[ANALIZA] Mogućnosti Ukrajine da se suprotstavi ruskim napadima iz vazduha (II. deo)

Na zapadu dugo očekivana i najavljivana vojna invazija Rusije na Ukrajinu, prošle nedelje se nije dogodila, ali je kriza u tom delu sveta za sada kulminirala jučerašnjim ruskim priznanjem samoproglašenih republika u Donjeckoj i Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine. Ujedno su sa Donjeckom i Luganskom Narodnom Republikom (DNR i LNR) potpisani i sporazumi o saradnji i prijateljstvu, a u ukazu o priznavanju DNR i LNR ruski predsednik Vladimir Putin je naložio oružanim snagama Ruske Federacije da, kako se navodi, osiguraju mir na teritoriji koju kontrolišu proruski pobunjenici.

Teško je predvideti šta će se dalje događati, prisustvo ruske vojske na granicama Ukrajine je i dalje veliko, u jednom trenutku Rusija je objavila da se deo njenih snaga povlači, međutim na zapadu je to demantovano, i saopšteno da je došlo samo do premeštanja trupa, kao i da je Rusija na ukrajinskoj granici ustvari dodatno povećala broj vojnika (navodno ih sada ima oko 190 hiljada). Sa druge strane obaveštajni podaci samoprogašenih republika Luganska i Donjecka govore da je blizu linija razdvajanja stacionirano oko 130 hiljada ukrajinskih vojnika.

Ukrajina je izvela desetodnevnu vojnu vežbu, paralelno sa rusko-beloruskom koja se održava u Belorusiji, i koja je trebalo da traje do 20. februara, ali je zbog novonastale situacije, ipak produžena. Osim toga, Rusija je u subotu 19. februara započela i vežbu strategijskih nuklearnih snaga.

U našem prvom delu analize kako bi se Ukrajina, u slučaju većeg oružanog sukoba sa Rusijim, mogla suprotstaviti napadima iz vazduha, dali smo prikaz tehnike kojom raspolaže deo integrisanog sistema protivvazduhoplovne odbrane (PVO), odnosno lovačka avijacija i teritorijalna PVO. Drugi deo teksta obrađuje sredstva trupne PVO, sistema VOJiN (vazdušnog osmatranja javljanja i navođenja) i elektronskog izviđanja i protivelektronskih dejstava.

Trupna PVO

Raketni sistem PVO 2K12 Kub je sistem koji se, prema svemu sudeći (na osnovu snimaka sa vežbovnih bojevih gađanja poslednjih 5-6 godina) ne nalazi u aktivnoj upotrebi u ukrajinskoj vojsci, iako se u javnosti pojavio plan ukrajinske vojske da se u upotrebu vrate dva raketna puka, što bi moglo značiti do 10 raketnih baterija. Ipak, postoje sistemi u rezervi, a preduzeće Aerotechnica MLT je čak i izašla sa predlogom modernizacije ovih sistema, pre svega kada je u pitanju digitalizacija elektronskih komponenti, mogućnosti daljinskog upravljanja RStON-om (radarskom stanicom osmatranja i navođenja), ali i mogućnošću preciznog dejstva na ciljeve na zemlji.

Raketni sistem Kub ima domet od 24 km po daljini i do 7-10 km po visini (u autonomnom radu po radarskom odnosno optičkom kanalu) i do 14 km kada funkcioniše u sklopu centralizovanog sistema upravljanja vatrom K1. Glavna odlika i karakteristika sistema je mogućnost “shoot and scoot” taktike dejstva i veoma kratko vreme razvijanja i pripreme za marš. U sastavu jedne raketne baterije sistema PVO Kub, nalaze se RStON, 4 samohodna lansirna oruđa sa po tri rakete i UPPC (uređaj za prenos podataka o cilju).

Ipak, u pitanju je zastareo sistem, veoma dobro poznat ruskoj vojsci, koja je ovaj sistem potpuno izbacila iz upotrebe tokom 90-tih godina prošlog veka. Međutim, slično kao i kod sistema S-125 Neva i dalje je u stanju da kazni svaku nepažnju i lakomislenost protivničkih pilota.

Raketni sistem PVO 9K33 Osa-AKM nalazi se takođe u naoružanju Ukrajine i prema svemu sudeći, u upotrebi je veći broj ovih oruđa. Redovno se preko sredstava informisanja mogu videti vežbe ovih jedinica sa i bez bojevog gađanja. Samohodni raketni sistem PVO 9K33 Osa, namenjen je za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru na malim daljinama i visinama.

Sistem se sastoji od vozila BAZ 5937 na kome se nalazi antenski radarski kompleks za otkrivanje ciljeva i praćenja ciljeva i navođenje raketa, kao i kontejneri za 6 raketa. Domet raketa po visini iznosi 5 km, a po daljini 10 km. Minimalna visina gađanja iznosi 25 metara za ciljeve koji lete brzinom do 300 m/s i 100 metara za ciljeve koji lete brzinama do 500 m/s. Jedno oruđe sistema „9K33 Osa-AKM“, može jednovremeno da dejstvuje na 1 cilj (jednokanalan po cilju) sa 2 rakete (dvokanalan po raketi).

