Šta Kina može ponuditi tržištu borbenih aviona?

BEOGRAD – Argentinski mediji preneli su pre nekoliko dana da će u narednim nedeljama tehnička delegacija vazduhoplovnih snaga Argentine putovati u NR Kinu radi procene praktičnosti kupovine kineskih borbenih aviona. Analiziramo šta danas i šta će u budućnosti NR Kina moći da ponudi na tržištu školsko-borbenih i višenamenskih borbenih aviona.

 
 

 
 
Pre mesec dana argentinska predsednica Kristina Fernandes boravila je u Pekingu, gde je sa kineskim zvaničnicima potpisala sporazum o strateškom partnerstvu. Pregovori su i dalje delimično tajni, ali se zna da bi Argentina mogla da nabavi 14 do 20 aviona. U igri su avioni FC-1/JF-17 kao i moderniji i sposobniji J-10, a Argentina bi bila prvi strani korisnik novijih kineskih borbenih aviona.
 

Guizhou JL-9 (JJ-7B)/FTC-2000 ‘’Shanying/Mountain Eagle’’ (planinski orao)

 
 

 
Trenažno-borbeni avion JL-9 (JianLian-9) nastao je zbog potrebe zamene aviona JJ-7 koji predstavlja derivat dvoseda sovjetskog MiG-21U, a koji se takođe proizvodio u fabrici Guizhou. Nastao je upravo radikalnom modifikacijom JJ-7 gde je JL-9, zbog smeštaja radara u redizajnirani nos, dobio bočne usisnike vazduha, zatim novo duplo-delta krilo veće površine sa aviona J-7E, kao i novu elektronsku opremu. JL-9 je poznat i pod izvoznom oznakom FTC-2000 “Mountain Eagle“, a zamišljen je kao prelazni trenažni avion za potrebe obuke budućih pilota borbenih aviona J-10, Su-27/J-11 i Su-30.

To je potpuno kineski proizvod i može se reći da je to vrhunac razvoja kineskih verzija aviona MiG-21. Razvoj je započeo 2001. godine kada je projekat prikazan na vazduhoplovnoj izložbi u gradu Zhuhai, dok je prototip poleteo samo dve godine kasnije. Godine 2006. isporučeno je pet opitnih primeraka radi operativnih ispitivanja, septembra 2009. oni su završeni, a 2011. avion je uveden u naoružanje pod oznakom JJ-7B.

Proizvođač nudi i izvozni FTC-2000 sa zapadnom elektronikom i naoružanjem, kao i sa italijanskim radarom FIAR Grifo S7. Ipak, u nekoj osnovnoj verziji, on je namenjen državama sa malim vojnim budžetima, ne samo zbog male nabavne cene, već i zbog malih troškova korišćenja.

Može biti naoružan po želji kupca – kineskim i zapadnim naoružanjem, pre svega, vođenim i nevođenim raketama i bombama za dejstvo po ciljevima u vazduhu i na zemlji. Na 4 potkrilna i jednom podtrupnom nosaču avion može poneti do 2000 kg tereta.

Juna 2011. prvi put je prikazana mornarička palubna varijanta sa oznakom JL-9G. Odlikuju je manji DSI usisnici vazduha postavljeni ispred spoja krila i trupa, veći redizajnirani vertikalni stabilizator i veća površina krila. Avion nema repne ventral finove, ima ojačan stajni trap i ima kuku za zaustavljanje. Naknadno su dodati takozvani CFT tankovi za gorivo na bokovima trupa.

Sve ove promene urađene su uglavnom zbog prilagođavanja sletanjima i poletanjima sa nosača aviona, kao i da bi se avion bolje ponašao na minimalnim brzinama. U poslednje vreme, međutim, pojavile su se informacije da Kinezi odustaju od aviona JL-9G kao mornaričkog aviona zbog loših rezultata u ispitivanju aviona. Utvrđeno je da se prilikom poletanja i sletanja pojavljuju prevelika opterećenja i vibracije koje oštećuju strukturu aviona.

U kineskim medijima pojavile su se informacije da je cena aviona JL-9 svega 8,5 miliona dolara, da je na razvoju aviona radilo 400 ljudi, 6 dana nedeljno, da je radni dan trajao prosečno 11 sati, a da dokumentacija o avionu ima oko 60 hiljada listova formata A4. Proizvođač Guizhou objavio je da se razvija izvozna lovačka verzija aviona FTC-2000, koji će imati i sistem za dopunu goriva u vazduhu. Planira se dalji razvoj sa jačim motorom WP-14, a moguća je i izmena oznake u JT-9. Jedan od glavnih konkurenata na tržištu mu je takođe kineski L-15 (JL-10).
 

