[ANALIZA] Najnoviji iranski raketni napad na Izrael: Problemi sa kojima se suočava savremena protivraketna odbrana

Kao odmazdu za akcije koje Izrael sprovodi u pojasu Gaze, zatim prema iranskoj proksi grupi Hezbolah u Libanu, ali i zbog akcija likvidacija u samom Iranu, Teheran je 1. oktobra izvršio obiman balističkim raketama na ciljeve u Izraelu.

To je ove godine bio već drugi udar Irana na Izrael, ali je razlika u tome što je prvi napad izveden u aprilu počeo lansiranjem dronova i krstarećih raketa koje su spore, i uglavnom su sve bile oborene još nad teritorijama susednih zemalja. Po njima je uglavnom uspešno dejstvovano kopnenm sistemima PVO/PRO, ali i izraelskom avijacijom pomognutom američkim, jordanskim i drugim savezničkim lovcima. Nakon dejstva dronovima i krstarećim raketama lansiran je određeni broj balističkih raketa, koje su imale najveću efikasnost.

U ovom drugom napadu, radilo se o lansiranju velikog broja balističkih raketa, prema nekim zapadnim i izraelskim navodima oko 180, koje, za razliku od krstarećih raketa i dronova, znatno brže stižu do svojih ciljeva, pa je i vreme za reakciju Izraela i saveznika bilo znatno kraće.

Videli smo i brojne snimke proboja protivraketnog sistema i udare na nekoliko izraelskih vazduhoplovnih baza, ali i u blizini Mosadovog štaba u Tel Avivu, na ciljeve u okolini Haife i nedaleko pojasa Gaze. Prema objavljenim video snimcima, reklo bi se da je dosta projektila prošlo. Kakvi su efekti i kakvu su štetu naneli izraelskoj, pre svega vojnoj infrastrukturi i vojnoj opremi, ostaje da se vidi (ako ikada i saznamo potpunu istinu).

Odmah su se pojavila pisanja u pojedinim medijima o tome kako je sistem „Gvozdena kupola“ probijena i kako je sada bio nemoćan, prezasićen i slično.

Tek će se vremenu pred nama donositi ocene toga kako se izraelski PVO, koji je i sada imao pomoć američkih i jordanskih lovaca, ali i američkih o savezničkih brodskih sistema PVO, pokazao. Ipak, treba razgraničiti koji sistemi PVO/PRO su ovde trebali da deluju, a koji ne. Iron Dome (Gvozdena kupola), zaista u ovome nije mogao imati nikakvu presudnu ulogu.

Cilj ovog teksta nije detaljna analiza iranskog dejstva na ciljeve u Izraelu, već pre svega dodatno razjašnjenje problematike protivraketne odbrane i upotrebljivosti pojedinih izraelskih sistema PVO i PRO za tu namenu.

Iron Dome nije namenjen za odbijanje ovakvih napada

Iron Dome (Gvozdena kupola) je izraelski mobilni sistem protiv-artiljerijsko-raketne odbrane, razvijen u kompaniji „Rafael Advanced Defense Systems“. Sistem je pre svega projektovan za presretanje i uništavanje raketa zemlja-zemlja kratkog dometa, artiljerijskih projektila i minobacačkih granata ispaljenih/lansiranih sa daljina od 4 do 70 km, a čija bi ih trajektorija leta dovela u naseljeno područje.

U određenoj meri, sistem se može suprotstaviti i bespilotnim letelicama i krstarećim projektilima, i to pre svega ako prate linearnu putanju leta, mada unapređeni senzori u projektilima Tamir i sistem upravljanja letom rakete, sada pružaju i veće mogućnosti dejstva protiv ciljeva koji lete nelinearno, odnosno, koji manevrišu. Izrael namerava da poveća domet sistema sa trenutnih 70, na 250 km, kao i da ga unapredi tako da sistem može istovremeno da presreće rakete koje dolaze iz dva različita pravca.

