Zapadni PVO sistemi u ukrajinskom ratu (1. deo)

Otkako je počeo rat Rusije i Ukrajine govori se dosta o isporukama sistema PVO zapadnog porekla toj zemlji. Još pre otpočinjanja sukoba, izvesno je, a o tome smo i pisali, da je Ukrajina primila lake prenosne raketne sisteme Stinger. Izražavala je želju da nabavi i sisteme većeg dometa poput Patriota i nekih specijalizovanih sistema poput izraelskih sistema Iron Dome. Pominjao se čak i ABM sistem THAAD.

Ekskluzivno za Tango Six napisaću kolumnu u dva dela gde ću se osvrnuti na najnovije akvizicije i potencijalne nabavke zapadnih sistema PVO koje se najavljuju kao moguće i rekao bih, gotovo izvesne. Neću se vraćati na sisteme PVO sovjetskog porekla, poput S-300PS (PMU) ili Osa, kao ni na zapadne sisteme Stinger koji su do sada isporučeni Ukrajini od strane država istočne Evrope, nekadašnjih članica Varšavskog pakta ili pak SSSR-a.

Artiljerijski i raketni sistemi PVO veoma kratkog  i kratkog dometa

Počeću sa sa nemačkim artiljerijskim sistemom PVO Gepard, koga nazivaju i „tenk za PVO“.

Vozilo se bazira na šasiji tenka Leopard 1, na čijoj gornjoj strani se nalazi potpuno rotirajuća kupola, koja nosi naoružanje i sisteme osmatranja i praćenja. Oruđe je opremljeno parom topova kalibra 35 mm i sa dve radarske antene – jednom za osmatranje i pretragu na zadnjem delu kupole i nišanskim radarom sa laserskim daljinomerom smeštenim na prednjem delu između cevi topova. Osmatrački radar radi u S-bandu sa dometom od 15 km, a nišanski radar u Ku bandu (milimetarske talasne dužine), sa dometom od takođe 15 km. Svaki top ima brzinu paljbe od 550 granata u minuti, sa borbenim kompletom od po 680 granata za oba topa.

Oerlikon KDA automatski top može koristiti dve vrste municije, a obično se koristi mešavina od 320 protivvazduhoplovnih granata (AA) i 20 protivtenkovskih granata (AT), po topu. Postoji i holandska verzija ovog oruđa, razlika je samo u radarima i njihovim frekvencijama rada. Oruđe se može efikasno koristiti protiv vazduhoplovnih ciljeva poput aviona, helikoptera i bespilotnih letelica i ciljeva na kopnu, na daljinama do 3500 metara.

Iz medija smo mogli redovno da pratimo dešavanja oko isporuke ovih oruđa Ukrajini, pa smo tako saznali pre nešto više od dve sedmice, da se, navodno, najmanje 100 ukrajinskih vojnika obučava za upotrebu ovog oruđa  i to na poligonu za obuku nemačkih oružanih snaga u Šlezvig-Holštajnu.

Priča o Gepardu praćena je i problemima sa ovim sredstvom usled njegove starosti i činjenice da je većina oruđa danas povučena iz naoružanja nemačke vojske ali je proizvođač jedan broj držao u sopstvenim zalihama. Problem je bio u tome da se moraju dekonzervirati, mora se proveriti ispravnost komponenti i sklopova, po potrebi izvršiti popravke i remonte, pa tek onda razmišljati o isporuci Ukrajini. Obzirom da je to, navodno, rešeno kod jednog broja Geparda, pojavio se problem sa municijom, sa granatama. Nemačka je nameravala da municiju obezbedi iz Južne Amerike, ali se tome usprotivila Švajcarska, kao proizvođač tih granata. Problem je, kako se čini, rešen sa granatama iz Norveške, mada se opet po nekim nezvaničnim navodima i sa ovom municijom dešavaju nepredviđene situacije i problemi.

