindustrijalizacije Srbije ima izgleda da zaživi. U sklopu novog banatskog industrijskog čuda planirana je i izgradnja međunarodnog kargo aerodroma Ečka.

 
 

 
Današnje Večerenje Novosti izveštavaju sa zrenjaninskog sportskog aerodroma „Ečka“ pod naslovom Kinezi dorađuju aerodrom u Ečkoj. Radi se o još jednoj obećavajućoj priči inostrane, u ovom slučaju kineske, investicije u nekada industrijski centar a sada siromašni grad:

„Kineska elektroenergetska korporacija CNEEC potpisala je u junu ove godine (sa gradom Zrenjaninom) memorandum o razumevanju u cilju uspostavljanja poslovnje saradnje u razvoju energije, infrastrukture i projekata zaštite životne sredine.  Grad je dao kineskim investitorima 100 hektara prostora u industrijskoj zoni. Kinezi žele da podignu 20 velikih fabrika za proizvodnju robe namenjene tržištima EU, da zaposle oko 12.000 radnika“, prenose Novosti.

Bila bi ovo jedna pozitivna, optimistična vest, o potencijalu xy investicije od strane xy prilike (Kinezi i njihova želja da na ovaj način na mala vrata uđu u EU može piti vodu) da politika, lokalni političari preciznije, ponovo nisu zloupotrebili jedan mali aerodrom u cilju nespretno formulisanog političkog marketinga. Posle recikliranja Niša i novih priča u vezi Morave na redu je Zrenjanin. Na redu je nepotrebna megalomanija koja je ovoga puta praćena i zanimljivom grafičkom podlogom u vidu nekoliko Boinga 747 koji u noćnim operacijama, u suton, poleću sa Zrenjanin Internationala, novog cargo huba centralnog Banata i Srbije. Cargo huba za koji još nije urađeno ni osnovno projektno planiranje a opštinski zvaničnici ga već novinarima opisuju kao „veliki“.
 

Megalomanija protiv malog biznisa

 
U priči Novosti navodi se da „Kinezi žele da koriste veliki kargo-centar na Aerodromu Ečka za izvoz svojih proizvoda iz Srbije u Evropu“. Dakle u sklopu ove planirane investicije sa više industrijskih elemenata planira se i evolucija sportskog aerodroma Ečka u međunarodno kargo čvorište. Kargo čvorište koje će kargo avionima (kategorije 747 ako je suditi po objavljenoj prezentaciji) servisirati izvoz navedene industrije u zemlje EU.

Uz sve želje zrenjanincima da se pomenuta reindustrijalizacija dogodi (što nikako ne sudimo kao nemoguće) bitno je istaknuti neadekvatan pristup temi posebno kada ona može uzurpirati jednu već relativno uspešnu priču – sam sportski aerodrom Ečka.

Za početak, nespretno je za ozbiljnu globalnu korporaciju i sam grad Zrenjanin da prilikom reklame budućeg kargo aerodroma koriste pomenute kargo avione velikog kapaciteta i  globalnog doleta i da u isto vreme tvrde da se pomenuta industrija gradi radi izvoza u zemlje EU. Ukoliko nije reč o robi osetljivoj na vreme isporuke (sveži prehrambeni proizvodi i sl.) drumski transport do tržišta koje nam je geografski veoma blizu znatno je jeftiniji po svim osnovama od vazdušnog.

Ukoliko cilj ipak nije izvoz u zemlje EU već globalni transport proizvoda planirane industrije onda vazdušni transport ima smisla. Ali sa beogradskog, nikako zrenjaninskog aerodroma. Zbog čega bi investitor (dakle ne strateški partner nego neko ko donosi kapital) bacao sredstva na izgradnju međunarodnog kargo aerodroma ako isti postoji i nalazi se na samo 70 kilometara od Zrenjanina? Ukoliko bi potreba za toliko redovnim vazdušnim kargo saobraćajem postojala, ukoliko bi se našla aviokompanija koja bi taj prevoz obavljala (stavka koja uvek nedostaje u marketingu ove vrste) zar ne bi bilo razumnije investirati u širenje kargo kapaciteta na Aerodromu Nikola Tesla i tako možda požnjeti i posrednu korist u perspektivi kao prvi investitor jedinog relnog vazdušnog kargo čvorišta – beogradskog?

Sigurno je da bi bilo zlonamerno podsetiti na obećanja koja su već data, ali Google je nemilosrdan. Da li je prezentacija biznismenima iz Moskve koji su „potvrdili da su zainteresovani za ovo ulaganje“ toliko uspela da ćemo imati otimanje Kineza i Rusa oko Ečke ili će sve završiti kao sprdnja ali istini za volju benignija od razvrata koji su planirali novosađani.