Iskustva iz poslednjeg rata u Nagorno-Karabahu u kome je veći broj borbenih oruđa Osa-AK/AKM jermenskih snaga uništen dejstvom jurišnih bespilotnih letelica i kamikaza dronova ili pak zarobljen, navodi na pogrešan zaključak da je sistem neupotrebljiv u savremenom ratovanju, iako nesumnjivo jeste zastareo. Ipak, treba napomenuti da ono o čemu smo pisali i na Tango Sixu se kasnije obistinilo potvrdom na objavljenim mapama rasporeda snaga PVO jermenske strane u regionu Nagorno-Karabah. Jermenija je u Nagorno-Karabahu imala jedinice Osa-AK/AKM ranga raketnog puka, ali je borbena oruđa rasporedila duž gotovo kompletne linije razdvajanja sa Azerbejdžanom u nadi da će tako zaštititi veći prostor, teritoriju. Umesto toga, uništen je i teško oštećen veći broj lansirnih oruđa.

U borbenom pravilu sa sistem 9K33 Osa, jasno se kaže da se – ‘‘raketna baterija naoružana sistemom Osa smatra taktičko-vatrenim podrazredom i uvodi se u borbena dejstva, po pravilu, u sastavu raketnog puka, a u pojedinim (određenim ili izuzetnim) slučajevima može dejstvovati i samostalno. Borbeni zadatak pokrivanja trupa baterija izvodi u punom sastavu. Takođe u nekim slučajevima baterija može dejstvovati parovima borbenih jedinica ili pojedinačnim borbenim jedinicama, dejstvujući autonomno. Dakle, ono što je navedeno kao “izuzetni”, “određeni” ili “neki” slučajevi kod upotrebe sistema, za jermensku vojsku je bilo “pravilo” što je uticalo na velike gubitke.

Raketni sistemi Osa-AKM, iako zastareli, uz pravilnu upotrebu i u sadejstvu sa ostalim jedinica PVO, mogu u određenim trenucima pružiti pozitivne rezultate u borbi protiv neprijateljskih vazduhoplovnih sredstava, u skladu sa svojim mogućnostima i karakteristikama (pre svega, dometom). Prema dostupnim podacima, Ukrajina raspolaže sa čak do 125 vatrenih oruđa sistema 9K33M2 Osa-AKM.

S-300V1 je sistem protivazduhoplovne i antibalističke odbrane i jedan od najubojitijih sistema koji se nalaze u arsenalu PVO Ukrajine. Sistem je takođe bio u rezervi, ali je prema nekim podacima u toku vraćanje između 8-12 baterija ovog sistema, odnosno aktiviranje jedne raketne brigade. To bi kod ovog sistema bilo verovatno lakše izvodljivo što se tiče same tehnike, ali i raspoloživih kadrova, imajući u vidu da je ovaj sistem među poslednjima i tek relativno nedavno bio povučen u rezervu.

Raketni divizion S-300V sastoji se od 2-3 raketne baterije, od kojih se svaka sastoji od radara za praćenje ciljeva i navođenje raketa 9S32, 4 samohodna lansirna oruđa sa raketama 9M83 i radarom za slanje radio-korekcija i osvetljavanje ciljeva i raketa, 2 samohodna lansirna oruđa sa raketama 9M82 i radarom za slanje radio-korekcija i osvetljavanje ciljeva i raketa, tri transportno-pretovarna lansirna oruđa od kojih jedan za rakete 9M82 i dva za rakete 9M83.

Na nivou raketnog diviziona nalaze se osmatračko-akvizicijski radar 9S15 Obzor i radar za balističke ciljeve 9S19 Imbir, kao i komandna stanica. Osmatračko-akivzicijski radar 9S15 Obzor prvenstveno je namenjen za otkrivanje aviona na srednjim i velikim visinama kao i taktičkih balističkih projektila. Radar ima dva radna režima, prvi radni režim je namenjen otkrivanju aviona i krstarećih projektila i ima vreme rotacije radara od 12 sekundi i efektivan domet za ciljeve radarskog odraza krstareće rakete od 200 km, dok za one sa odrazom aviona i do 250 km.

Drugi radni režim je namenjen otkrivanju i praćenju ciljeva sa balističkom putanjom, poseduje manji domet od 125-150 km, ali veću visinu detekcije kao i bolje performanse pri praćenju brzih ciljeva usled smanjenog vremena rotacije (6 sekundi).

Osmatračko-akivizicijski antibalistički radar 9S19 Imbir mada poseduje mogućnost detekcije i praćenja aerodinamičkih ciljeva, prvenstveno je namenjen za detekciju i praćenje balističkih ciljeva. U zavisnosti od vrste ciljeva koji se očekuju, radar može raditi u tri radna režima. Prvi radni režim je namenjen detekciji balističkih projektila, u kom radar vrši pretragu sektora od 90 stepeni po azimutu kod uglovnih koordinata elevacije od 20 do 75 stepeni, i na daljinama između 55 i 170 km. U ovom režimu omogućeno je praćenje 16 ciljeva. Drugi radni režim namenjen je detekciji i praćenju supersoničnih ciljeva . U ovom režimu vrši se pretraga užeg sektora od 60 stepeni po azimutu, između 5 i 50 stepeni po elevaciji i na daljinama od 10 do 170 km. Položaj, brzina i pravac kretanja cilja obnavljaju se svake sekunde, čime je omogućeno praćenje 32 cilja.

Treći radni režim namenjen je detekciji i praćenju ciljeva u uslovima intenzivnog ometanja. Parametri su identični onim u režimu dva, ali se usled potrebe veće izlazne snage i većeg opterećenja kola za obradu signala omogućava praćenje oko 20 ciljeva i smanjuje broj ciljeva koji se mogu detektovati sa 200 na 50.

Raketna baterija u stanju je da jednovremeno dejstvuje na 6 ciljeva, a jedan raketni divizon na 12-18 ciljeva (zavisno od broja raketnih baterija u divizionu). Verzija S-300V1 koju ima Ukrajina, takođe je jedna od prvih verzija ovog sistema PVO. Maksimalan domet iznosi do 75 km sa raketama 9M83, odnosno do 100 km sa raketama 9M82, domet sa obe rakete je do 30 km po visini. Što se tiče balističkih ciljeva, domet iznosi oko 40 km po daljini i od 25-30 km po visini.

Raketni sistem S-300V1 može biti neugodan protivnik ruskoj avijaciji, a može se u određenoj meri suprotstaviti i eventualnim raketnim napadima sistema zemlja-zemlja poput sistema Točka.

Raketni sistem PVO 9K330 Tor, najstarija varijanta porodice sistema Tor, prvobitno je razvijen krajem 1970-ih za gađanje niskoletećih brzih ciljeva sa malim radarskim odrazom kao što su krstareće rakete. Prvi put je uveden u službu 1986. godine. Rakete 9M330 sistema 9K330 Tor sposobne su da uništavaju ciljeve na daljinama do 12 km, pružajući kopnenim snagama visoko pokretna sredstvo za protivvazduhoplovnu odbranu. Sistem 9K330 Tor je jednokanalan po cilju, i dvokanalan po raketi.

Da bi se omogućilo nišanjenje neprijateljskih letelica i krstarećih raketa u uslovima elektronskog ometanja i protivmera usmerenim protiv radara 9K330, optoelektronski tragač postavljen je odmah pored radara za navođenje raketa. Tor je takođe bio prvi sistem na svetu koji je imao rakete vertikalno smeštene unutar lansera (u ovom slučaju osam raketa), a ne postavljenih spolja kao na većini tada savremenih sistema, a kao takav nudio je bolju zaštitu od fragmenata projektila i omogućavao nošenje većeg broja raketa.

Pre njihovog ponovnog pojavljivanja 2017. godine, ukrajinski sistemi PVO 9K330 Tor bili su viđeni samo jednom: tokom 10. godišnjice nezavisnosti na ukrajinskoj paradi u avgustu 2001. U toj paradi učestvovalo je ukupno 6 oruđa 9K330 Tor, verovatno čineći ukupan broj ovih sistema koji su tada bili u operativnoj upotrebi u Ukrajini.

Nakon njihovog penzionisanja ranih 2000-ih, sistemi PVO 9K330 su stavljeni u dugoročno skladištenje, čekajući bolja vremena koja će omogućiti ili njihov povratak u aktivnu službu, ili, pak, njihovu prodaju stranom kupcu.

U avgustu 2017. godine, prvi remontovani sistem PVO 9K330 Tor je već izložen tokom izložbe u Kijevu. Kasnije tog meseca, 24. avgusta 2017. godine, Specijalna posmatračka misija OEBS-a u Ukrajini zabeležila je 5 sistema (borbenih oruđa) PVO, navodno uključujući i 2 sistema 9K330 Tor, u blizini sela Kasianivka, pod kontrolom Ukrajine, u Donjeckoj oblasti, što verovatno predstavlja njihovo prvo ponovno operativno razmeštanje.

Uprkos izveštajima o ukrajinskom razmeštanju sistema 9K330 Tor u Donbas u avgustu 2017. godine, tek je u februaru 2019. godine konačno izvršena verifikacija remontovanih sistema 9K330 na raketnom poligonu Lahorlik u Hersonskoj oblasti. Tokom vežbe gađanja, remontovani sistemi poput S-125 Neva, 9K330 Tor i nadograđeni samohodni protivavionski topovi ZSU-23-4M-A “Šiljka” bili su testirani pre nego što su zvanično stupili u službu u ukrajinskoj vojsci. Plan je bio da se sukcesivno u upotrebu vrate borbena oruđa sistema Tor, ranga jednog raketnog puka, što bi moglo značiti do 24 borbenih oruđa.

Remont sistema 9K330 Tor su samostalno izveli Lavovsko radio-remontno postrojenje i NPP Aerotechnika-MLT, oba preduzeća specijalizovana za remont različitih vrsta PVO i radarskih sistema. Pored dovođenja sistema u operativno stanje, izveden je i ograničen broj poboljšanja, naročito primena novih algoritama za obradu i prikazivanje informacija. Buduća poboljšanja mogla bi da uključuju zamenu analogne radio-elektronske opreme digitalnim ekvivalentima, značajno poboljšavajući sposobnost operatera da efikasno koriste opremu koju poseduju.