Hongdu HAIC JL-10 (L-15) ‘’Falcon’’ (soko)

 

 
Na međunarodnoj vazduhoplovnoj izložbi Zhuhai 2004. godine, predstavljen je model naprednog trenažnog aviona sa oznakom L-15 u razmeri jedan prema jedan. Dvomotorni niskokrilni dvosed sa tandem rasporedom sedišta veoma je podsećao na ruski školsko-borbeni avion Jak-130, kao i na italijanski M-346. Potvrđeno je da je u razvoju L-15 ipak učestvovao i ruski Opitno konstrukcioni biro Jakovljev.

Kineske vazduhoplovne snage kao i ratna mornarica zatražile su moderan školsko-borbeni avion za obuku u prelazu na moderne višenamenske borbene avione J-10, J-11B, Su-30MKK, koji bi u slučaju potrebe bio i laki borbeni avion. Razvijaju se dve osnovne varijante i to napredni mlazni trenažni avion AJT (advanced jet trainer) sa ukrajinskim motorima Ivčenko-Progres AI-222-25 kao i verzija LIFT (lead in fighter trainer) sa motorima AI-222-25F, koji imaju dodatno sagorevanje i koji će omogućiti nadzvučnu brzinu.

Ova verzija imaće brzinu od 1,4 maha, vrhunac leta 16 000 metara, početnu brzinu penjanja 150 m/s, eksploataciono opterećenje +8/-3 G, maksimalnu poletnu masu oko 9,5 tona, ostajanje u vazduhu do dva sata, kao i životni vek strukture aviona od čak 10 000 sati. Na 4 potkrilna, jednom podtrupnom i dva nosača na krajevima krila, avion će moći da ponese do 3 000 kg tereta, a na avion će moći da se, po želji kupca, integriše kinesko, rusko i zapadno naoružanje. Osim raketa vazduh-vazduh, ono će obuhvatati vođena i nevođena ubojna sredstva za dejstvo po ciljevima na kopnu i moru.

Prototip L-15 (verzija AJT) prikazan je septembra 2005, a prvi let izvršen je 13. marta 2006. Prvi prototip imao je slovačke motore ZMKB Progres/Lotarev DV-2 bez dodatnog sagorevanja, a drugi prototip koji je poleteo 10. maja 2008. dobio je motore AI-222-25 čiji su razvoj pratili problemi.

Napravljeno je 6 prototipova od kojih su dva bila za statička ispitivanja na zemlji. Poslednji u nizu bio je prototip LIFT varijante, koji je poleteo 26. oktobra 2010. Ova verzija, osim produženog nosa zbog smeštaja radara, ima motore sa dodatnim sagorevanjem AI-222-25F i takozvani ‘’stakleni’’ kokpit sa tri višenamenska donja pokazivača.

Standardna oprema za sve verzije biće HOTAS kontrola komandi. One će biti električne, takozvane Fly By Wire.  Inostrani potencijalni naručioci moći da dobiju avion sa radarom SY-80, koji je ugrađen i u novije varijante lovaca familije J-7/F-7.

Prvog jula 2013. godine, poletela je verzija za domaće potrebe sa oznakom JL-10 u varijanti naprednog trenažera, a iste godine je na salonu u Le Buržeu saopšteno da je osiguran prvi ugovor za izvoz 12 aviona L-15 za jednu afričku državu. Naknadno se pojavila informacija da je Zambija novembra 2012. potpisala ugovor za 12, a prema nekim izvorima za svega 6 aviona.
 

 

 
Pakistanske vazduhoplovne snage započele su 1987. godine program daljeg razvoja kineskog lovačkog aviona Chengdu J-7 (izvozna oznaka F-7) koji se nalazio u njihovom inventaru. Pakistan je krajem 1980-ih nameravao da u svom naoružanju zameni veliki broj kineskih lovaca F-6 (kineska kopija MiG-a 19).

