„Facebook“ status Zorana Modlija pokrenuo niz negativnih komentara o Muzeju vazduhoplovstva; MVB radio po zakonu

Niz skandala u Muzeju vazduhoplovstva Beograd (MVB) učinio je ovu temu daleko osetljivijom među vazduhoplovnim entuzijastima. Poslednji u nizu događaja o kome se raspravlja odnosi se na naplaćivanje snimanja u MVB-u u visini od 4-7 hiljada dinara po satu. To možda i ne bi bila vest niti bi po ko zna koji put probudilo gnev među ljubiteljima avijacije da o tome na svojoj „Facebook“ stranici nije pisao Zoran Modli.

Kako je objavio, u Muzej vazduhoplovstva došao je sa reporterom engleskog programa kineske televizije i idejom da ispred ove ustanove kulture da izjavu o prednostima ultralake avijacije za potrebe priloga o kompaniji „Pipistrel“. Po dolasku u Muzej kustos ih je uputio na direktora, Čeda Milivojevića.

– „Kažete da ste s televizije Pipistrel?“ Ne, kolega je s kineske televizije, a priča je o avionu Pipistrel. „Aha. A vi“, pita mene, „čime se vi bavite?“ Pa, šta da vam kažem, prčkam nešto malo oko avijacije i medija.“Nema problema, možete snimati. Kolega“, obraća se kustosu koji je i dalje sa nama, „koliko ono beše košta naš sat?“ „4-7 hiljada“. „Eto, vidite“, dobacuje sada pogled nama dvojici, „vidite da nije mnogo, svaki započeti sat je samo 4-7 hiljada. Dragi gospodine, kažem, došli smo samo da vas obavestimo o tih par minuta ispred zgrade Muzeja, a ne sa vrećom para. „A, to ne može. Mora da se plati.“ Hvala, kažemo, doviđenja.“ – prepričava Zoran Modli konverzaciju putem „Facebook“ statusa i na kraju dodaje:

– Znate, ovim muzejom svi smo nabildovani do poslednjeg damara. I uvek smo u njega ulazili kao u svoju kuću, pa još s dobrodošlicom. Danas sam ušao u svoju, a izašao iz tuđe. Čudan osećaj. Težak na nogama. Kao da mi je neko uz „dobar dan“ obuo cokule Gospodina Cokule. Cokule broj 4-7. Hiljada? –

U razgovoru za Tango Six Zoran Modli ne negira da je temu aktuelizovao jer mu je, između ostalog, pogođena sujeta, ali dodaje da je za njega presedan to što je odjednom počelo da se naplaćuje nešto što bi trebalo da bude propaganda lika i dela Muzeja vazduhoplovstva.

– Smatram da kad god neki mediji dođe i želi da snimi nešto u i oko Muzeja da to ne treba da bude priča na kojoj neko drugi zarađuje novac i da bi takve institucije trebalo da budu širom otvorenih vrata. To mi je zasmetalo, ali u pravu ste i za sujetu. Ako je neko u avijaciji i ne poznaje svoje kolege pitam se da li je uopšte zainteresovan za to što radi ili je samo običan birokrata koga je neko postavio, u ovom slučaju Vojska, da tamo bude nekakav skretničar – objašnjava Modli i dodaje:

– Mene su u Muzeju razmazili svi koji su pre radili, počevši od Čede Janjića koga sam upoznao početkom sedamdesetih. To vas žacne jer onda poredite sadašnju prozaiku sa nekadašnjom poetikom koju ste imali dolazeći u takvu zgradu. Teško je navići se da taj Muzej hoće, može ili mora sve da naplaćuje. –

Direktor Muzeja vazduhoplovstva, Čedo Milivojević, za naš portal objašnjava da je razočaran statusima Zorana Modlija i da je komentarisanje kakav je on vazduhoplovac degutantno:

– Ja obavljam svoju dužnost kako znam i umem. Želim da pomognem Muzeju i ovim ljudima. Novcem od prodaje ulaznica mi ne možemo da pokrijemo ni jednu trećinu bruto ličnih dohodaka. –