Iako ponovno aktiviranje 6 sistema PVO 9K330 Tor samo po sebi sigurno ne predstavlja ozbiljniji faktor u odnosima sa pobunjenim oblastima/Rusijom, značajan broj remontovane vojne opreme koja se vraća u službu, uključujući brojne sisteme PVO, ipak donekle doprinosi povećanju sposobnosti ukrajinske vojske. Osim toga, dragoceno iskustvo stečeno tokom remonta ovih sistema moglo bi se u budućnosti dobro iskoristiti za projekat dublje modernizacije, a moglo bi se primeniti i na druge sisteme kao što su 9K37 Buk i 2K22 Tunguska.

Samohodni raketni sistem PVO 9K37 Buk-M1 je takođe jedan od najpotentnijih raketnih sistema PVO u уkrajinskoj vojsci. Mobilan, sa 5-minutnom “shoot and scoot” mogućnošću, čini ga žilavim sistemom za neutralisanje. Divizion Buk-M1 obično se sastoji iz tri raketne baterije, od kojih se svaka sastoji od dva samohodna lansira oruđa sa radarom sa po 4 rakete 9M38M i jednim samohodnim pretovarno-lansirnim oruđem. Ukupno se na nivou diviziona nalazi do 6 samohodnih lansirnih oruđa sa radarom i raketama i to pruža mogućnost divizionu da jednovremeno može dejstvovati na do 6 vazduhoplovnih ciljeva na daljinama do 35 km i visinama do 22 km.

Jednovremeno koordinisano dejstvo baterija omogućeno je od strane komandnog mesta raketnog diviziona koje se sastoji od osmatračko-akvizicijske radarske stanice 9S18 Kupol i Komandne stanice koja služi za koordinaciju i raspoređivanje i dodelu ciljeva raketnim baterijama.

Osmatračko-akvizicijski radar 9S18 Kupol je unapređeni osmatračko-akvizicijski radar sa elektronskim skeniranjem po elevaciji. Krajnji domet detekcije iznosi od 140-160 km sa mogućnošću automatskog praćenja do 50 ciljeva i predaju parametara za 6 ciljeva na Komandnu stanicu 9S470M.

Ukrajinska PVO uložila je dosta energije i vremena u obučavanje posada sistema PVO Buk-M1, pa je tako razvijen i poseban novi simulator koji omogućava simulaciju različitih vrsta ciljeva, uključujući jurišne bespilotne letelice, najnovije krstareće ili operativno -taktičke balističke rakete. Ove veštine značajno skraćuju vreme pripreme za dejstvo jedinica PVO, uče posade da deluju u ekstremnim situacijama, a samim tim i da stupe na pravo bojište što spremnije za borbena dejstva.

U tom smislu su bila primetna i vežbovna bojeva gađanja ovim sistemima, ali i specijalizovana vežbovna gađanja održana tokom prošle godine, na kojima su se posade sistema Buk-M1 obučavale da se suprotstave balističkim projektilima (poput Iskandera) i krstarećim raketama (poput Kalibra). U tom cilju su čak modernizovane bespilotne letelice VR-3 koje se mogu koristititi kao mete.

Raketni sistemi Buk-M1 su i dalje opasan protivnik svakoj avijaciji, iako su donekle zastareli. Prema dostupnim podacima, Ukrajina poseduje oko 15 raketnih diviziona Buk-M1. Od automatizovanih sistema upravljanja, za komandovanje raketnom brigadom S-300V1 i/ili Buk-M1 koristi se sistemi 9S52 Poljana-D4.

Mobilni artiljerijski i artiljerijsko-raketni sistemi trupne PVO

Samohodno artiljerijsko oruđe ZSU-23/4 mm Šiljka sa 4 topa kalibra 23 mm, namenjen je za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru na daljinama od 2500 metara i visinama do 1500 metara. Može pratiti i gađati vazduhoplovne ciljeve koji lete brzinama do 450 m/s. Maksimalna daljina radarske detekcije ciljeva je do 20 km, a za cilj veličine lovca MiG-17 do 12 km.

Ukrajinska vojska ima prilično ambiciozan plan modernizacije Šiljke.  Za razliku od starih sovjetskih sistema, modernizovana Šiljka opremljena je novom višenamenskom radarskom stanicom sa digitalnim antenskim nizom (DAR) „Rokač-AS’’, savremenim digitalnim računarskim sistemom, novom navigacijom i blokom digitalno-analognih pretvarača.

Modernizacija se planira u tri varijante. Druga mogućnost modernizacije, pored ove prve varijante, uključuje i ugradnju opreme optičko-senzorskog sistema. U trećoj varijanti, koja obuhvata prvu i drugu varijantu, dodaje se nosač sa četiri projektila IC navođenih projektila zemlja-vazduh tipa Igla. Takođe je predviđena i zamena jedinice gasne turbine sa ekonomičnijom jedinicom za napajanje.

Trenutno se radi na drugoj i trećoj varijanti. Treba dodati da je ova modernizacija Oružanih snaga primećena tokom testiranja obnovljenih protivvazduhoplovnih raketnih sistema PVO, koja su održana na državnom poligonu Jagorlik u februaru prošle godine. Za sada nije poznato koliko se oruđa vraća u upotrebu, ali prema pisanju ukrajinskih izvora, do sada nije viđeno više od nekoliko borbenih oruđa, sa različitim stadijumima modernizacije, tako da je upitna realna upotrebljivost ovih modernizovanih oruđa u tako malim količinama. Ipak, “na papiru” se i dalje vodi da Ukrajinska vojska raspolaže sa oko 50 samohodnih protivvazduhoplovnih oruđa 23/4 mm Šiljka.

