[ANALIZA] Zamena za A-10 Thunderbolt: Ko nasleđuje jurišnu ikonu u naoružanju Sjedinjenih Američkih Država?

Fairchild A-10 je vremenom postao ikona američke vojne dominacije tokom devedesetih i prve dve decenije dvehiljaditih.

Od slika Thunderbolta iznad iračke pustinje, paklenih konvoja iračke vojske koja se povlačila iz Kuvajta, preko zapaljivih promotivnih snimaka sa vojnih vežbi i pilota (a bogami i prašinara) koji se kunu u Bodljikavo prase, pa sve do Avganistana i Sirije stvoren je pravi pravcati mit. Mit međutim, ovih dana konačno ide u penziju a menja ga naprava koja ni malo ne liči na oružje 21. veka.

Mit možda ide u penziju, ali, ruku na srce, ide u penziju već par decenija. Još od devedesetih šuška se o zameni ovih sposobnih i tehnološki dorađenih, ali poprilično jednostavnih i jednoobraznih mašina. Argument je bio (a donekle i ostao): i pored svih prednosti, specijalizovani jurišnici neće biti kadri za elektronikom zasićeno ratište koje se devedesetih činilo kao neminovna budućnost. U isto vreme potencijalni američki saveznici na geopolitički trusnim područijima nisu ekonomski kadri za kupovinu niti čistokrvnih jurišnika a kamoli višenamenskih borbenih aviona pete generacije. A konflikt između ovih kontradiktornih zahteva dolazi sve više do izražaja, obzirom da se već tri decenije kao zamena Bodljikavog praseta planira – problematični i (možda) skupi – F-35.

A-10 je u naoružanje uveden sredinom sedamdesetih ne bi li se probalo napraviti oružje koje će efektivno moći da se suprotstavi brojnim oklopnim divizijama Sovjetskog saveza koje su – verovalo se – čekale da krenu ka Lamanšu i u nekoliko nedelja pregaze Zapadnu Evropu. Kao takav, savršeno se uklapao i u doktrinu vazdušno-kopnene bitke (tada kurentne doktrine SAD) koja je podrazumevala potpunu vazdušnu superiornost američkih snaga. Kao donekle i kod svih jurišnika, žilavost, visoka izdržljivost i velika nosivost A-10 plaćene su smanjenjem njegovih letnih karakteristika: relativno velika masa, aerodinamika prilagođena velikoj nosivosti i kratkoj stazi za poletanje i sletanje, brojni multiplikovani sistemi – plaćeni su veoma malom brzinom u poređenju sa pandanima. A-10 je zapravo ubedljivo najsporiji avion u svojoj klasi – od svog glavnog (a možda i jedinog) takmaca SU-25 sporiji je za celih 270 km/h – pa njegova brzina više liči na brzinu aviona drugog svetskog rata. Razumljivo obzirom na početnu pretpostavku apsolutne vazdušne superiornosti Američke vojske u bilo kom konvencionalnom sukobu. No naknadno se ispostavilo da je bauk sovjetskih tenkovskih divizija bio više medijski konstrukt “jastrebova” u armiji SAD no stvarna opasnost, ali da su u isto vreme ono što su američki stratezi smatrali tek uzgrednom preprekom – sovjetsko vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana – daleko ozbiljniji protivnici no što se pretpostavljalo te da bi vazdušna superiornost u sukobu kakvim su ga zamišljali sedamdesetih i osamdesetih bila teško ostvariva. Stoga je A-10 svoju vrednost pokazao samo protiv tehnički i tehnološki znatno slabijih protivnika.

A igrom istorijskih okolnosti i Američkog agresivnog intervencionizma, iako dizajniran za borbu sa Sovjetskim oklopno-mehanizovnim divizijama A-10 već skoro dvadeset godina igra (davno zaboravljenu) ulogu za koju nije-baš dizajniran: ulogu lakog jurišnika i interdiction letelice. Ratovi koje SAD vode poslednje dve decenije, naime, vode ih sa tehnološki zaostalim protivnikom te neintegrisanim vojnim aparatima – rečju: sa partizanskim jedinicama. A F-35 sa svojom vrtoglavom cenom, vrtoglavom cenom naleta, prenatrpan naprednim tehnologijama i potrebom za gotovo idealnim uslovima prilikom eksploatacije je u isto vreme i skup i svakako overkill za date protivnike.