Čini se da će se najavljivana isporuka 30 Geparda, koja je bila predviđena za kraj meseca jula, ipak biti obavljena, a postoje i tvrdnje ukrajinskog ministra odbrane Aleksija Reznikova, da su prva tri oruđa već stigla u Ukrajinu i da se uskoro očekuje ostatak od prvih 15 oruđa.

Samohodno protivvazduhoplovno oruđe Gepard može dejstvovati i na ciljeve na zemlji i u tom smislu je u mogućnosti da svojim protivtenkovskim granatama probije oklop većine oklopnih borbenih vozila a sa boka i oklop tenkova starije proizvodnje (poput T-55). Šasija Leoparda-1 nije pogodna za savlađivanje vodenih prepreka bez odgovarajuće pripreme, iako se to navodi kao mogućnost, a oklop Leoparda-1 neće izdržati udare tenkovskih granata i projektila drugih protivoklopnih oruđa. Takođe, oruđe ima relativno visoku siluetu.

Što se tiče procenjene korisnosti Geparda, treba naglasiti da se radi ipak o zastarelom oruđu koje danas protiv savremenih aviona nema velikih mogućnosti uspešnog dejstva ali  može biti opasan za ruske helikoptere koje smo više puta viđali kako u niskom letu vrše ofanzivna dejstva. Takođe, nesumnjivo je da može biti efikasan protiv bespilotnih letelica i dronova, koji mu uđu u domet. Što se tiče dejstva na ciljeve na zemlji, osim eventualne upotrebe protiv pešadijskih snaga, lako utvrđenih odbrambenih položaja i bunkera kao i protiv lako oklopljenih sredstava ne bi trebao biti upotrebljavan u protivoklopnoj borbi osim u slučaju krajnje nužde.

Laki prenosni raketni sistemi poljskog porekla Piorun, koji su već isporučeni Ukrajini aktivno se koriste u sukobima. Piorun je laki prenosni IC samonavođeni projektil nastao kao modernizacija rakete Grom koja je opet modernizacija sovjetske rakete iz sistema Igla. Možemo konstatovati da se radi o dubinski modernizovanoj Igli i to već kazuje da je u pitanju raketa veoma respektabilnih mogućnosti u skladu sa svojim dometom i ubojitošću bojeve glave. Rakete Piorun mogu uspešno da dejstvuju na ciljeve na visinama do 4 km i na daljinama do 6,5 km, uz prosečnu brzinu rakete od oko 650 m/s. U poređenju sa svojim prethodnikom, Gromom, Piorun ima poboljšanu digitalnu glavu za samonavođenje sa povećanom otpornošću na različite vrste smetnji, većim efektivnim dometom detekcije ciljeva u vazdušnom prostoru i proširenim mogućnostima otkrivanja ciljeva sa malom odraznom površinom poput BPL i dronova. Projektil je dobio i novi domaći pogonski sistem i novi blizinski upaljač. Raketa ima mogućnost da se instalira i na vozila ili na artiljerijska oruđa stvarajući tako artiljerijsko-raketna sredstva PVO, poput poljskih Pilice i Poprada. Raketa se i dalje smatra perspektivnom i u Poljskoj se rade i modernizacije Piorun + i Piorun-2 a planira se i integracija na borbeno oklopno vozilo, nepoznatog tipa.

Kao i za gotovo sve sisteme PVO nemamo validinih podataka o efikasnosti Pioruna ali imali smo prilike da pročitamo reči hvale na račun ovog sistema. U svakom slučaju, obzirom da se radi u dubinskoj modernizaciji rakete sistema Igla, kao i na povećan domet projektila, nema sumnje da projektil može biti uspešno korišten protiv helikoptera, bespilotnih letelica i dronova. Može predstavljati i objektivnu pretnju i za ruske avione ako bi se spustili niže, unutar domet raketa.