Radar detektuje lansiranje rakete i prati njenu trajektoriju, u komandnom centru se proračunava tačka udara, a na osnovu te informacije se određuje da li projektil predstavlja pretnju. Ukoliko se zaključi da je u pitanju pretnja – lansira se raketa presretač koja uništava raketu pre dolaska u predviđenu zonu udara.

Tipična baterija sastoji se od radarske jedinice, jedinice za upravljanje sistemom i tri lansera, raspoređenih na istom položaju. Svaki lanser ima 20 raketa – presretača i može se razmestiti van sistema, kada se njime upravlja sigurnom, obezbeđenom radio vezom. Prema izveštajima, jedna baterija može da brani površinu od oko 150 kvadratnih kilometara.

Prema dosadašnjim iskustvima u sukobima pre svega sa Hamasom, oko polovina ispaljenih projektila neće pasti u naseljeno (branjeno) područje, oko 15% neće ni izaći iz vazdišnog prostora pojasa Gaze, a od ostatka lansiranih projektila, tek do 10% probije odbranu sistemom Iron Dome, ali i u tim slučajevima jedan deo projektila koji padne ne prouzrokuje štetu ili žrtve, jer padne na otvorena područja unutar branjenog područja ili pak ne dođe do detonacije bojeve glave.

Iako Hamas ima i kvalitetnijih raketa, većinom su to u pitanju projektili napravljeni od mašinskih cevi sa instaliranim pogonom i bojevom glavom (obično ne posebno snažnom) sa udarnim upaljačem, čija je upravljivost, domet i pouzdanost u letu veoma upitna.

Što se tiče balističkih projektila ispaljenih iz Irana na Izrael, Iron Dome jednostavno nije dorastao ovim zadacima, jer nije ni konstruisan za dejstvo po takvim ciljevima.

David’s Sling

Glavni sistemi za borbu protiv balističkih projektila u Izraelu su svakako sistemi iz porodice Arrow. Ali, između Iron Dome i Arrow, postoji sistem Davidova praćka (David’s Sling).

Davidova praćka razvijen je kao fleksibilan, višenamenski sistem protivraketne odbrane sposoban da uništava krstareće rakete, balističke i navođene rakete, i avione. Njegova primarna uloga je presretanje balističkih i navođenih raketa srednjeg i dugog dometa, kao što su iranski Fajr-5 i Fateh-110, kao i sirijske nadzvučne krstareće rakete.

Predstavlja drugi prsten izraelske protivraketne odbrane teritorije i svojim dejstvom popunjava međuprostor između sistema Iron Dome kratkog dometa i sistema dugog dometa Arrow 2 i Arrow 3. Za razliku od sistema Iron Dome, koji presreće rakete na temenlju putanje, Davidova praćka je projektovana da rakete lansirane sa daljina od 40 do 300 km presreće u silaznom terminalnom delu putanje.

Baterija se sastoji od rakete presretača, radarskog sistema, komandnog mesta baterije i lansera. Svi delovi sistema se mogu postaviti na različite platforme, ali se u Izraelu uglavnom koristi stacionarna varijanta.

Raketa Stunner sistema David Sling ima jedinstveni, nakrivljeni delfinov nos, koji je nastao kao rezultat potrebe za ugradnjom optoelektronskog (FPA), infracrvenog (CCD/IIR) i aktivnog radarskog tragača (AESA 3D radar u milimetarskom dijapazonu) u kompaktni nosni deo rakete, tako da istovremeno mogu da funkcionišu bez ometanja uz veću mogućnost prepoznavanja stvarnog od lažnog cilja.

Prema dostupnim podacima domet rakete po daljini u varijanti zemlja-vazduh sa startnim motorom je veći od 160 km, što omogućuje presretanje cilja i pre nego što uđe u izraelski vazdušni prostor. Maksimalni domet po visini je 15 km. Tajna takvog dometa po daljini verovatno leži u činjenici da raketa nema bojevu glavu niti fragmentirajuće delove.