On navodi da je Muzej u ovom konkretnom slučaju tražio da se snimanje plati 4.000 dinara, kao i to da „imaju gomilu računa“ izdatih domaćim televizijama od naplate ove usluge. Ona se zavodi kao  „komercijalno snimanje“, a televizije nisu pošteđene plaćanja jer je većina njih komercijalna, objašnjava Milivojević i kaže da ipak postoje izuzeci:

– Mi ne neplaćujemo obrazovnim i naučnim programima. Ostalo naplaćujemo jer od toga živimo. Mi nismo budžetska institucija. Mi od toga (naplate usluga) zarađujemo plate. Postoji cenovnik – od 4 do 7 hiljada dinara se naplaćuje svaki započeti sat snimanja. Uz to mora da se plate i ulaznice. –

Milivojević nije želeo da objasni od čega zavisi da li će sat snimanja biti naplaćen 4.000, 5.000 ili maksimalnih 7. 000 hiljada dinara, niti da dostavi, pročita ili na bilo koji drugi način prokomentariše cenovnik Muzeja po kome se usluge naplaćuju. Kako je navao, to je poslovna tajna.  Ekipa koja želi da snima treba da pošalje zahtev Muzeju, zatim će oni napraviti ponudu u skladu sa svojim cenovnikom nakon čega su mogući eventualni pregovori oko smanjenja cene.

– Nekima naplatimo samo ulaznice, ako se dogovorimo sa televizijama. Ali mi moramo da naplaćujemo usluge jer nismo na budžetu. Kada budemo na budžetu i kada nam bude sigurna plata, onda neće biti problema. Poslovna politika će biti drugačija. – izjavio je Milivojević.

On je dodao da je u periodu kada su „Jat, SMATSA i Aerodrom Nikola Tesla davali milione“, Branko Kockica za potrebe dečje emisije platio snimanje u Muzeju vazduhoplovstva.

– Muzej uredno izdaje račune i plaća porez za naplatu svojih usluga. Sve je legalno. – objašnjava Milivojević

Da Muzej može po zakonu da naplati svoje usluge kažu i u Ministarstvu kulutre:

– Sredstvа zа obаvljаnje delаtnosti odnosno poslovа jаvnih ustаnovа, obezbeđuju se iz budžetа, neposredno od korisnikа, prodаjom proizvodа i uslugа nа tržištu, iz sredstаvа socijаlnog osigurаnjа, donаtorstvom i iz drugih izvorа. Pojedinаčnim аktom donetim u sklаdu sа vаžećim propisimа, ustаnovа kulture uređuje visinu nаknаde zа pružаnje uslugа ili korišćenje nаzivа, imenа i likа u komercijаlne svrhe. Nаziv, ime i lik kulturnog dobrа mogu se koristiti u komercijаlne svrhe sаmo po odobrenju ustаnove zаštite u čiji delokrug spаdа zаštitа tog kulturnog dobrа. –

Javni „Facebook“ statusi Zorana Modlija nisu se zaustavili na priči o snimanju. U jednom od tri svoja posta posvećena MVB-u opisao je i iskustvo Dragana Radalja kome je Muzej tražio da plati kartu za obilazak postavke napolju:

– Sedim ja tako na Surčinu pre nekih mesec dana, čekam avion iz Španije da sleti, on kasni, a ja da ubijem vreme odem do Muzeja malo da gledam u kolekciju izloženu napolju. Naravno, parkiram se tu kod onih borića i taman stignem do Junkersa, kad trči čuvar odnegde, gestikulira i viče nešto. […] Kaže, ne možeš da razgledaš avione dok ne odeš gore i platiš kartu za Muzej. A ne možeš ni da parkiraš auto ako ne kupiš kartu, idi na aerodromski parking. Kažem, pa ova kolekcija je napolju, nisam ušao u Muzej jer nemam vremena, a od vajkada bilo da se napolju ne plaća. Ne može! Moramo i mi od nečeg da primimo platu, dosta je bilo javašluka, tako NAREDIO NOVI UPRAVNIK! –

Priča o naplati ulaznice nastavila se i u diskusiji ispod statusa gde je cena od 600 dinara komentarisana kao visoka i nepodsticajna za posete. I tu nije kraj kritici Muzeja. Većina komentara se negativno odnosila prema celokupnom radu ove ustanove, uz česte opaske da su muzejski eksponati prljavi, kao i da bi besplatno snimanje bila zapravo i besplatna reklama MVB-u.