Dodajmo, međutim, jednu ogradu: američke su administacije (i svakako ono što se naziva “dubokom državom”) od američke vojske napravile mit sa njenim tropima (upečatljivim slikama, imidžima koje se neraskidivo vezuju za neki pojam) od kojih je A-10 jedan od najupečatljivijih. Došlo je vreme da se A-10 pošalje u penziju ali je došlo i do neočekivanih problema u vidu otpora javnosti. Kolo se dakle okrenulo, marketinška strategija koja je trebalo da legitimiše neproporcionalno veliko trošenje budžetskih sredstava na vojsku u poslednje četiri decenije sada pokazuje naličje. Tako se u medijima, forumima i ostalim mehanizmima (para)javnog mnjenja poslednjih godina može primetiti porast komentara koji insistiraju na ostanku bodljikavog praseta u naoružanju SAD pa američka vojska sada, povrh svega, ima ima i PR problem. A u takvoj situaciji teško je snaći se, te razlučiti stereotipe od realnih potreba.

Kako bilo, USAF se nalazi u potrazi za adekvatnijom letelicom kroz program AO-X, a u uži izbor ulaze Beechcraft AT-6 Volverine (mlađi brat T-6 texan 2), A 29 Embraer SuperTucano i Textron Scorpion. Skoro-pa-konačno, krajem prošlog meseca izbor je pao na prvu i drugu ponudu pa će se konačna bitka voditi između dva – po karakteristikama i izgledu – veoma slična turbopropa. Oba takmaca su turboprop dvosedi, doleta oko hiljadu milja, brzine do 600 km/h, maksimalne tolerancije na opterećenje od +7 do -3,5 G, sa tim da se SuperTucano nešto teži (oko maksimalno 5 tona prema 3400 kilograma) i veći, mada sa motorima sličnih karakteristika (oko 1100 konjskih snaga).

Jedna od najvažnijih karakteristika novih aviona biće mala cena leta. Primerice, cena jednog sata leta F-35 je neverovatnih 42 hiljade dolara, A-10 oko 17 hiljada dok se za planirani program AO-X zahteva cena od oko samo 4 hiljde dolara. A koliko se insistira na jednostavnosti i robusnosti pokazuje činjenica da je prvi od konkurenata koji je dobio pedalu onaj koji je i tehnološki najnapredniji – Scorpion, jedini koji je mlazni i jedini koji nije apgrejdovana varijanta nekog starijeg civilnog (ili trenažnog aviona, koji, sasvim zanimljivo, konceptualno neodoljivo podseća na Northrop YA-9A – direktnog konkurenta YA-10A na takmičenju za jurišnika koji je završio izborom A-10). Međutim, obzirom da se SuperTucano već nalazi u Avganistanu i obavlja posao za koalicione snage (a uz to se nalazi i u naoružanju Mauritanije, Angole, Brazila), izgleda da ovaj Embraerov takmac možda ima minimalnu prednost.

No i kod turborpop aviona se i dalje nešto menja za nešto drugo: iako se turboprop avioni daleko ređe kvare od klipnih; kada se pokvare, terenska popravka više ne dolazi u obzir. Kao što je to slučaj sa tenkovima koje pogone turbinski motori – minimalne tolerancije u turbinskim kompoentama, ogromne sile i stres na materijalu zahtevaju infrastrukturu koja se u terenskim uslovima jednostavno ne može izvesti. I ne može se motor popraviti žvakom, crevom za vodu, selotejpom ili kakvom drugom imporovizacijom kao što je to ponekad moguće sa klipnim. Drugim rečima, pored toga što turpboprop zahteva apsolutnu vazdušnu dominaciju, takođe pretpostavlja i izvesnu “državu” i relativno visok nivo organizacije te infrastrukturu ne bi li se njegova optimalna eksploatacija omogućila.