Raketa poseduje startni motor, koji se odbacuje kada raketa postigne odgovarajuću visinu i brzinu. Raketa sa odbačenim motorom uz pomoć drugog stepena raketnog motora nastavlja let do momenta kada se definiše tačka sudara rakete i nadolazećeg cilja, nakon čega dodatnim impulsom raketnog motora ubrzava do brzine od 7,5 Maha, čime dobija dovoljno veliku kinetičku energiju za sudar sa nadolazećim ciljem.

Na komandnom mestu baterije obrađuju se podaci dobijeni sa radara i rukovodi se gađanjem nadolazećih ciljeva. Pretpostavlja se da sistem može raditi u tri moda: ručnom, poluautomatskom i automatskom. Gađaju se samo oni projektili i rakete za koje se proračunima utvrdi da će pasti na zaštićena područja teritorije.

Dakle, radi se ipak o pretežno protivraketnom, antibalističkom sistemu, koji doduše ima i mogućnost dejstva na avione. Podsećam da raketa nema blizinski upaljač, niti bojevu glavu nego da cilj uništava čistom kinetičkom energijom – „hit-to kill“, odnosno pogodi i uništi.

Arrow

Antibalistički sistem Arrow je razvijen i konstruisan da bi zadovoljio zahteve Izraela za antibalističkim sistemom koji će po svojim karakteristikama biti uspešniji od američkog sistema MiM-104 Patriot.

Razvoj je započeo 1986. godine i prvi rezultat je bio razvoj i testiranja sistema Arrow-1, koji je poslužio kao demonstrator tehnologije. Nastavilo se dalje sa razvojem verzije Arrow-2 i tokom oktobra 2000. godine, u operativnu upotrebu je ušao prvi sistem antibalističke odbrane. Iako su neke od komponenti sistema (radari) izvoženi i u druge države, Izrael je i dan danas jedini korisnik sistema. Dalji razvoj išao je u pravcu povećanja brzine projektila-presretača, daljine i visina dejstva, da bi tokom 2017. godine bio uveden u upotrebu kao Arrow-3.

Arrow 3 je egzoatmosferska hipersonična antibalistička raketa, koju zajednički finansiraju, razvijaju i proizvode Izrael i Sjedinjene Države. Raketni lanser sistema antibalističkih raketa velikog dometa Arrow 3 sastoji se od šest podižućih lansirnih cevi i projektila spremnih za ispaljivanje, postavljenih na zadnjem delu prikolice sa dve osovine.Raketa sistema Arrow 3 je u stanju da presreće balističke rakete, posebno one koje nose oružje za masovno uništenje, na visinama od preko 100 km, i sa objavljenom daljinom lansiranja do 2.400 km. Sistem Arrow 3 je dizajniran da uništi projektile pre njihovog ponovnog ulaska u Zemljinu atmosferu, uključujući balističke rakete i njihove bojeve glave, kao i satelite.

Navođena raketa Arrow-3 može da presretne dolazeću bojevu glavu direktnim pogotkom – takozvani princip „pogodi i uništi“. Neprijateljska raketa se ne uništava blizinskom eksplozijom, već kinetičkom energijom udarca direktnog pogotka.

Iako je sistem Arrow-3 već prodat Nemačkoj i postao deo projekta „Evropski nebeski štit“, treba reći da je ovo sistem koji je, van kontrolisanih poligonskih uslova, pre prvog i sada i drugog napada Irana balističkim raketama, imao prijavljeno samo 1 ili 2 obaranja projektila lansiranih iz Jemena i to krajem prošle godine. Dakle, ovi sada napadi Irana su u stvari i prvi pravi borbeni test za ove sisteme.

Pored ovih sistema, Izrael raspolaže i sistemima Patriot PAC-2, ali sa raketama sa fragmentnim blizinskim dejstvom, koje su se još ranije pokazale nedovoljno efikasnim protiv starijih tipova balističkih projektila koji imaju linearnu putanju leta kao što je Skad i sl. SAD su naravno razvile i PAC-3 sa projektlima CRI i MSE sa principom „pogodi i uništi“, ali Izrael nema ove rakete u svom arsenalu, štaviše, krenuo je u proces povlačenja iz upotrebe i preostalih baterija Patriot PAC-2.