Pored Šiljke, Ukrajina raspolaže i sa većim brojem protivvazduhoplovnih topova ZU-23/2 23 mm, kao i S-60 kalibra 57 mm.

Samohodni artiljerijsko-raketni sistem PVO 2K22 Tunguska je sistem namenjen za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru na vrlo malim i malim daljinama i visinama. Sistem je pokretan i smešten je na guseničnoj platformi GM-352. Sadrži radarski sistem otkrivanja i praćenja ciljeva dometa do 18 km, radarski sistem praćenja cilja i raketa dometa do 16 km, optički sistem praćenja ciljeva, kontejnere sa 8 raketa i dva para dvocevnih topova kalibra 30 mm.

Daljina i visina gađanja cilja sa raketama za verziju Tunguska iznosi do 8 km po daljini i 3,5 km po visini i za verziju Tunguska-M do 10 km po visini i 3,5 km po visini. Gađanje raketama iz pokreta nije moguće, a dejstvo raketama nije moguće u noćnim uslovima zbog optičkog (TV) praćenja ciljeva.

Dvocevni top 2A38 kalibra 30 mm, gađa u očekivanu tačku susreta sa ciljem po podacima računara sistema upravljanja vatrom. Domet po daljini je do 4000 metara, a po visini do 2000 metara. Ugao elevacije cevi topa, omogućava i dejstvo po ciljevima na zemlji. Gađanje topom iz pokreta je moguće, a dejstvo topom noću ima ograničenja. Tunguska ima 5 režima gađanja ciljeva, a od toga čak 4 za gađanjem topom, a samo jedan režim za gađanje raketama.

Tunguska se nije viđala često u Ukrajinskoj vojsci, ali u poslednje dve godine primetne su aktivnosti na uvežbavanju posada. Tako su tokom prošle godine tri baterije naoružane sistemom Tunguska iz sastava tri različite brigade Kopnene vojske vršile gađanja na ciljeve u vazdušnom prostoru, obično u kombinaciji sa lakim mobilnim sistemima PVO Strela-10. Baterija sistema Tunguska, načelno broji 6 borbenih oruđa, a po dostupnim podacima, Ukrajinska vojska je nasledila od SSSR oko 90 borbenih oruđa ovog sistema.

Sistem Tunguska je veoma potentan sistem, mobilan, sa mogućnošću preciznog dejstva topovima u pokretu. Takođe, veoma efikasno dejstvuje topovima i po utvrđenim ciljevima na zemlji, a rakete su veoma precizne i efikasne. Nedostatak sistema je to što oruđa nisu opremljena dnevno-noćnim nišanskim spravama, pa je gađanje noću ciljeva u vazdušnom prostoru gotovo u potpunosti isključeno.

Laki mobilni i laki prenosni raketni sistemi PVO

Ukrajinska vojska nasledila je od SSSR veći broj lakih prenosnih raketnih sistema PVO 9K38 Igla, veoma efikasan sistem PVO sa infracrvenim (IC) samonavođenjem, koji se lansira sa ramena. Raketa ima efikasan domet od oko 5 km po daljini i oko 3,5 km po visini. Glavni ciljevi konstruisanja su bili stvaranje rakete sa boljom otpornošću na IC protivmere i širim opsegom zahvata od ranijih lakih prenosnih raketnih sistema PVO Strela-2 i 3. Raketa je unapređena i ima mogućnost dejstva na ciljeve i u odlasku i u dolasku i znatno je otpornija na ometanja od svojih prethodnika.

Nedavno su se pojavile vesti i o isporuci lakih prenosnih raketnih sistema američke proizvodnje FIM-92 Stinger Ukrajini. Radi se o sistemu sa IC samonavođenim raketama, dometa (zavisno od verzije) od 6 km po daljini i oko 4 km po visini. Nije poznato koliko je raketa isporučeno Ukrajini. Iz Litvanije je stigla i varijanta DMS (Dual Mount Stinger) koja na postolju ima postavljenu platformu sa dva lansera ovog sistema.

Osim Stingera i Poljska je ponudila isporuku svojih lakih prenosnih raketnih sistema sa IC samonavođenjem Piorun (Perun), koji su u osnovi modernizovana verzija sovjetskih sistema Igla. Prema dostupnim podacima, Piorun ima domet od 6,5 km po daljini i 4 km po visini, a navodi se da ima visoku efikasnost protiv helikoptera i bespilotnih letelica.

Laki mobilni raketni sistem Strela-10M, namenjen je za uništavanje vazduhoplovnih ciljeva na malim visinama i daljinama, i direktan je naslednik sistema Strela-1M. Umesto oklopnog vozila BRDM-2 izabran je oklopni transporter MT-LB koji je pružao više prostora u svojoj unutrašnjosti i prostor potreban za smeštaj uređaja za IC praćenje. Koristi IC samonavođene rakete 9M37, a može koristiti i rakete 9M31 i 9M31M sistema Strela-1M. Efikasan domet po daljini, povećan je u odnosu na Strelu-1M na oko 5000 metara, dok je po visini ostao na 3500 metara, a snižena je donja granica zone uništenja na samo 25 metara. Rakete su opremljene dvokanalnim tragačem i znatno su otpornije na ometanje i mamce nego rakete prethodnika Strela-1M.

Sistem je u stanju da dejstvuje na ciljeve i u dolasku i u odlasku. U borbenom kompletu nalaze se 4 rakete u kontejneru spremne za lansiranje i još 4 rakete unutar vozila, za dopunu. Obično se u baterijama Strela-10M nalazilo 4-6 oruđa, od kojih je 1-2 oruđa bilo opremljeno pasivnim radio-pelengatorom, radi lakšeg otkrivanja ciljeva. Strela-10 ima mogućnost ugradnje i radarskog daljinomera, a antena se nalazi između lansirnih kontejnera.

Pretpostavlja se da Ukrajina raspolaže sa većim brojem sistema Strela-10 i to oko 150 lansirnih oruđa, a često se mogu videti na vežbama i vežbovnim bojevim gađanjima i mogu predstavljati opasnost za sve vrste letelica koje im uđu u domet dejstva.

Radarska mreža

O radarima je već dosta toga rečeno u prethodnom poglavlju o sistemima PVO, sada žemo analizirati radare koji nisu pomenuti, a koji su značajni za ukrajinski integrisani sistem PVO.

Prvi od njih je svakako osmatrački radar P-18 Terek, koji je jedan od najpoznatijih radarskih sistema ikada proizvedenih. Koristio se i koristi se i dan danas kao osmatrački radar za otkrivanje i akviziciju ciljeva kod sistema PVO (S-75M Volhov, S-125 Neva/Pečora, 2K12 Kub/Kvadrat i dr.), ali i u sistemu VOJiN. Serijska proizvodnja je trajala od 1971. pa do 1991. godine u Zavodu „Nitel“ i u tom periodu je proizvedeno neverovatnih 2995 radarskih stanica, od čega 1218 za izvoz, a ostatak za oružane snage tadašnjeg SSSR-a.

Rad u VHF radnom području pruža mu mogućnosti otkrivanja letelica sa stelt karakteristikama, a radne frekvencije i otpornost na protivradarske rakete. Odlikuje ga mobilnost i mogućnost upravljanja radarom iz kabine udaljene do 500 metara od antenskog sistema, izdvajanjem jednog od dva pokazivača koja se nalaze u glavnoj kabini. Radar ima domet osmatranja od oko 250 km i visinu osmatranja od oko 35 km.

Ukrajina je nasledila veći broj ovih radarskih sistema, a radilo se i na modernizaciji.
Radove na remontu i modernizaciji vrši HC Ukrspetstehnika, a od sredine 2019. godine poznato je da je ukrajinskoj vojsci (od 2014.) isporučeno oko 50 takvih modernizovanih radara. Modernizovani radar P-18 sa oznakom Malahit, omogućava otkrivanje do 256 ciljeva na udaljenosti do 400 km i na visinama do 20 km. Pored toga, radar može da otkrije male i neupadljive ciljeve. Pored verzije Malahit, tu su i ranije modernizovane verzije P-18MA, P-18MU i P-180U Oksamit.

Pored P-18, Ukrajina radi i na modernizaciji radara ST-68 (36D6) sa oznakom 36D6M1 i na proizvodnji sopstvenog radara 80K6K1 koji se nalazi na vučenoj platformi, a koji je dalja modernizacija ukrajinskog radara 79K6 Pelikan. Radove na modernizaciji izvodi ukrajinska kompanija NVK Iskra.

Radar 79K6 Pelikan je 3D radar koga je takođe razvila kompanija Iskra. Pelikan ima dva osnovna radna režima, prvi je otkrivanje neprijateljske letelica i prosleđivanje informacija o ciljevima jedinicama lovačke avijacije, a drugi da ove podatke prosleđuje artiljerijsko-raketnim jedinicama PVO. Instrumentalni domet otkrivanja po daljini iznosi do 400 km.

Dalja modernizacija Pelikana je 3D mobilni radar 80K6M, koji je rađen na osnovu dobrih iskustava sa radarom 36D6 u ukrajinskoj vojsci. Radar radi u S-bandu (2-4 GHz) i ima instrumentalni domet otkrivanja od oko 400 km. Radar je po nekom poređenju na nivou radara AN/TPS-78 ili GM-400, sa razlikom veće mobilnosti i jeftinije cene.

Jedan od važnih zadataka koja se stavlja pred radare 80K6 i njegove dalje modernizacije pod oznakom 80K6KS 1 Fenix-1 je i rad u sklopu raketnih diviziona Buk-M1 kao dodatak, ali i buduća zamena starijih radara 9S18 Kupol.

Pored ovih radara do sada navedenih, Ukrajina raspolaže i koristi i veći broj radara za merenje visine ciljeva tipa PRV-13, PRV-16 i PRV-17 kao i radare za sistem raspoznavanja “svoj-tuđ”, to su sekundarni radari tipa “Trassa”.