Američka kompanija Grumman je bila angažovana kao konsultant koja je dobila zadatak da redizajnira i značajno osavremeni avion. Avion pod nazivom Sabre II predstavljao je lovca F-7M sa modernijom zapadnom elektronikom, američkim motorom, a konstrukcija aviona je promenjena dodavanjem bočnih usisnika vazduha zbog toga što je na avionu ugrađen nos, to jest radom u kome je planirana ugradnja američkog radara sa aviona F-20 i F-16.

Prekid saradnje Kineza i Amerikanaca na programu Sabre II, kako je bio označen modernizovani avion, prekinut je 1989. nakon poznatih događaja na Trgu Tjenanmen. Već sledeće 1990. godine Pakistan iz više razloga odbacuje program Sabre II i Kina samostalno započinje program pod nazivom Super 7.

Prioritet Pakistana početkom 1990-ih je usmeren ka modernizaciji flote jurišnih aviona Mirage 5 pa je u tom periodu lansiran projekat modernizacije pod nazivom ROSE (Retrofit of Strike Element). Ponovno interesovanje i oživljavanje projekta aviona Super 7 započelo je 1995. godine, kada su Kina i Pakistan potpisale Memorandum o razumevanju, ovoga puta za konsultanta u programu razvoja angažovan je ruski MiG.

Za novi program pod nazivom FC-1 (Fighter China -1)/Super-7 Pakistan je tehničku podršku za isporuku elektronske opreme i naoružanja tražio u Italiji, Francuskoj i JAR.  Sankcije uvedene 1998. zbog nuklearnih proba, međutim, osujetile su te napore. Istovremeno, Rusija je ponudila varijantu turboventilatorskog motora Klimov RD-33 koji pogoni lovca MiG-29.

Juna 1999. Kina i Pakistan potpisuju ugovor o razvoju i proizvodnji aviona FC-1 sa učešćem u odnosu 50:50 gde bi kineska kompanija Chengdu bila zadužena za konstrukciju i ispitivanje aviona, a pakistanska PAF Kamra za proizvodnju, održavanje i modifikacije. Pakistanske vazduhoplovne snage su u tom periodu iskazale potrebu za 200-250 aviona FC-1 za zamenu flote aviona F-6, F-7,  A-5 i Miraž-III/5.

Konstrukcija prvog prototipa započeta je septembra 2002, a maketa u razmeri 1 :1 prikazana je na izložbi Airshow China novembra iste godine. Prvi prototip sa oznakom PT-01 prikazan je maja 2003, a prvi let izvršen je 25. avgusta 2003. Iste godine pakistanska oznaka aviona Super-7 promenjena je u JF-17 ‘’Thunder’’ (Joint Fighter-17).

Usled nemogućnosti nabavke zapadne opreme i želje da se troškovi razvoja smanje, odlučeno je da se na FC-1 izvrši transfer tehnologije sa kineskog borbenog aviona Chengdu J-10 pa se smatra da je na razvoj aviona FC-1/JF-17 potrošeno svega oko 500 miliona dolara.

Pakistanski probni piloti leteli su prvi put na JF-17 aprila 2004. Napravljeno je ukupno 6 prototipova sa oznakama PT-01 do PT-06, a nakon trećeg prototipa PT-03 došlo je do modifikacije zmaja aviona.

Izmene u konstrukciji odnosile su se, pre svega, na nove takozvane DSI (diverterless supersonic inlet) usisnike povećanog prečnika. Došlo je i do promena na LERX površinama (leading edge root extensions), a povećan je vertikalni stabilizator radi ugradnje dodatne elektronske opreme.

Tako modifikovani prototip PT-04, četvrti po redu, poleteo je aprila 2006. Na njemu je osim izmena na zmaju došlo i do ugradnje dodatne opreme kao što je sistem za elektronsko ratovanje, fuzija senzora, digitalna elektronska kontrola motora,  Doplerov višenamenski radar. Promenjene su i električne komande leta kao i sistemi koji omogućuju precizne napade ciljeva na zemlji u svim meteo uslovima.

Poslednji prototip PT-06 poleteo je septembra 2006.  Pakistan je 2008. odlučio da zameni kineska izbaciva sedišta i za svoje avione je izabrao britanska sedišta Martin Baker PK16LE. Prva dva aviona, čija je proizvodnja započeta tokom juna 2006. u Kini, isporučena su Pakistanu 12. marta 2007. Oni su podvrgnuti rigoroznim ispitivanjima, a dodatnih 6 aviona isporučeno je 2008.

