Privatne agresorske eskadrile, unosan posao imitiranja “crvenih“

Razvoj tehnologije, smanjenje vojnih budžeta kao i političke promene u svetu uticale su da je većina zemalja u poslednjih 25 godina redukovala brojno stanje svojih oružanih snaga, samim tim i Ratnih vazduhoplovstava kao jednim od, tehnički, najskupljih vidova vojske. U ovakvoj situaciji našle su se i vojske moćnih država pa čak i danas jedine super sile u svetu – SAD.

Da bi se što više uštedelo na izdacima za vojsku, u rešavanju različitih problema opremanja i obuke, države su počele da sarađuju sa privatnim sektorom koji je za dve protekle decenije razvio širok spektar usluga koje se mogu pružiti različitim bezbednosnim snagama. Bivši vojnici koji su ili otišli u penziju ili su se deaktivirali, prepoznali su na vreme smanjenje sposobnosti i mogućnosti država da obezbede finansijska sredstva kako bi njihova vojska bila što bolje naoružana i uvežbana.

Počelo se zatim sa osnivanjem kompanija čiji su vlasnici i zaposleni, ljudi koji su radeći za vojsku stekli veliko iskustvo i znanje. Među takvim kompanijama verovatno su najinteresntnije one koje imaju mogućnosti saradnje u sferi vojne avijacije. Njihove sposobnosti sve više rastu i sve češće im se dodeljuju višegodišnji ugovori za podršku aktivnosti vazduhoplovnim snagama širom sveta.

Na velikim vežbama, poput jedne od najpoznatijih – Red Flag,  ove kompanije sa svojom tehnikom i pilotima učestvuju u veoma realnim scenarijima simulirajući neprijatelja u vazdušnim borbama, zatim u bliskoj vazdušnoj podršci, elektronskom ratovanju, imitirajući vazdušne ciljeve za potrebe PVO jedinica čak simuliraju krstareće i protivbrodske rakete.

Danas u svetu najveću potrebu  za angažovanjem tzv. Red Air podrške svakako imaju SAD tj. njihovo Ratno vazduhoplovstvo (USAF), Mornarička avijacija (USN) i Marinci (USMC). U sastavu USAF se već decenijama nalaze eskadrile koje između ostalog na vežbama imitiraju “crvenog“. Međutim jedna od takvih tzv. “agresorskih“ eskadrila, 65-ta AGRS (Aggressor Squadron) iz baze Nellis, Nevada koja je letela na 19 aviona F-15C i D, ugašena je pre tri godine kao jedna od žrtvava kresanja vojnog budžeta.

Iako je u USAF ostala 64. AGRS opremljena avionima F-16 njihovo angažovanje trenutno ne zadovoljava u potpunosti potrebe Red Air uvežbavanja a nije ni sasvim isplativo. Zbog toga je američka vojska posegnula za jedinim mogućim rešenjem, unajmljivanjem privatnih kompanija koje se bave ovom delatnošću.

USAF planira da januara 2019. zaključi veliki ugovor za 36231 sat naleta u podršci obuke pilota i to u 12 baza od tofa samo u bazi Nellis 11250 sati. Ova odluka donesena je nakon sprovedenog eksperimenta u navedenoj bazi sa firmom Draken International. Poziv za učešće na tenderu biće upućen tokom ovog meseca a za sada je poznato da će učestvovati tri kompanije, pored Draken International tu su još i Discovery Air Defence Services kao i Textron koji je 2016. kupio bivši ATAC (Airborne Tactical Advantage Co).

Jedna od najpoznatijih, svakako danas i najozbiljnijih i najopremljenijih jeste kompanija Draken International koja je osnovana 2011. godine a nastala je iz akro-grupe Black Diamond Jet Team koja je letela na 5 aviona L-39, dva MiG-a 17 i jednom T-33.

Njihova flota je danas najveća sa čak 71 avionom i sastoji se od 9 bivših novozelandskih školsko-borbenih aviona MB-339CB, 6 bivših izraelskih jurišnika A-4N “Skyhawk“ (pripadali kasnije kompaniji BAe Systems), 7 bivših novozelandskih lovaca-bombardera A-4K, 28 bivših poljskih lovaca-presretača MiG-21bis/UM i 21 laki višenamenski borbeni avion L-159E ALCA koji su kupljeni od Češke.