Pasivni detektori-pelengatori i sredstva za radio-elektronsku borbu

U sklopu ovog poglavlja, počeli bi sa pasivnim detektorima-pelengatorima, a posebno bi izdvojili sistem Kolčuga.

Pasivni detektor Kolčuga je sistem podrške elektronskom ratovanju razvijen u Sovjetskom Savezu i proizveden u Ukrajini. Njegov domet detekcije je ograničen linijom vidljivosti, ali može biti do 800 km za veoma moćne emitere na veoma velikoj nadmorskoj visini. Često nazvan Kolčuga radar, sistem zapravo nije radar, već ESM (Electronic warfare Support Measures) sistem koji se sastoji od tri ili četiri prijemnika, raspoređenih na desetine kilometara jedan od drugog, koji detektuju i prate avione triangulacijom i multilateracijom njihovih RF emisija.

Originalnu Kolčugu razvili su osamdesetih godina prošlog veka Rostovski vojni institut GRU i radioelektronska fabrika Topaz u Donjecku. Serijska proizvodnja je počela 1987. Pre 1. januara 1992. godine proizvedene su 44 jedinice, od kojih je 14 otišlo u Ukrajinu. Posle raspada SSSR-a, sistem Kolčuga je u Ukrajini modernizovan na standard Koljčuga-M.

Trebalo je oko osam godina (1993–2000) da se sprovedu istraživanja, razviju algoritmi, testiraju rešenja na eksperimentalnim primercima i pokrene serijska proizvodnju. Relativno jeftina ukrajinska pasivna radarska stanica Kolčuga-M je u stanju da otkrije i identifikuje praktično sve poznate aktivne radio uređaje postavljene na kopnene, vazduhoplovne ili morske objekte.

Kolčuga je sistem elektronskih mera podrške koji koristi dve ili više lokacija za lociranje emitera triangulacijom. Sistem je montiran na vozilo i sastoji se od velikog vertikalnog mrežastog reflektora, sa dve manje kružne paraboličke antene ispod i par VHF-mikrotalasnih log-periodičnih antena iznad.

Pod pretpostavkom da nema maskiranja terena, na 100 m visine (iznad lokalnog terena) i cilja na visini 10 km, domet sistema bi bio približno 450 km. Za mete na visinama od 20 km ograničenje linije vidljivosti bi bilo 620 km — ali mali broj ciljeva leti na takvim visinama.

Detekcija mete se oslanja samo na emiter koji ima dovoljnu snagu i nalazi se u Kolčuginom frekventnom opsegu. Identifikacija mete je, međutim, složenija i zasniva se na merenju različitih parametara prenošenog signala, kao što su njegova frekvencija, propusni opseg, širina impulsa, interval ponavljanja impulsa. Baza podataka u Kolčugi ima kapacitet da uskladišti oko tri stotine različitih tipova emitera i do pet stotina specifičnih potpisa za svaki tip.

Od sredstava radio-elektronske borbe prvo treba istaći Stanicu elektronskog ometanja SPN-30, koja je takođe nasleđena od SSSR-a, sistem je ušao u operativnu upotrebu 1991/1992. godine a trenutno je i predmet modernizacije. SPN-30 je zapravo prethodnik današnjih savremenijih stanica poput Krasuhe-4 i vizuelno veoma liče. Stanica je namenjena ometanju signala neprijateljskog izviđanja i osmatranja područja i kopnenih objekata male veličine pomoću vazduhoplovnih bočnih radara, radara za kontrolu vatre vazduh-zemlja, kao i radara za navigaciju i niskovisinskih radara za obezbeđenje leta na malim visinama. Stanica radi na frekvencijama od 8-12 GHz (X-band), a radni opseg po azimutu je 360 stepeni.

Pored SPN-30, Ukrajina razvija i sopstvene sisteme za radio-elektronsku borbu. Jedan od takvih sistem je Nota. To je poseban sistem radio-elektronske borbe, uključujući i borbu protiv bespilotnih letelica, koji je razvila i proizvela ukrajinska kompanija Tritel. Sitem se serijski isporučuje ukrajinskoj vojsci i dobro se pokazala, kako tokom neprijateljstava, tako i u zaštiti pozadinskih objekata. Pored ometanja dronova, sistem može da blokira rad mobilnih mreža i protiv-artiljerijskih radara, a u stanju je da otkriva azimut objekata i blokira njihov rad, kako u kružnom opsegu, tako i u određenom sektoru.

Ovo omogućava pouzdanu zaštitu važnih objekata, kao što su skladišta municije, štabovi, elektrane, mostovi, kontrolni punktovi. Za osnovu za mobilnu verziju Notе izabran je oklopni automobil Kozak, kojim se takođe snabdeva ukrajinska vojska zahvaljujući kompaniji Praktika. Ovo vozilo ima snažnu zaštitu od mina i vatre iz malokalibarskog oružja, može da se kreće po svim vrstama puteva i terena.