Avgusta 2007. Rusija je potpisala sporazum o reizvozu 150 motora RD-93 iz Kine u Pakistan za potrebe proizvodnje JF-17. Novembra 2010. na aerosalonu Zhuahai potpisan je ugovor vredan 238 miliona dolara za prodaju 100 motora RD-93.

Još od 2000. godine, kompanija Guizhou Aero Engine Group razvija domaći motor WS-13 Taishan, koji predstavlja derivat ruskog motora RD-33 sa nešto većim potiskom od 86,36 kN.  U planu je i razvoj verzije sa potiskom od 100 kN.

Marta 2009. potpisan je ugovor vredan 800 miliona dolara za nabavku 42 aviona za RV Pakistana, koji će se proizvesti u domaćoj fabrici Pakistan Aeronautical Complex – Kamra. Juna 2009. započeta je izrada prvog aviona, a novembra iste godine isporučeni su prvi primerci, dok je 18. februara 2010. u operativnu upotrebu i zvanično uvedena prva eskadrila pakistanskog RV naoružana sa JF-17, a bila je to 26. eskadrla ‘’Crni paukovi’’ sa 14 aviona. Ova eskadrila borbeno je upotrebljena iste godine u antiterorističkoj operaciji Rah-e-Nijat u južnom Vaziristanu.

U međuvremenu, Pakistan ponovo nije uspeo da za svoje avione nabavi zapadnu, pre svega francusku elektronsku opremu i radar zbog nepoverenja Francuske u pakistanske ekonomske mogućnosti. Tako danas avioni JF-17 Block-1 u RV Pakistana imaju kineske radare NRIET KLJ-7 dometa 85-105 km za cilj refleksne površine od 5 m2, pretežno kinesku elektronsku opremu koja obuhvata elektrooptički gornji pokazivač (HUD), tri višenamenska donja pokazivača, sistem za kontrolu leta (FCS), HOTAS kontrolu električnih komandi, signalizator radarskog ozračenja, magistrala podatka po standardu MIL-STD-1553B, sistem za protivelektronska dejstva, signalizator prisustva rakete (MAWS), bacače mamaca, naočare za noćna dejstva (NVG), nišanski kontejner WMD-7, kontejner KG300G sa opremom pa protivelektronska dejstva. Od naoružanja nosi infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-5E dometa do 18 km, različite vrste nevođenih bombi poput Mk 82/83/84, kasetnih bombi CBU-100/Mk 20, inercijalno i aktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-12/SD-10 dometa do 70 km, satelitski navođene jedreće bombe LS-6, laserski vođene bombe od LT-2, elektrooptički vođene bombe H-2 i H-4, inercijalno i aktivno radarski samonavođene protivbrodske rakete C-802A dometa 180 km, protivradarske rakete MAR-1 dometa do 100 km, a avion ima i integrisan dvocevni top Tip-23-2 kalibra 23 mm. Može nositi do 3629 kg na jednom podtrupnom, 4 potkrilna i dva nosača na krajevima krila.

Do 2013. isporučeni su svi avioni iz prve serije, a 18. decembra 2013. započela je izrada prvog aviona JF-17 Block 2 i prethodno je za RV Pakistana naručeno 50 aviona. Ova verzija ima unapređenu avioniku i unapređene mogućnosti za elektronsku borbu, poseduje data link, ima povećanu nosivost kao i sistem za dopunu gorivom u vazduhu, a imaće i nove sisteme naoružanja poput protivbrodske rakete CM-400AKG i nuklearne krstareće rakete Ra’ad. Smatra se da će proizvodnja trajati do kraja 2016. godine kada je planiran početak proizvodnje 50 aviona varijante Block 3 koja se nalazi u razvoju. U razvoju je i dvoseda varijanta za obuku i trenažu sa punim borbenim karakteristikama jednoseda, koja bi trebala da bude predstavljena ove godine. Do danas, sem Pakistana, niko nije nabavio FC-1/JF-17, a avion se reklamira prvenstveno siromašnijim zemljama kao idealna zamena za avione MiG-21/F-7, Mirage III/5 i F-5. JF-17 prikazivan je raznim delegacijama koje su dolazile pretežno iz Afrike i Azije, a među njima su bili predstavnici RV Alžira, Azerbejdžana, Argentine, Bangladeša, Egipta, Irana, Libana, Maroka, Mjanmara, Nigerije, Saudijske Arabije, Sudana, Šri Lanke i Zimbabvea. Neke države poslale su čak i pilote da lete na ovom avionu, a neke kao npr. Egipat i Saudijska Arabija, bile su zainteresovane i za saradnju u proizvodnji aviona za njihove vazduhoplovne snage. Cena aviona bez obuke, logistike i naoružanja ne bi trebalo da bude veća od 20 do 25 miliona američkih dolara.
 

Chengdu (CAIG) J-10 ‘’Meng Long’’ (Vigorous Dragon)

 

 
Postojanje višenamenskog borbenog aviona tipa J-10 (Jian-10, Lovac-10) kineski zvaničnici priznali su tek januara 2007. iako je avion uveden u naoružanje još 23. februara 2003. Projekat je držan u najvećoj tajnosti pa se tako dugo nije znalo da je prototip aviona poleteo 23. marta 1998, da je finansiranje razvoja započeto još 1982, a da je razvoj aviona započet 1988. Avion J-10 trebalo je da bude kineski odgovor na sovjetske lovce MiG-29 i Su-27 tokom 1980-ih godina.

Projektovanje je prepušteno 611. institutu poznatijem pod nazivom Chengdu Aircraft Design Institute. Pošto ima dosta sličnosti sa obustavljenim izraelskim projektom lovačkog aviona Lavi, mnogi stručnjaci smatraju da je došlo do transfera, to jest prodaje tehnologije.  Izraelski i kineski zvaničnici su to, međutim,  demantovali, dok je generalni konstruktor ovog aviona izjavio da je J-10 konstruisan na osnovu projekta aviona J-9, čiji je razvoj započet početkom 1970-ih, a obustavljen 1980. godine.

Ipak, inženjeri ruskog istraživačkog instituta SibNIA (Siberian Aeronatical Institute) koji su bili angažovani na kontroli i kao naučni saradnici, a koji su imali delimičan uvid u projekat, smatraju da je J-10 manje-više varijanta izraelskog Lavija, kao i da je avion nastao na osnovu strane tehnologije i dobijenih metoda konstruisanja i dizajniranja.

Može se reći da je J-10 prvi kineski avion koji svojim taktičko-tehničkim karakteristikama može da parira modernim zapadnim borbenim avionima. Prvobitno je zamišljen samo kao lovac, ali je tokom razvoja odlučeno da to bude višenamenski borbeni avion radi zamene lovaca Chengdu J-7 (kineski klon MiG-a 21) i jurišnika Nanchang Q-5, a pripada 4. generaciji borbenih aviona.

Za pogonsku grupu odabrana je varijanta ruskog turboventilatorskog motora Saturn AL-31F. On pokreće i lovačke avione Su-27 koje je, počevši od 1991, počela da nabavlja NR Kina. Još 1993. Kinezi su napravili metalni model J-10 koji su ispitivali u aero-tunelima. Prototip je završen novembra 1997, a do 1999. ukupno je napravljeno 6 prototipova, od kojih dva za statička ispitivanja.

Kasnije su se, tokom 2000. godine, u programu razvoja pojavila još tri prototipa. Prvi predserijski avion poleteo je 28. juna 2002. Februara 2003. prvih 10 aviona J-10A predato je za obuku, trenažu i ispitivanje 13. opitnoj regimenti, a avion je postao operativan decembra iste godine. Prototip dvoseda sa oznakom J-10S sa punim operativnim sposobnostima jednoseda i sem obuke i trenaže, može služiti i kao višenamenski borbeni avion gde drugi član posade postaje oficir za sistem naoružanja.

Za potrebe mornaričke avijacije NR Kine napravljeni su jednosed J-10AH, koji predstavlja J-10A prilagođen upotrebi iznad akvatorije. Mornarički dvosed ima oznaku J-10SH. Za potrebe akro-grupe ‘’1. avgust’’ razvijeni su nenaoružani jednosed J-10AY i dvosed J-10SY.