Možda je upravo zbog odsustva realnosti većina članka u Novostima i posvećena toliko puta ispričanoj romantičnoj noti Ečke kao velikog, bitnog i naprednog nemačkog aerodroma za vreme Drugog svetskog rata. Pored toga što je detinjasto praviti paralele između  strategijskog značaja aerodroma u konfliktu koji se dogodio pre više od 70 godina i koncepta kojim ovo travnato sportsko letilište treba poći posle 2014. godine, zanimljivo je da se nigde ne pominje trenutni realni biznis koji postoji na ovom aerodormu i koji moli da bude, ako ne pomognut, ono barem ostavljen na miru.

Radi se o nekoliko škola letenja koje obučavaju rekreativne i profesionalne pilote u motornom letenju, jedriličarstvu i ultralakom letenju. Ečka je veoma aktivna drop-zona koju padobranski klubovi koriste za obuku novih članova kao i za njih veoma profitabilne tandem skokove. Zrenjaninski aerodrom je tako uz sportske aerodrome Lisičji Jarak i Novi Sad lokacija koja je godinama gradila svoj mikrokosmos koliko-toliko profitabilnih delatnosti u okviru generalne avijacije – grane našeg civilnog vazduhoplovstva koja nema toliko bitne prijatelje u politici niti medijski značaj da bi dobila neke osnovne preduslove za normalno funkcionisanje i rast.

Tako na primer, velika većina aviona koji se bave komercijalnim poslovima, obukom ili bacanjem padobranaca nosi HA oznake na repovima. Ispostavilo se da je već nekoliko godina jeftinije registrovati avion u Mađarskoj nego u Srbiji. I dalje je nemoguće organizovati da pomenuti manji aerodromi dobiju status međunarodne ulazne tačke (carinska i pasoška kontrola) pa tako ukoliko poželite da iz inostranstva sa manjim avionom letite u Srbiju do Zrenjanina ne možete sleteti na Ečku već morate prvo sleteti u Beograd, platiti troškove sletanja i opsluživanja beogradskom aerodromu i zatim preleteti do Ečke. Uprkos brojnim pokušajima da se ovo krucijalno pitanje realnog razvoja pomenutih aerodroma reši, problemi su mnogostruki i ono se ne rešava. U međuvremenu mnogo manji aerodromi sa manjom infrastrukturom Ečke, na primer u Mađarskoj, svoje aktivnosti razvijaju upravo kao letelišta koja imaju mogućnost međunarodnog sletanja.

Za to vreme u Srbiji već godinama postoji veoma jasno utvrđena dinamika dešavanja koja se odvija na sledeći način: Država ne radi ništa – privatnici se organizuju, mole državu i država opet ne radi ništa. Novi sekretar za vazdušni saobraćaj obećava međunarodne aerodrome na svakoj registrovanoj livadi, država opet ne uradi ništa. Javlja se veliki zainteresovani investitor iz inostranstva – država obećava da će uraditi apsolutno sve što je u njenoj moći – od investitora ostaju makete, neprijatne pretrage u Googlu i pogađate, na kraju ne bude ništa.

Umesto toga potrebno je da država – nadležno ministarstvo i DCV – urade apsolutni minimum sa skromnog spiska želja malih ali realnih biznisa koji prihoduju i plaćaju poreze na ovim sportskim aerodromima. Naprave strategiju razumnog rasterećenja od dažbina (prihod koji nikako nije potreban DCV-u da bi funkcionisao) i stvore sve realne preduslove da mali biznis nastavi svoje planove za rast. Da ti biznisi onda upravljaju pomenutim sportskim aerodromima i da prihoduju od svačije realne ili nerealne želje da na njihovoj lokaciji gradi međunarodno kargo čvorište. Jer ako na Ečku zaista dođu Kinezi i zaista naprave nepregledan beton za B747F i druge letelice i tako onemoguće bušenje kumulusa u sezoni ko će kompenzovati sve te privatnike koji su godinama održavali sve te aerodrome u životu?
Država?
 
 
[colored_box color=“yellow“]Matematika investiranja u „novu, veću pistu“

Ako je pista 2500m x 45m (uzimamo kao minimum za A330F – o 747F da ne pricamo):

Površina: 2500m x 45m = 112.500 m2
Cena: 112.500 m2 x 100 Eur/m2 = 11.250.000 Eur

Dodati na to cenu stajanke i rulne staze, i brojka ide preko 15.000.000 Eur.

Dodati kargo centar, aerodromsku zgradu, ILS, toranj, aerodromsku opremu (vatrogasna kola, itd.), što je minimum još 15.000.000 Eur.

Šleper kosta 1 Eur/km, što znači da je za 30.000.000 Eur moguće preći 30.000.000 km, ili 428.571 put rutu Zrenjanin-Beograd.

Ako nova industrija, na primer, šalje 10 šlepera dnevno, potrebno je 117 godina da se isplati investicija:

428.571 / 10 / 365 = 117.41[/colored_box]