– Kad je o Muzeju avijacije reč, u njegovom timu su uvek bili neki pravi „klinci“, međutim, sve dobre stvari, ali i nesporazumi, obično poteknu od ljudi koji te „klince“ postrojavaju. Pošto je Vlada naložila Vojsci da stavi šapu na Muzej, novo postrojavanje je u toku, sve sa nadom da oronuli Muzej neće definitivno otići u bankrot. Sve ima cenu, pa tako i potreba za opstankom. Nejasno je samo ko tu cenu plaća. Rekao bi čovek – niko, jer i dalje ništa ne mrda, dok se, verovali ili ne, najčešće gunđa baš na one koji su zabeležili i institucionalizovali istoriju YU avijacije. Nije pošteđen čak ni pokojni, sada i legendarni, Čedomir Janić. Moguće da je i to produkt tranzitnog ćorsokaka kojim tako pompezno koračamo od socijalizma ka kapitalizmu. – navodi Modli.

U razgovoru za Tango Six Modli je dodao:

– Nedavno sam ponovo čitao tekst sa vašeg portala, onu jetku priču da Muzej treba zatvoriti. U ovom slučaju se možda ne treba ljutiti ni na kog pojedinačno, ali se moramo ljutiti na sistem kao takav, na to zamršeno klupko između civila i vojske koje puca na stotinu mesta i koje bi se,  kada bi ga čovek raspleo, raspalo. Ni ja sada, kao ni vaš autor tada, ne vidim rešenje, ali možda je ovo put ka njemu. – zaključuio je Modli.

Da li su cene zaista problem?

Nema dileme da su se iza svih „Facebook“ statusa i komentara nalazi daleko dublja priča od pukog naplaćivanja ulaznica, a trn u oku nije ni samo snimanje. Pravo Muzeja naišlo je na osudu zbog niza skandala i akumuliranog osećaja da se o eksponatima niko ne brine. Ni takozvani „civili“ niti „vojnici“. Oštra kritika entuzijasta dolazi i zbog utiska da su stalne tenzije među zaposlenima eskalirale na nivo nekomunikacije unutar kolektiva.

A utisak ih ne vara jer su argumente za to dobili upravo od novinarskih ekipe koje su je jednom prilikom dokumentovali, besplatno. Defile bivšeg ministra odbrane, Breatislava Gašića, i ceremonija postavljanja „vojnog“ direktora ostavili su gorak ukus. „Civilni“ kustosi jedva su izvirivali iza ćoškova Muzeja, dok je „vojni“ deo, po naredbi ili ne, bio jedini kolektiv sa kojim smo mogli da razgovaramo i koji je, na kraju krajeva, ponosno šetao muzejskim hodnicima. Sve to se, najjednostavnije rečeno, naziva lošim PR-om.

Jer, zaista, teško je poverovati da bi bes izazvao složan kolektiv koji se naplaćivanjem svojih usluga bori za opstanak Muzeja. Kolektiv koji, prema rečima njegovog direktora, mesečno mora da zaradi 1.800.000 dinara.

Bes entuzijasta izazivaju neprestani skandali, čak i tamo gde ne bi trebalo da ih bude, izbacivanje prljavog veša i osećaj da se vladajući „civili“ i „vojnici“ u proteklim godina nisu odgovorno ponašali, iako je sasvim moguće da je očuvanje muzeja kao ideja postojalo i među starom i među novom upravom.

Pravni status Muzeja ostavlja sadašnju i buduću upravu vezanih ruku sve dok se ne reši pitanje vlasništva ustanove. To međutim, neće rešiti problem lošeg imidža. Jer Muzej ima šta da ponudi i povremeno bi mogao da ima i čime da se pohvali, ali mora da postoji saglasnost kolektiva da MVB time treba da se pozabavi, a zatim i konsenzus kako to uraditi bez dodatnog iritiranja vazduhoplovne javnosti koja je i te kako osetljiva na ovu temu i kroz lupu prati svaki potez uprave.