Sledeći razvojni projekat Ukrajine na polju radio-elektronske borbe je sistem Mandat-B1. Sistem ima skoro trenutni odziv, deluje na dubini teritorije od 60 km i određuje lokaciju radio-izvora sa tačnošću od 5-10% dometa, kontroliše radni opseg od 1,5 do 1000 MHz gde vrši suzbijanje signala. Sastoji se od 4 stanice od kojih R-330RDM obezbeđuje radio-izviđanje i upravlja kompleksom, R-330KV1M emituje radio smetnje u HF opsegu i dve stanice R-330UV1M i UV2M koje ometaju VHF opseg.

Mandat-B1 je trebao biti usvojen tokom 2014. godine, ali zbog toga što je proizvodnja stanica R-330UV bila u područjima zahvaćenim ratnim sukobima u Donjecku, moralo se raditi na izmeštanju proizvodnih pogona. Ipak, 2017. godine obe stanice su uspešno testirane, a 2019. godine i stanica R-330 KV1M.

Suočeni sa gubitkom proizvodnje, a delom i naučnog potencijala u delovima Donbasa zahvaćenog ratnim sukobima, domaći ukrajinski proizvođači uspeli su da proizvedu oruđe koje može u potpunosti da potisne komunikaciju neprijateljskih jedinica. To onemogućava upravljanje, usmeravanje artiljerije, koordinaciju dejstava sa drugim jedinicama. U uslovima savremene oružane konfrontacije, to daje odlučujuću prednost, kako u odbrani, tako i u napadu.

I za kraj bi pomenuli i portabl prenosne sisteme za radio-elektronsku borbu koje koristi ukrajinska vojska.

Pre svega to se odnosi na sistem EDM4S koji se još naziva i “anti-dron puška”. Sistem je kupljen od Litvanske kompanije NT Service i navodi se da je kupljeno 37 ovakvih taktički oruđa za ometanje bespilotnih letelica i dronova. Pored ovoga, treba naglasiti i da sama Ukrajina proizvodi veoma sličan proizvod – anti-dron pušku sa oznakom RIFF-P.

Šta napisati kao zaključak?

Pre svega želimo da istaknemo želje autora da do sukoba Rusije i Ukrajine ipak neće doći i da će se do n uzajamno prihvatljivo rešenje biti postignuto mirnim putem i diplomatskim sredstvima.

Ipak, ako do sukoba dođe, mišljenja smo da to svakako neće biti dugotrajni rat, pre svega zato što će i međunarodna zajednica reagovati na hitnom smirivanju strasti ali i što i samoj Ukrajini i Rusiji ne odgovara dugotrajan rat sa velikim brojem žrtava i trajno narušenim odnosima među državama i narodima.

Takođe, ne smatramo da će vazduhoplostvo i protivvazduhoplovna odbrana u jednom takvom potencijalnom sukobu igrati glavnu ulogu, jer bi se u ratu verovatno težilo da se u što kraćem vremenu zauzmu što bolje pozicije na terenu pred neminovne pregovore o miru, što bi značilo veoma brz početak direktnih kopnenih sukoba.

Situacija da Rusija nedeljama ili mesecima bombarduje Ukrajinu radi iznurivanja, pa tek onda eventualno započne ulazak kopnenim sredstvima, slično planovima NATO pakta protiv Savezne Republike Jugoslavije, ovde ne bi bio moguć. Stoga ne treba smatrati da PVO može imati presudnu ulogu u tom ratu, ali da ipak iznesemo i neko mišljenje koje verujemo sve zanima oko mogućnosti ukrajinskog sistema PVO.

Ako pretpostavimo da su ukrajinske snage uspele da barem veći broj sredstava koje smo naveli u ovoj kolumni dovedu u borbeno ispravno stanje, da ih makar delom modernizuju i kadrovski popune, onda Ukrajina ima dovoljno sredstava da može kratkoročno naneti određene ozbiljnije udarce ruskom vazduhoplovstvu.

Sa druge strane, ne treba ni sumnjati da Rusija ima dovoljno snage i sredstava da koliko vazduhoplovnim, toliko i raketnim sistemima zemlja-zemlja, za relativno kratko vreme prilično ošteti protivvazduhoplovni sistem Ukrajine, koja nema mogućnost da ozbiljnije sisteme PVO nabavi sa strane,  gotovo svi sistemi koje poseduje su poreklom iz SSSR-a i ne postoji alternativni kanal nabavke dodatnih sredstava radi nastavka borbe. Nabavka sistema sa zapada poput Patriota nije rešenje i iz razloga vremena koje je potrebno da se ljudstvo obuči i da se sistemi isporuče (ako bi se to moglo uopšte i obezbediti) i podrazumeva dugotrajniji rat koji nikako ne odgovara Ukrajini. Rusija ima daleko veći potencijal u obnovi svojih vazduhoplovnih ali i raketnih sistema zemlja-zemlja i drugih sistema, kojima može sistematično gotovo neprekidno i istom snagom i intenzitetom u jednom dužem vremenskom periodu da vrši udare na sistem PVO.

Dakle, kratkoročno, sistem PVO Ukrajine može da izdrži prve udare i nanese određene gubitke ruskim vazduhoplovnim snagama, ali ako rat potraje, sistem PVO Ukrajine će neminovno biti sukcesivno degradiran i na kraju sveden na improvizaciju i “gerilsku” borbu, sličnu onoj koju je SRJ vodila protiv NATO 1999-te godine, ali sa daleko slabijom PVO nego kod Ukrajinaca.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.