Koliko je njihovo angažovanje racionalno, pokazuje i činjenica da je cena sata leta na borbenim avionima 4. generacije koje poseduje ova kompanija pet puta niža od sata naleta na avionu F-16 čija je cena sata leta najniža u inventaru RV SAD. Reč je o avionima A-4K koji se zbog posedovanja radara AN/APG-66 donekle poseduje karakteristike 4. generacije (poseduje i HUD, MFD, HOTAS) kao i moderni L-159E sa savremenim višenamenskim radarom Grifo-L.

Interesantno da i pored toga što je Draken nabavio 28 MiG-ova 21bis i UM, nijedan naručilac Red Air podrške nije do sada izrazio potrebu da se u vežbama koriste ovakvi avioni. Takođe tome je doprinelo i to što su karakteristike radara MiG-a 21bis vrlo slabe a avion takođe ima i vrlo mali dolet tj. kratko može da ostane u vazduhu.

Draken International danas nudi najširu moguću lepezu podrške uvežbavanju vazduhoplovnog osoblja, počevši od simulacija različitih pretnji iz vazduha, imitacije elektronskog ratovanja, realizacije letačke obuke, aktivnosti pretakanja goriva u vazduhu (buddy-buddy refuelling), usluge testiranja i istraživanja za vojsku i vazduhoplovnu industriju, simulaciju ciljeva za potrebe radarskkih i raketnih jedinica PVO, obuku oficira za navođenje jurišne avijacije (JTAC).

Kada je reč o kadru, oko 30 procenata pilota su završili vrhunske pilotske škole Weapons School, Top Gun ili su pohađali Weapons and Tactics Instructor course i 30 procenata ima iskustva leteći za “agresorske“ eskadrila. Većina njih daleko premašuje 1500 sati naleta taktičkog iskustva koji je minimum koji je propisala agencija DCMA (Defence Contract Management Agency). Neki piloti imaju daleko veći nalet od propisanog, čak do 12000 sati u taktičkom okruženju.

Airborne Tactical Advantage Company odnosno ATAC je američka kompanija sa sedištem u gradu Newport News, Virginia koju su 1994. osnovala dva bivša pilota USAF. Tokom smanjivanja broja eskadrila USAF i USN 90-tih godina  ukinute su i mnoge ’’agresorske’’ eskadrile pa su osnivači kompanije uvideli priliku da njihovo mesto u obuci pilota i ulozi Red Air podrške zauzmu privatne komercijalne firme.

Od 1997. kada su nabavljena prva dva aviona (bila su to dva SAAB 35 ’’Draken’’ koje je koristilo RV Danske) ATAC obezbeđuje različite vazduhoplovne usluge i tesno sarađuje pretežno sa vazduhoplovnim snagama američke Mornarice (US Navy). To je jedina civilna kompanija koja ima odobrenje da obučava elitnu školu Fighter Weapons School TOPGUN, takođe učestvuje i u obuci i trenaži pilota sa nosača aviona tj. Carrier Strike Group a njihovi avioni mogu se videti na vežbama Red Flag, RIMPAC.

Flota aviona je drastično povećana 2002. godine kada je nabavljeno 6 bivših izraelskih aviona Kfir, nešto kasnije je stiglo i nekoliko jurišnika A-4 ’’Skyhawk’’ a potom i 13 bivših švajcarskih Hawker Hunter Mk 58. Avioni A-4 su povučeni iz upotrebe 2012. godine i zamenjeni su sa dva školsko-borbena aviona L-39 ’’Albatros’’ koji se koriste za obuku JTAC (Joint Terminal Attack Controlers). Danas ATAC koristi ukupno 26 aviona.

Glavna operativna baza se nalazi u mornaričkoj vazduhoplovnoj stanici Point Mugu, Kalifornija a avioni redovno baziraju na glavnim aerodromima Pacifičke i Atlantske USN flote kao i u bazi Atsugi u Japanu. Tehnika i obučenost ljudstva omogućuje izvršavanje misija vazduh-vazduh, vazduh-zemlja, vazduh-more, elektronskog ratovanja, imitaciju krstarećih i protivbrodskih raketa, podršku obuke oficira za navođenje jurišne avijacije, podršku u ispitivanju vazduhoplova. Zbog svega navedenog, avioni koji se koriste su u odnosu na potrebe podvrgnuti raznim modifikacijama.