Sledeći  raketni sistem je izuzetno zanimljiv. Radi se o raketnom sistemu PVO Starstreak, britanske proizvodnje. On postoji u lako prenosnoj varijanti ali i na šasiji oklopnog vozila Stormer. Starstreak je „jahač laserskog snopa“ (eng: Laser beam rider). Raketa je jednostavne izvedbe i nema glavu za samonavođenje, već se laserski prijemnici nalaze raspoređeni na telu rakete i tokom leta rakete ka cilju na osnovu laserskog ozračavanja cilja i rakete sa lansirnog oruđa omogućavaju stalnu korekciju leta rakete ka sredini laserskog snopa koji je usmeren ka cilju i prati ga. Sistem je donekle i modifikovan pa emiter sa lansera emituje dva laserska snopa a prijemni senzori u raketi određuju sredinu između dva snopa i navode raketu. Nakon lansiranja rakete startni motor izlazi na radni režim (još dok je raketa u lansirnom kontejneru) i raketa poleće. Nakon oko četiri metra od lansera aktivira se raketni motor koji raketi obezbeđuje brzinu četiri puta bržu od brzine zvuka tako da je ovo možda i najbrža raketa PVO u svojoj klasi. Sa prestankom rada drugog stepena i raketnog motora iz glave rakete aktivirani odgovarajućim piropatronima, izleću tri „pikada“ (mini raketice) koji onda u završnom delu nastavljaju svoj let ka cilju, takođe laserski navođeni.

Obzirom na način navođenja, raketa ne može biti ometana IC mamcima, a tri „pikada“ povećavaju potencijalnu zonu uništenja i povećavaju verovatnoću pogađanja cilja. Sa druge strane, dim, gusta magla, niska oblačnost i pljuskovi mogu manje ili više ometati rad sistema usled ometanja lasera. Projektil je težak samo oko 14 kg i ima efektivni domet do 7 km. Pored ovog, prenosnog sistema, Ukrajina je nedavno primila i verziju sistema na oklopnom vozilu Stormer. Prema podacima, ukrajinska vojska je za sada primila šest ovakvih oruđa. Sistem na oklopnom vozilu Stormer HVM (Stormer Projektil Velike Brzine) čini posada od tri člana. Na krovu vozila nalazi se rotacioni lanser sa osam raketa Starstreak. Pored lansera se nalazi i panoramski nišan sa termovizijskim kanalom i laserskim sistemom za praćenje i navođenje.
Stormer HVM može otkriti avione i helikoptere na daljinama od oko 18, odnosno osam kilometara. Raketa se lansira za manje od pet sekundi nakon što je izvršena akvizicija cilja.

Što se tiče efikasnosti rakete Starstreak u Ukrajini, osim nedovoljno potvrđenih navoda o obaranju jednog ruskog helikoptera Ka-52 i nekoliko bespilotnih letelica i dronova, nemamo druge podatke o efikasnosti ovog sistema u realnim borbenim uslovima ali njegove karakteristike, ukoliko su predstavljene realistično, ipak govore da može, pod određenim uslovima, predstavljati opasnost za sve tipove letelica koje mu uđu u zonu uništenja.

Još jedan britanski laki raketni sistem PVO isporučen je Ukrajini. Radi se o višenamenskoj raketi Thales LMM (Laki Višenamenski Projektil) Martlet. Cilj ovog projekta bilo je stvaranje višenamenskog projektila za različite platforme, od helikoptera do prenosnih protivvazduhoplovnih raketnih sistema. Glavna noseća platforma za ove projektile bio je helikopter AgustaWestland AV159 Wildcat ali je razvoj ubrzo započeo i u sklopu brodske raketno-topovske instalacije na jednoj od fregata. Iako je projektil razvijan po uzoru na Starstreak postoje i razlike i neka poboljšanja. Ta poboljšanja se najviše vide kod povećane daljine dejstva do čak osam kilometara, iako je to plaćeno sporijim letom rakete do 1,5 Maha koji omogućuje dvorežimski raketni motor na čvrsto gorivo.

