[INTERVJU] Miodrag Simović o rušenju Upravne zgrade „Ikarusa“: Proces prodaje investitorima pravno problematičan

Nekoliko metara ispod sadašnjeg nivoa Novog Beograda 1938. godine postavljeni su temelji bivše Upravne zgrade prve srpske fabrike aviona „Ikarus“. Nakon nasipanja zemlje prilikom masovne izgradnje blokova tih nekoliko ari u Gramšijevoj 3a zaobiđeno je, te Upravna zgrada danas od moderne gradnje ne odudara samo stilom, već se sa ulice, za razliku od ostatka naselja, do nje mora i sići.

Međutim, pitanje je koliko će originalno sačuvani nivo Novog Beograda, a sa njime i sama Upravna zgrada, još dugo biti podsetnik na neka prošla vremena. Celokupan posed kupile su građevinske firme Neimar Visokogradnja i Kemoimpeks, a na toj adresi u planu je rušenje starih i postavljanje novih temelja.

Nije jasno zbog čega se Upravna zgrada ne nalazi pod zaštitom kao kulturni spomenik, iako stručnjaci smatraju da ona to svakako jeste. Još čudnija jeste činjenica da je, za razliku od čitave zgrade u Gramšijevoj 3a, pod zaštitu stavljena ulazna kapija nekadašnje fabrike aviona ”Ikarus” u Novom Sadu, i ostavljena kao spomen-ploča mestu na kome se to preduzeće nekada nalazilo. Čini se da u ovom slučaju kriterijumi nisu odigrali značajnu ulogu.

Upravo o tome nam govori pokretač akcije spasavanja zgrade Miodrag Simović, koji je sa grupom entuzijasta i pojedinaca iz struke odlučio da na mesto tačke ipak stavi zapetu i bar kratkoročno produži priču o prvoj srpskoj fabrici aviona:

– Ta ulazna kapija je stavljena pod zaštitu, a Upravna zgrada „Ikarusa“ u Beogradu nije. Tu se javlja, dakle, pitanje kriterijuma stavljanja nečega pod zaštitu. To definitivno jeste bitna stvar, a što se tiče Upravne zgrade na Novom Beogradu postoje priče da je nekada bila pod zaštitom. Naime, postojali su problemi prilikom sređivanja njene fasade, odnosno ugrađivanja nekih mernih instrumenata, pri čemu se oglasila distribucija koja je rekla da ne može da se radi jer je zgrada pod zaštitom. Međutim, to nam niko do sada nije zvanično i potvrdio. –

Postoje indicije da će investitori voditi računa o istorijskom značaju zgrade i očuvati neki njen deo.

Koliko sam ja upoznat sa time, investitor se odlučio da sačuva frontalnu fasadu. Međutim, to bi izgledalo kao Himera, zato što je planirano da bude sačuvana frontalna fasada, a da se iznad nje grade stakleni spratovi i da sa bočnih strana takođe bude u staklu. Smatram da se tako ne radi na pitanju čuvanja nekog objekta ili nekog njegovog elementa. Postoje načini na koje se to radi, oni su poznati, ali to što je investitor zamislio svakako nije pravi način.

Koji su to elementi koje vredi sačuvati?

Pre svega, ako posmatramo okolinu, ova rupa u kojoj se zgrada nalazi originalni je nivo Novog Beograda, što samo po sebi već zaslužuje zaštitu, jer nije nešto što se može videti bilo gde na Novom Beogradu. To nam pokazuje na kojoj je visini nešto bilo, koliko je okolo nasipano i kako je građeno.

Još jedan razlog zbog čega bi ova zgrada trebalo da bude sačuvana jeste i amblem fabrike „Ikarus“ koji se nalazi iznad ulaza. To je trenutno jedini amblem te fabrike u okviru neke fasade koji se može videti na teritoriji celog Beograda, a čini mi se i na teritoriji cele Srbije, pošto je prvobitna zgrada u Novom Sadu srušena.

Takođe, zgrada ima značajne i istorijske elemente. U njoj je formiran prvi Radnički savet 31. januara 1950. godine. To je jedan istorijski događaj koji je značajan nezavisno od toga da li nam se dopada taj period, koji je bio komunistički, ili ne. Taj period je obeležio ne samo Srbiju, već i čitav region, odnosno u to vreme čitavu Jugoslaviju. Radnički saveti koji su okarakterisali privredu i ekonomiju Jugoslavije krenuli su upravo iz ove zgrade, koja je takođe i zgrada prve srpske fabrike aviona „Ikarus“. Fabrika je osnovana 1923. godine, a ovo je njena Upravna zgrada iz poznijeg perioda i ona je, dakle, simbol i industrijskog razvoja u vreme Kraljevine.

Kada je reč o samoj zgradi, postavlja se pitanje njenog značaja sa apekta arhitekture. Šta govori u prilog tom aspektu?

Objekat je podignut po projektu arhitekte Franje Jemča koji iza sebe ima neke prilično značajne projekte. Na primer, njegovi projekti su zgrada Skupštine opštine Zemun, zatim zgrada Pošte u Zemunu, kao i zgrada Magdalene Osvlad u Glavnoj 4, za koju je nedavno odlučeno da će njena fasada biti restaurirana, što je, takoreći, neka vrsta priznanja od samog Grada. Taj isti čovek projektovao je i ovu Upravnu zgradu koja je jedini Art-deko stil na Novom Beogradu.

Ipak, zgrada je pred rušenjem. Ko je za to zaslužan?

Firme koje stoje iza projekta za rušenje ove zgrade i izgradnju nove zgrade jesu Neimar Visokogradnja i Kemoimpeks. Oni su vlasnici parcele i zgrade. Međutim, kako je došlo do prodaje veoma je interesantno, a ujedno i pravno problematično.

Izvorni vlasnik fabrike bio je Dimitrije Konjović, koji je pokrenuo njen rad i koji je podigao Upravnu zgradu. Nakon Drugog svetskog rata ona je nacionalizovana, a kasnije je njegov sin Slobodan Konjović pokrenuo proces restitucije. Međutim taj proces nikad nije sproveden do kraja – niti je obustavljen niti je odbačen.

Iako je zgrada bila pod restitucijom, ona je stavljena pod hipoteku kada je direktor Ikarbusa uzeo zajam koji posle nije mogao da vrati. Tako je zgrada završila na javnoj licitaciji gde su Kemoimpeks i Neimar Visokogradnja 2010. godine zajednički kupili čitavo imanje. Tada su počeli da razvijaju projekte i bila je ideja da se ovde nešto gradi 2015. godine. Međutim, tada su struka i građani uspeli da zaustave rušenje zgrade, ali kako se sada ispostavilo, uspeli su samo da ga odlože, a ne i da zaista zaustave.

Pored tog pravnog probema, postoji i urbanisički problem u vezi sa izgradnjom novog objekta. O čemu je reč?

Čitav ovaj blok je zbog koncepcije divlje gradnje i lošeg projektovanja doveden u situaciju da ima manjak parking mesta. Takođe, izgrađen je i Megatrend, zbog čega je krenuo veliki priliv automobila, o čemu niko nije razmišljao, te stoga imamo jedan ozbiljan urbanistički problem. Ovde već sada postoji manjak od oko 1.400 parking mesta. Sa izgradnjom nove zgrade to bi se samo dodatno povećalo. Iako je predviđeno da ta zgrada ima podzemnu garažu, to definitivno ne bi moglo ni izbliza da apsorbuje taj manjak i dovelo bi samo do još većeg problema.

Rok za rušenje zgrade odlagan je nekoliko puta. Zbog čega?

Prvi planovi su bili da se sa rušenjem krene već u junu mesecu ove godine, pa je pomereno za jul, a odatle opet za period nakon avugsta. Šta se tačno dešava i dalje ne znamo. Ono što smo uspeli da saznamo jeste da investitorima fali jedan papir, ali koji to nije poznato. Kako god bilo, zvanični termini rušenja pomerani su više puta, a naredni i dalje nije konkretno definisan.

Na akciju Vas je, stoga, pokrenula prva najava rušenja?

Tako je. Podstakla me je konkretno sama informacija da će zgrada biti srušena. Ja znam i od ranije za ovu zgradu i upoznat sam sa njenim značajem. Kada sam krajem maja ove godine čuo da treba da se ruši to me je pokrenulo. Akcija je počela tada i sve vreme se razvija. Prvo sam pokušavao da razgovaram sa ljudima iz blokova koji su tada organizovali jedan protestni ispraćaj zgradi. Nakon toga sam odlučio da to ne može da bude baš ispraćaj.

Šta je usledilo?

Usledilo je okupljanje grupe entuzijasta i ljudi iz struke, kao i stanara okolnih blokova, koji imaju stav da to treba da se zaštiti. Dalji plan jeste da, između ostalog, budu održani protesti ispred zgrade. Njima će biti skrenuta pažnja na problem. Tom prilikom se ne pozivaju da prisustvuju samo građani koji žive u okolini zgrade, već se pozivaju svi građani Beograda, jer ovo jeste jedno kulturno nasleđe svih nas. Spremamo se da to izvedemo, da jasno skrenemo pažnju na to da ova zgrada mora biti sačuvana i istovremeno probamo da je jednog dana možda stavimo i pod zaštitu, kao što i zaslužuje.

Početak puta je maj, a kraj puta je…

Kraj puta jeste da ova zgrada ostane sačuvana zajedno sa njenim okruženjem i da dobije potpuno novu namenu. Planiramo da sastavimo projekat na bazi koga ova zgrada može dobiti novu kulturnu namenu kao neka vrsta muzeja, galerije ili kulturnog centara. Bilo bi najsmislenije da ima veze sa vazduhoplovstvom, ali videćemo šta bude izvodljivo. Svakako treba da se sastavi projekat i na taj način da alternativa rušenju i skrene pažnja na značaj objekta – to nam je krajnji cilj.