ATAC takođe ima veoma iskusan kadar, njegovi piloti su nekada služili u USAF, USN ili USMC, većina su instrukotori a čak 70 procenata su bili pripadnici ili ’’agresorske’’ eskadrile, škola TOPGUN ili Weapons School.

Trenutni ugovori obezbeđuju posao podrške USN do 2020. godine a zbog uvođenja u naoružanje borbenog aviona F-35 stručnjaci kompanije ispituju mogućnosti nabavke potentnijih platformi odnosno vazduhoplova koji bi na vežbama koliko toliko mogli parirati najsavremenijim avionima 4. i 5. generacije. Jula 2016. godine kompanija Textron Inc. koja poseduje firme Beechcraft i Cessna, je kupila ATAC.

Kompanija Discovery Air Defence vuče korene iz konsultantske firme Top Aces koju su 2000. godine osnovala tri bivša kanadska pilota aviona F/A-18 “Hornet“ koji su zatim započeli sa pružanjem konsultantskih i savetodavnih usluga za kanadski DND (Department od Defence). Potom su 2005. godine Top Aces pobedili u takmičenju za dobijanje ugovora CATS  (Contracted Airborne Training Services) takođe za kanadsko ministarstvo odbrane.

Samo 6 meseci od dobijanja ugovora, Top Aces su počeli da lete na bivšim nemačkim školsko-borbenim avionima Alpha Jet A kojih danas imaju 16. Drugi važan ugovor dobili su već 2006. kada ih je ministarstvo odbrane ponovo unajmilo, ovoga puta kao provajdera podrške specijalnih misija u obuci za elektronsko ratovanje za šta su korišćeni avioni IAI Westwind 1124 kojih sada u inventaru ima 4.

2007. godine Top Aces ulaze u sastav najveće kanadske vazduhoplovne kompanije Discovery Air Inc. a 2013. godine menjaju naziv u Discovery Air Defence (DA Defence). Iste godine kupuju američku firmu Advanced Training Systems International sa sedištem u gradu Mesa, Arizona. Tako je u DA Defence stiglo pojačanje u tehnici u vidu 8 modifikovanih aviona A-4N i dva dvoseda TA-4J. Modifikacije ovih aviona obuhvataju ugradnju višenamenskih donjih pokazivača, HUD, TACAN, TCAS.

Osim sa vazduhopovnim snagama Kanade sa kojima najviše aktivnosti ima na vežbama poput Maple Flag, DA Defence pruža usluge i RV SAD a ostvarena je odlična saradnja sa 64. agresorskom eskadrilom iz baze Nellis. Januara 2015. započeta je realizacija petogodišnjeg ugovora, vrednog 44 miliona evra, potpisanog sa nemačkim ministarstvom odbrane za podršku obuke pilota višenamenskih borbenih aviona EF-2000 iz baze Witmund.

Avionima A-4 DA Defence nudi obavljanje zadataka podrške raznih testiranja i opitovanja, foto pratnju, imitiranja pretnji u vazdušnim borbama, simuliranje napada na ciljeve na kopnu i moru, vuču meta, kalibraciju instrumenata na poligonima, letačku obuku, obuku u pretakanju goriva u vazduhu (uključuje i buddy-buddy refueling).

Nakon ulaska u naoružanje najsavremenijih borbenih aviona 4. generacije, Gripena, Rafala, EF-2000 kao i aviona 5. generacije F-22 i F-35 u kompaniji se počelo razmišljati o uvođenju u upotrebu sposobnijeg lovca koji bi na vežbama mogao bolje i lakše parirati pomenutim borbenim avionima. Izbor je pao na Lokid Martinov F-16 a trenutno se razmatra nabavka ukupno 10 primeraka F-16A i B Block 10.

Za sada nije saopšteno od koga će avioni biti nabavljeni ali će to najverovatnije biti američka vojska. Osim toga da bi F-16 bio ozbiljniji protivnik na vežbama, glavni razlozi odabira ovog tipa je njihova dostupnost, najniža cena sati naleta među avionima američke proizvodnje kao i to što agrersorske eskadrile USAF i USN već koriste ovaj tip.

Jedan od propagandnih videa kompanije Draken International: