[POSLEDNJA VEST] Prokletstvo Antonova 12BK koji poleću iz Srbije: Kako dileri municije, ukrajinski i ruski dripci rizikuju živote svojih posada i građana na zemlji evo sad već nekoliko decenija

Taman kad ste pomislili da će broj Antonova 12BK koji su poleteli iz Srbije i posle se srušili u nekoj drugoj zemlji biti jedan, i da je Tango Six svojim zloslutnom ali i opravdano skeptičnom logikom prizvao nesreću, sinoć se u Grčkoj srušio još jedan vojni transportni avion An-12BK u civilnoj kargo upotrebi.

…nakon što je poleteo iz Srbije.

Kako je prvi javio servis za praćenje letova Flightradar24, ADS-B podaci pokazuju prijavljenu komercijalnu rutu od Niša do Amana, Jordan. Letelica se srušila, prema ADS-B podacima, 24 kilometara od aerodroma kod Kavale u Grčkoj. Vertikalni profil leta ne indikuje previše nagli pad ni brzine ni visine. Stoga su prve neproverene laičke spekulativne interpretacije grčkih medija, da je letelica ostala bez jednog ili više motora verovatno blizu onome što se dogodilo. Snimci očevidaca prikazuju vatru neposredno pre pada pa je požar na jednom ili, manje verovatno više motora, jedan od mogućih scenarija jednog od doprinosećih faktora uzroku pada.

Niko od članova posade nije preživeo udes.

Ukrajinski, baš sada, municija

Ako i zanemarimo prilično bizarnu činjenicu da se ukrajinski registrovan kargo avion istog tipa srušio negde drugde nakon poletanja iz Srbije dva puta u razmaku od samo 14 dana, ostaje interesantan spoj takođe činjenica da je letelica registrovana u ukrajinskom civilnom registru i da je iz Niša prevozila municiju.

Jutros je ministar odbrane Srbije dr Nebojša Stefanović na konferenciji za medije potvrdio da se radi o prevozu osvetljavajućih školskih mina i da je formalno-administrativni krajnji korisnik ministarstvo odbrane Bangladeša.

Kompanija iz Srbije koja je preprodala municiju bila je brza da razjasni svoju ulogu u ovom lancu transporta.

Pojedini klasični mediji i komentatori su „ukrajinski“ i „municija“ segmente događaja bez bilo kakvih potvrda spojili u konstrukciju da je letelica prevozila srpsku municiju u Ukrajinu. Ako izuzmemo činjenicu da Srbija nema potrebe da Ukrajini izvozi najjeftiniju vrstu municije (što je i dalje najprodavanija srpska kategorija NVO proizvoda i što sada rade većinom druge zemlje), da politički to verovatno ne želi da rizikuje zbog odnosa sa Rusijom i da je trgovina municijom jedna od najlakših kategorija za razotkriti kada su u pitanju kredibilni i stručni mediji, sinoćnji događaj pre poprima obrise nečeg mnogo neglamuroznijeg i dosadnijeg – radi se o bahatoj ljudskoj prirodi i primitivnom vođenju već nemoralnog biznisa nego događaju vrednom sumnje u geopolitičkom kontekstu.

Ako pođemo od premise da su preprodavci municije moralno gledano jedna od najnižih kategorija ljudskog postojanja (nisu samo Srbi tu alavi za krvavim novcem, i Hrvati i gotovo svi drugi su) potpuno je logično da će za transport takvog tereta koristiti najjeftinije i najnebezbednije avione. Biće toliki imbecili da za prevoz municije koriste najupadljivije moguće obojeni avion koji, kao što je Tango Six već pisao, toliko dimi da civli zovu policiju već prilikom njegovog poletanja.

Dilerima ovde dakle nije dovoljno da je profitiranje na nelegitimnim ratovima već ionako značajno, već je bitno da se marže dodatno povećaju. Zbog toga se, logično, angažuju avio-kompanije koje koriste obično stare sovjetske avione koji vam da li zbog otkaza motora ili potpunog otkaza elektro-sistema mogu pasti na glavu u svakom trenutku. Novobeograđani koji su 1996. godine pukom slučajnošću izbegli smrt se svakako sećaju tog koncepta vazduhoplovnog privređivanja.

Evropska Unija i njena regulatorna biblija EASA takođe nisu nevini u ovom slučaju. Antonovima 12 je saobraćanje iznad Evrope dozvoljeno bez restrikcija (počivši An-12 je leteo svuda po Evropi), najverovatnije zbog interesa da se najjeftinija vrsta municije ipak izvozi na razne strane sveta, u razne proksi ratove jer su „end user“ sertifikati svakako beznačajni garanti koji služe isključivo za PR pranja kada vas dosadni novinari raskrinkaju.

Treba konstatovati da nekadašnje vojne sovjetske, odnosno ukrajinski proizvedene, kargo transportne mašine nisu nepouzdane po definiciji. Projektovane su za jednostavnije održavanje, korišćenje u terenskim uslovima i zbog svoje starosti i nepostojanja adekvatne modernije zamene koja se može jeftino nabaviti logičan su izbor. Problem je u njihovoj redovnoj upotrebi od strane AOC holdera koji su veoma često, po psihološkoj konstituciji, kategorija najsumnjivijih mogućih likova. Ako su dovoljno nenormalni da uopšte koriste toliko stare avione i dovoljno nemoralni da se bave tim poslom logično je pitanje na čemu sve štede kada su u pitanju održavanje, HR i drugi segmenti letačkih operacija.

Vreme je da se vazduhoplovno regulatorne vlasti Evrope prizovu pameti i da reaguju na najočigledniju nebezbednu pojavu koja im može sleteti u krilo – korišćenje prastarih jeftinih Antonova koji prevoze eksplozive i toksične materije.