Stoga hajdemo malo i u geo-politiku: nabavka za USAF nikada nije samo posao opremanja američkih snaga već i njihovih koalicionih partnera. Zato zahteve za pojeftinjenjem časa naleta valja čitati i kao noviju reartikulaciju pedesetak godina starog pokušaja sa F-5 FreedomFighter programom. SAD dakle za neposredniju budućnost planira saveze i sa ekonomski tankim državama – prvenstveno i najverovatnije u Aziji i Africi, pa i sukobe niskog intenziteta upravo na ovim kontinentima. No to ukazuje i na još jednu činjenicu o modernom ratovanju: nema tehnološki naprednih protivnika (niti će ih u skorije vreme biti) a glavna opasnost na bojištu danas su partizanski organizovane grupacije, uporne, žilave i sa velikom populacionom bazom kao glavnom prednošću. Nije stoga na odmet podsetiti na onu krilaticu jednog vojnog stratega koji je tvrdio da klasična vojska izgubi svaki rat u kojem ne pobedi a da gerilska vojska dobije onaj rat u kojem ne izgubi te da partizanske vojske danas imaju inherentnu prednost.

Što se tiče budućnosti F-35 čije će se narudžbine sada možda smanjiti, mora se dodati i da bi takav potez smanjivanja broja naručenih F-35 ovaj napredni višenamenski borbebni avion načiniti skupljim – jer F-35 je prvenstveno biznis projekat, rizično oslonjen na potencijalno veliki broj narudžbina, dizajniran po svemu sudeći da osvoji treći po redu “posao veka” (u poslednjih šezdesetak godina) – što će broj potencijalnih narudžbina u budućnosti smanjiti, činivši ga skupljim i tako dok se biznis model ne stabilizuje na nekoj ceni – svakako višoj nego što je bila projektovana na početku. Odluka je, nesumnjivo bila teška i na kraju se prevagnulo na stranu jednostavnijeg i efektnijeg rešenja.

Međutim, nije prvi put da u eri mlaznih aviona, propelerci služe kao radni konji. Podsećamo na upotrebu recimo OV-10 Bronco i A-1 Skyraider na teritoriji Južnog Vijetnama tokom sukoba šezdesetih i sedamdesetih godina. A i Jugoslavija je imala svog konja za trku. Enter Soko J-20 Kraguj – jedan gotovo zaboravljeni dragulj naše aviotehnike. Mogao je da poleti maltene iz dvorišta i da sleti nazad u nj, bio je žilav, kvario se iznimno retko – kao da je bio dizajniran da operiše po Balkanskim gudurama i uvalama. A kako je bio klipno elisni, na njemu su bile moguće popravke “selotejpima i žvakama”. Refleksija na prethodne zaključke o turbopropovima koji zahtevaju državu iza sebe: Sokolu ona i nije bila odveć potrebna, što i jest bilo konzistentno sa L’ grande srategie bivše Jugoslavije – u sukobu sa radikalno nadmoćnim neprijateljem, prelazi se na partizanski oblik ratovanja – onaj koji se pokazao uspešnim tokom Drugog svetskog rata.

No, kako bilo, vidno je i nešto treće: trend downgrading-a vojne tehnologije. Stelt avion sa naprednim radarom, sposobnim za vertikalno poletanje i sletanje, staklenim kokpitom, digitalizovanim ovim ili onim i ostalim neverovatno naprednim tehnologijama – menja nešto što izgleda kao da je ispalo iz drugog svetskog rata, iako naravno, tehnološki nabrijano. I vojska SAD nije izuzetak: i u nas je UTVA razvijala svoj projekat Kobac sličnih karakteristika i uloge. Stoga, pošto smo pokrili geopolitiku, bacimo se malo i u politiku. Očigledna je stoga tendencija da se savremene vojske sve više transformišu u svojevrsne policijske snage (a i suprotno: policijske se snage, posebno u SAD, sve više militarizuju) prilagođene kontroli… Hm… Pobuna i manje ili više organizovanih… Hm… Otpora (Neko se možda seća filma „Plavi grom“? E upravo se tu radi o ideji da se kroz „vojnu tehnologiju“ i „borbu protiv terorizma“ zapravo podvaljuje tehnologija za kontrolu mase. No nisu li se istom strategijom legitimisale i tehnologije prisluškivanja i kontrole masovne komunikacije? Ili fake news?). Pa je krajnje pitanje oko kojeg se valja zapitati ono političko: čemu će u budućnosti služiti vojska. Možda baš prvenstveno: kontroli.