[EKSKLUZIVNO?] Otomansko carstvo koristilo je mlazne avione mnogo pre nego što je poleteo Heinkel He 178

Pregledajući ličnu arhivu fotografija, u kojoj se nalaze i one veoma interesantne iz oblasti avijacije, a koje sam snimio na nedavnom putovanju u Albaniju, i razgovarajući sam sa sobom, neočekivano sam se zapitao:

– Koliko bi bilo realno da omladini upitnog obrazovanja prodam priču da je Tursko carstvo u svojim poslednjim danima koristilo mlazne borbene avione američke proizvodnje i to daleko pre nego je Heinkel He 178, prva letelica na svetu potpomognuta potiskom turbomlaznog motora, poletela 1939. godine? –

Pre nekih 13 godina, ja i moj dragi drug (da, on je još uvek tvrdokorni Jugosloven!) Dragan Cvetić uspešno smo sunarodnicima prodali intrigantnu neispričanu skrivenu istoriju aviona Northrop F-20 Tigershark makedonskog ratnog vazduhoplovstva i njihovu borbenu upotrebu protiv albanskih F-7A tokom kriznih godina kasnih 1990-ih. Imajući to na umu, kao i da u poslednje vreme često srećem omladinu (stariju od 10 godina) koja živi u jednoj od balkanskih zemalja, a koja šokantno ne zna ni koji je glavni grad susedne države, moje neočekivano pitanje dobilo je odmah pozitivan odgovor. Zaista, moja priča o otomanskim mlaznjacima bi verovatno lako prošla i najverovatnije ne bi izazvala uzbuđenje ili dodatna pitanja. OK, slažem se, ne među vama Tango Six vazduhoplovnim znalcima i pametnim ljudima koji posećuju ovaj portal posvećen avijaciji.

Ali DA, imam dokaz za svoju priču o otomanskim mlaznim avionima!

Đirokastra je grad u Albaniji na autoputu koji povezuje grčki grad Janjinu i glavni grad Albanije Tiranu. Njegov stari grad, koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine, opisan je kao „redak primer dobro očuvanog otomanskog grada“. Đirokastra je rodno mesto bivšeg omraženog albanskog komunističkog diktatora Envera Hodže ali meštani su ponosniji na vodećeg međunarodnog književnika i intelektualca Ismaila Kadarea, koji se smatra naslednikom Franca Kafke i osobom vrednom poređenja sa Nikolajem Gogoljem, Džordžom Orvelom, Gabrijelom Garsijoj Markesom, Milanom Kunderom i Onore de Balzakom.

Za našu priču, međutim, važan je zamak Đirokastra (na albanskom: Kalaja e Gjirokastres ili Kalaja e Argjirose) koji dominira gradom i kontroliše strateški važnu rutu duž doline reke Drino. Datum izgradnje ovog utvrđenja još uvek nije poznat. Prema arheolozima, mesto je bilo naseljeno od IV-V veka, iako su prvi zidovi ove citadele podignuti između 12. i 13. veka. Godine 1419. Otomansko carstvo je zauzelo zamak i grad, a ono što danas vidimo datira iz ranog 19. veka i prostire se preko 335 metara visokog brda koje izgleda kao džinovski brod napravljen od kamena.

Kao jedan od najvećih zamkova na Balkanu, otvoren je za posetioce i sadrži kulu sa satom, festivalsku pozornicu, muzej i sa njega se pruža veličanstven pogled na dolinu. U dvorcu se nalazi i izuzetan Nacionalni muzej oružja ali i mlazni avion proizveden u Sjedinjenim Državama koji je izložen u osmanskom zamku. Ključni dokaz da su Turci leteli mlaznjacima na nebu Balkana u vreme kada je Đirokastra konačno oslobođena i zauzeta od strane grčke vojske tokom Balkanskih ratova 1912-13, te pripojena novoj nezavisnoj državi Albaniji 1913. godine.

Sada, šalu na stranu,  dvorac Đirokastra zaista je dom mlaznog aviona američke proizvodnje, dvosedog podzvučnog mlaznog aviona vazduhoplovnih snaga Sjedinjenih Država (USAF) Lockheed T-33A-1-LO Shooting Star (ili T-Bird) (taktički identifikacioni broj „14413“ ili tačnije 51-04413; c/n 580-5708) koga je konstruisao genijalni Klarens „Keli“ Džonson. Ovaj avion je jedini T-33A koji je ikada sleteo u Albaniju, iako je taj tip bio zvanično operativan „do juče“: Shooting Star je završio svoju operativnu karijeru u Boliviji 31. jula 2017. ili 69 godina nakon što je prvi let T-33 obavljen 22. marta 1948! Ukupno je proizvedeno 6.557 primeraka aviona „Shooting Star”.

Kako je ovaj avion proizveden 1951. godine stigao u Albaniju?

Istorija se često može tumačiti na više načina. Kada je ispričaju dve suprotstavljene strane, ista priča može dobiti potpuno različita značenja. Jedna takva priča je i kako je američki mlazni avion završio u zamku Đirokastra. Pre nego što ispričamo dve verzije priče, treba imati na umu da bi uslovi u vreme kada je T-33A sleteo na aerodrom Rinas, blizu Tirane 23. decembra 1957. godine, odgovarali današnjem hipotetičkom scenariju prema kojem bi se USAF-ov Lockheed Martin F-22A Raptor iznenada pojavio u ruskom vazdušnom prostoru i bio zaplenjen nakon sletanja u vazdušnu bazu Beljbek.

Prema američkoj verziji zasnovanoj na izveštajima američkih novina iz januara 1958. avion je izgubljen dok je leteo iz američke vazduhoplovne baze Šatoru-Deol u Francuskoj do Napulja u Italiji.