Raketa se navodi kombinovanim sistemom i to u više režima. Jedan od režima je „klasično“ vođenje u laserskom snopu (“jahač laserkog snopa” – laser beam rider) slično ili gotovo isto kao kod Starstreaka. Drugi režim podrazumeva  poluaktivno lasersko samonavođenje (obzirom da raketa poseduje multispektralnu glavu za samonavođenje) dok se u završnom delu uključuje IC režim rada tragača u glavi rakete.

Raketa nosi kumulativnu bojevu glavu težine oko tri kilograma a aktiviranje se vrši bezkontaktnim laserskim upaljačem. Nosač rakete Martlet, bez obzira na noseću platformu, mora imati nosač za kontejner u kome se nalazi raketa i objedinjenu upravljačku opremu. Upravljačka oprema se sastoji od optoelektronskog uređaja sa noćnim kanalom, laserskim daljinomerom i laserskim ozračivačem-obeležavačem cilja i, u nekim konfiguracijama, uređaja za automatsko praćenje cilja.

Prema pisanju britanskih medija krajem marta prva serija ovih raketa prebačena je u Ukrajinu a već 1. aprila je izvršeno prvo bojevo gađanje. Nakon toga ukrajinski izvori su više puta objavljivali snimke lansiranja ove rakete u realnim borbenim uslovima. Prema nekim tvrdnjama, potkrepljenim ne uvek najjasnijim snimcima, ove rakete su zaslužne za obaranje nekoliko ruskih bespilotnih letelica među kojima ima i Orlana-10.

Šta mogu da urade ovakvi sistemi?

Današnji savremeni borbeni avion je tvrd orah. U zavisnosti od tipa aviona, namene i nosivosti on je brži, okretniji, sa čvršćim materijalima izrade. Može biti opremljen radarima, optoelektronskim sistemima, sistemima elektronskog ometanja, protivradarskim raketama, sistemima detekcije radarskog ozračenja i detekcije lansiranja protivvazduhoplovnih raketa. Može nositi veći broj IC mamaca i baklji, radarskih izbacnih i vučenih mamaca, može vršiti veoma zahtevne protiv-raketne manevre, može imati stelt karakteristike. Danas nije ni malo lako oboriti avion projektilom sa zemlje, bilo da se radi o raketi ili topovskoj granati.

U toj realnosti ne očekujem veći značaj ovih nabrojanih sistema protiv savremenih vazduhoplova ruske vojske. Međutim, oni mogu imati ograničenog uspeha protiv niskoletećih helikoptera, mada su i savremeni helikopteri danas, znatno teže mete i ciljevi, bolje oklopljeni i naoružani i takođe su često opremljeni IC mamcima i sistemima elektronskog ometanja.

Ono što se može očekivati jeste uspešnije dejstvo prema bespilotnim letelicama i dronovima ruske vojske. Ali tu opet vidim jedan ograničavajući faktor. Broj od 30 Geparda dobro zvuči ali na teritoriji veličine Ukrajine i na liniji fronta koja bi se, kad bi se predstavila kao prava linija protezala od Beograda do Berlina, to je veoma mali broj. Slično se odnosi i na šest mobilnih sistema Stormer HVM (iako verujem da će u konačnici stići i veći broj).

Što se tiče lakih prenosnih raketnih sistema PVO, njih država veličine Ukrajine svakako treba u hiljadama.

U drugom delu koji će biti objavljen ovde na Tango Sixu više ću se osvrnuti na raketne sisteme PVO kratkog do srednjeg dometa zapadnog porekla koji se najavljuju kao isporuke Ukrajini a koji prema navedenim mogućnostima i opet u zavisnosti i od brojeva koji će biti isporučeni, mogu predstavljati pretnju za savremene ruske vazduhoplove.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/