Osnovna verzija J-10A opremljena je pretežno kineskom elektronikom, radar predstavlja takođe kineski NRIET KLJ-3 dometa do 150 km za cilj refleksne površine od 5 m2 sa mogućnošću istovremenog praćenja 10 i napad na 4 cilja, širokougaoni elektrooptički gornji pokazivač (HUD), magistrala podataka po standardu MIL-STD-1553B, jedan kolor i dva monohromatska višenamenska donja pokazivača, nišan na kacigi pilota, sistem za kontrolu leta (FCS), HOTAS kontrolu električnih komandi, signalizator radarskog ozračenja, sistem za protivelektronska dejstva, signalizator prisustva rakete (MAWS), bacače mamaca, naočare za noćna dejstva (NVG), nišanski kontejner Blue Sky, kontejner KZ900 sa opremom za protivelektronska dejstva, kontejner Honguang sa infracrvenim sistemom za traganje i praćenje ciljeva i kontejner BM/KG300G za PED.

Od naoružanja nosi infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-8 (kineska verzija rakete Python 3) dometa do 20 km, infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-9C dometa do 22 km, a ovom raketom se mogu gađati i ciljevi na zemlji na daljinama do 8 km, inercijalno i poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-11 (derivat rakete Aspide) dometa do 70 km, inercijalno i aktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-12/SD-10 dometa do 60 km, lanseri nevođenih raketnih zrna kalibra 90 mm, rakete vazduh-zemlja PJ-9, protivradarske rakete YJ-91 (kineska verzija rakete H-31) dometa 120 km, protivbrodske rakete YJ-91 dometa 50 km, različite vrste nevođenih bombi kalibra 250 i 500 kg, kasetne bombe, satelitski navođene jedreće bombe LS-6, satelitski navođene bombe FT-1, laserski vođene bombe od LT-2, a avion ima integrisan dvocevni top Tip-23-2 kalibra 23 mm.

Može nositi do 7000 kg naoružanja na 5 podtrupnih i 6 potkrilnih nosača. Avion je pogonjen ruskim turboventilatorskim motorom AL-31FN potiska 127 kN. Smatra se da je do danas proizvedeno preko 300 aviona J-10 (bez J-10B) za RV i RM NR Kine.

Do danas, avion nije nabavila nijedna strana država iako je nekoliko država pokazalo interesovanje kao što su Argentina, Indonezija, Iran, Malezija i Venecuela. U medijima je figurirala cena od 30-35 miliona dolara za avion bez održavanja, obuke i naoružanja. Glavni razlog za to što avion nije još izvezen je to što J-10 još nije dobio dozvolu države da bude prodat nekoj stranoj državi.

Decembra 2008. godine svoj prvi let imala je znatno unapređena varijanta J-10B, koji predstavlja avion 4+ generacije. Glavne novine u odnosu na J-10A su jači motor AL-31FN Serije 3 potiska od 137 kN, a pojavili su se i prototipovi sa kineskim motorima Shenyang-Liming WS-10A/B Taihang potiska 135-137 kN. Tu su, zatim, infracrveni sistem za traženje i praćenje (IRST) smešten u kugli ispred vetrobrana kabine, povećani vertikalni stabilizator radi smeštaja dodatne elektronske opreme, integrisani sistemi za elektronsko ometanje, takozvani DSI usisnik vazduha (diverterless supersonic intake), koji dodatno smanjuje masu i čini avion manje radarski vidljivim. Ono što je možda najvažnije, to je AESA (active electronically scanned array) radar smešten u redizajniranom nosu.

Poboljšana je aerodinamika, sistem misije kao i održavanje vazduhoplova. Napravljena su najmanje 4 prototipa   J-10B od kojih jedan sa domaćim motorom WS-10, a serijska proizvodnja započela je jula 2013. Krajem februara ove godine objavljeno je da će Kina uskoro zvanično uvesti u upotrebu J-10B, a smatra se da je već napravljeno dovoljno aviona za jednu lovačku regimentu.

Može se reći da je razvoj ove verzije delimično inicirao Pakistan, koji je definisao svoje taktičko-tehničke zahteve dok je razmatrao nabavku J-10. Pakistanu je još februara predočen razvoj verzije J-10B, a novembra 2009. navodno je potpisan ugovor vredan 1,4 milijarde dolara za isporuku 36 aviona po izvoznom oznakom FC-20. Teška ekonomska situacija u kojoj se Pakistan nalazi, kao i vreme koje je bilo potrebno da se razvoj varijante J-10B/FC-20 završi, odložilo je ceo posao nabavke. U toku je razvoj i varijante J-10C kod koje je, pre svega, rađeno na dodatnom smanjenju radarskog odraza.