„Pilot se na putu izgubio u velikoj magli i skrenuo sa kursa. Pošto mu je ponestalo goriva, nije imao izbora osim da prinudno sleti u Albaniju“, preneli su američki mediji. S druge strane, verzija albanskog komunističkog režima bila je sasvim drugačija: „Piloti albanske narodne armije (autor ovog teksta: leteći na tri aviona MiG-15bis) presreli su američki špijunski avion u albanskom vazdušnom prostoru i naterali ga da sleti u Rinas“, prenela je negde u isto vreme Radio Tirana.

Malo kopanja po netu donosi još neke detalje koji pokazuju da je istina negde između i da je mešavina obe verzije. Mlazni dvosed i trenažer za osnovnu obuku je, kada se incident dogodio, bio na tranzitnom letu za jedinicu USAFE (United States Air Force Europe) u Grčkoj (preko Italije).

Američki pilot ušao je u albanski vazdušni prostor, potom izašao, a zatim ponovo ušao u njega. Tri lovca MiG-15bis albanskog vazduhoplovstva podignuta su radi presretanja. Međutim, do trenutka kada su stigli do T-33A, pilot američkog aviona je zbog manjka goriva, već pokušavao da pronađe pogodno tlo za sletanje. Primoran je da prinudno sleti na nedovršenu pistu današnjeg aerodroma u Tirani koji su u to vreme gradili uglavnom politički zatvorenici posleratnog komunističkog režima. Dok je avion kružio oko aerodroma, zatvorenici su se veselili pretpostavljajući da im Zapad konačno dolazi u pomoć. Međutim, kada je avion sleteo, pilota su ubrzo opkolili i odveli naoružani stražari.

Šta god da je prava istina, činjenica je da je zarobljeni američki avijatičar bio major USAF-a Hauard DŽ. Karan (u to vreme star 39 godina) za koga su SAD pokrenule operaciju traganja i spasavanja od koje se odustalo 28. decembra 1957. kada je pretpostavljeno da je mrtav. Albanska vlada je prvo negirala da je uhapšen ali je intervencijom francuskih zvaničnika na kraju objavila da će biti pušten 9. januara 1958. i da će mu biti dozvoljeno da se vrati kući svojoj četvorogodišnjoj ćerki Merili koja je ostala bez majke. Njegov transfer u domovinu išao je kroz Beograd, Jugoslaviju, gde ga je pokupio američki transportni avion koji ga je i prevezao kući.

Rođen 27. marta 1918. u okrugu Prat, Kanzas, Karan je u Drugom svetskom ratu leteo P-47D „Kansas Tornado“ u 405. lovačkoj grupi. Takođe je leteo tokom Korejskog rata. Penzionisao se iz ratnog vazduhoplovstva 1959. u činu majora i radio je za Poštansku službu SAD do penzionisanja 1983. Živeo je u Takomi u Vašingtonu gde je 16. avgusta 2009. godine preminuo u 91. godini života.

Dragoceni avion T-33A ostao je iza majora Karana u Albaniji i u veoma dobrom opštem stanju bio je izložen na raznim lokacijama u Albaniji, dok konačno sredinom 1970-ih (prema nekim izvorima 1969.) nije dovezen u Đirokastru  i izložen u zamku Đirokastra kao „špijunski avion“. Tako je ponosni trofej Hladnog rata postao simbol spoljne pretnje za koju je komunističko rukovodstvo tvrdilo da pokušava da destabilizuje i zbaci socijalizam i staljinističku vladu u Albaniji.

Svet je ponovo otkrio lokaciju ove dragocene letelice 1988. godine kada je Norvežanin Erik Stjuart tajno fotografisao avion dok je bio u turističkoj poseti zamku. Trideset četiri godine kasnije, autor ovog članka video je izbliza ovu letelicu. Taj spektakularni i za istoriju avijacije vredan primerak zatekao je u strašnom stanju, demoliran i oštećen. Pred navalom dece i starijih posetilaca koji su se penjali na avion i igrali se oko njega decenijama, ostao je bez poklopca kabine, rezervoara za gorivo na krajevima krila, polomljen je vertikalni stabilizator, a nestali su čak i pristupni paneli na nosu. Takođe, drvena ograda koja okružuje avion nije veliki izazov, nešto što je autor ovog članka takođe zloupotrebio da bi pristupio, dodirnuo i fotografisao avion.

O takvom stanju jedinog albanskog T-33A svedoče i fotografije koje prate ovaj izveštaj i koje bi trebalo da budu shvaćene kao javni poziv vlastima Albanije i Ambasadi SAD u Tirani da zajedno ulože sredstva u obnovu aviona i njegovo vraćanje u prethodno dobro stanje, kao spomenika izuzetne vrednosti, koji rečito govori o vremenu Hladnog rata kada su današnji saveznici Albanija i SAD bili ljuti neprijatelji. Zaista, ovaj avion zaslužuje da bude „oslobođen“ iz otomanske tvrđave i preseljen na prikladniju lokaciju, idealno u Rinas, gde je njegov ‘‘albanski život‘‘ počeo pre 65 godina.

Dok se to ne dogodi (ako ikad) uživanje u mašti je uvek dobar beg od dosadnih aspekata vazduhoplovne svakodnevnice. Dakle, da li ste zainteresovani da pročitate istoriju službe F-20 u makedonskom vazduhoplovstvu i vidite je ilustrovanu? Ako ste za, svoje interesovanje pokažite tako što ćete u komentaru napisati „Makedonija“ i autor će rado obezbediti priču i fotografije najčuvanije tajne Makedonije.