Ostali sistemi PVO tipa Spyder i sl. su pretežno protivavionski sistemi i njihove mogućnosti dejstva na balističke projektile su ipak veoma ograničene.

Najubojitije iranske rakete

Kod poslednjeg napada Irana, imali smo priliku da vidimo i neke nove osobine njihovih balističkih raketa, kao što je povećana brzina leta (hiperzvučne brzine) i nelinearni program leta. Pre svega su u pitanju projektil Fattah-1, kod koga u fazi ponovnog ulaska dolazi do odvajanja pogonskog dela od „manevrišućeg vozila za ponovni ulazak – MaRV“ (stvarajući tako lažne ciljeve), ali i mogućnost manevrisanja u završnoj fazi leta radi izbegavanja sistema protivraketne odbrane.

Sve ovo pokazuje složenu problematiku koju radarski i računarski sistemi antibalističkih i protivraketnih sistema moraju obraditi. Nekada su radari antibalističkih sistema starije generacije imali posebne radare koji su upravo imali zadatak da odvoje lažne ciljeve, bilo da su u pitanju ostaci motornog-pogonskog dela ili izbačeni mamci, od pravih ciljeva, odnosno MaRV.

Dakle, radarski i računarski sistemi moraju otkriti i zahvatiti cilj, odbaciti lažne ciljeve i nastaviti pratiti MaRV, pritom pratiti cilj koji leti veoma velikom (hiperzvučnom) brzinom i određivati mu putanju leta da bi se raketi prilikom lansiranja i tokom leta prosledili najkvalitetniji podaci kojima će ona tokom leta biti dovedena u položaj da može uključenjem u rad svojih senzora ostvariti zahvat cilja i izvršiti završni manevar za direktan pogodak i uništenje. Pritom, cilj u završnoj fazi leti nelinearno, što će reći da menja visinu, pravac i brzinu leta po određenom programu, a to otežava raketi zahvat cilja svojim senzorima i stabilno praćenje, jer se može dogoditi da tokom leta čak i uz radio-korekcije ipak ne bude dovedena u dovoljno dobru poziciju za zahvat cilja.

Neki izvori navode i upotrebu projektila Fattah-2, koji prema navodima Iranaca, spada u „glide-vehicle“ sa hipersoničnim brzinama. Za ovo sredstvo se navodi da ima mogućnost značajnog manevrisanja tokom više faza leta, kao i mogućnost dodatnog ubrzanja i manevrisanja u zoni cilja, što smo, čini mi se, imali prilike da vidimo na par video snimaka, kada se u poslednjim fazama pred udar u odnosu na druge vidi znatno ubrzanje jednog manjeg broja projektila. Za Fattah-1 i Fattah-2 se inače navode dometi do 1400 odnosno 1500 km.

Problematika rešavanja izazova koji predstavljaju balističke rakete je oduvek bila značajna za PVO i PRO. Čini se da su sistemi PVO i PRO danas zaista dovedeni na značajno viši nivo, sa radarima velike snage i odlične preciznosti u određivanju parametara leta, sa značajnom automatizacijom u radu i učešćem veštačke inteligencije, odnosno mašinskog učenja.

Ipak, razvijaju se i programi balističkih raketa, koje postaju kvazi-balističke, odnosno ne lete pravilnim linearnim balističkim putanjama, već tokom leta po određenom programu menjaju parametre visine, brzine i pravca, bilo tokom svih faza leta, bilo samo u re-entry fazi leta, a pritom na određenim delovima putanje lete i brzinama koje se označavaju kao hiperzvučne (obično preko 5 Maha) koje veoma otežavaju otkrivanje i praćenje, kao i uništavanje protivraketnim presretačima.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.