Hrvatska ponovo počinje priču nabavke novog borbenog aviona

Republika Hrvatska je na adrese više svetskih proizvođača nadzvučnih borbenih aviona uputila takozvani „Zahtev za informacijama“(Request for Information – RFI). Njime se traži dostava informacija o konkretnim proizvodima pojedinih proizvođača na detaljniji način nego što je to dostupno široj javnosti, prenosi portal Obris.

Ovaj korak se u redovima vojne vazduhoplovne industrije standardno smatra i prvim korakom u širem postupku komercijalnog pribavljanja letelica – da bi se nakon usaglašavanja tako prikupljenih informacija onda prešlo i dalje, na korak vezan za prikupljanje konkretnih ponuda (u fazu zvanu Request for Quotation – RFQ ili Request for Proposal-RFP).

Kako prenosi ovaj hrvatski portal, Ministarstvo odbrane Republike Hrvatske je potvrdilo da je RFI poslat i objasnilo:

– Možemo Vas izvestiti da su poslati RFI u nekoliko kompanija i ambasada zemalja iz kojih su firme koje proizvode avione. Cilj slanja je prikupljanje određenih informacija o avionima, opremi itd. Naglašavamo da se ne radi o postupku nabavke, već o prikupljanju informacija za analizu koja je potrebna pri izradi stručne studije o mogućnostima PZO-a. Dakle, sve dostavljene informacije će se detaljno razmotriti i analizirati, pa tek onda odlučiti da li će se i kako krenuti u postupak nabavke. Sledeći korak nakon RFI je RFQ koji onda uključuje i taj deo. –

Zašto Hrvatska šalje RFI?

Treba napomenuti da je Hrvatska već jednom bila raspisala RFI pre gotovo 10 godina. I tada je ovaj zahtev kod proizvođača bio protumačen kao početak nabavnoga procesa (u skladu sa Strateškim pregledom odbrane iz 2005. i Dugoročnim planom razvoja OS RH iz 2006. godine), te su usledile brojne komunikacijske aktivnosti s nizom proizvođača.

Od tada se u javnosti posebno spominjao švedski SAAB, evropski EADS, ruski Rosoboronexport i još nekoliko strana. Nažalost, i nakon više godina pregovaranja, Hrvatska tada ne samo da nije službeno i formalno nastavila prema već spomenutom koraku za prikupljanje ponuda, već se nije udostojala ni da na neki jasan način okonča tako započeti postupak nabavke. Umesto toga, došlo je do postupnog odustajanja namenski kontaktiranih proizvođača – od kojih je zadnji tu ostao švedski SAAB, s poslednjim ozbiljnim ponudama krajem 2012. godine, objašnjava Obris.

Nije sporno da samo raspisivanje RFI ne predstavlja nužno i usmerenje prema kupovini – taj korak sa sobom ne nosi nikakve izričite obaveze, ali je nedvosmisleno da dugotrajno pregovaranje i priprema uvek novih informativnih materijala ipak košta, posebno kod ponuđača letelica koji svoje RFI materijale doživljavaju ozbiljnije, u skladu s politikom RFI kao RFP.

Upravo zato i pitanju aktualnog raspisivanja RFI od strane RH treba pristupiti odgovorno. S jedne strane, to je bitno radi čiste efikasnosti (ne bi li se uz dobar poslovni kontakt s međunarodnom odbrambenom industrijom prikupili što kvalitetniji podaci), s druge strane – reč je i o pitanju elementarne ljubaznosti (budući da će se i ubuduće poslovati sa tim kompanijama, ako ne na ovu, ono na neku drugu vojnu temu).

Kako navodi Obris, sam potez raspisivanja RFI nije neočekivan. Još tokom prošlog leta tema očuvanja nadzvučne borbene komponente Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva otvorila se u svom punom sjaju posle pada aviona MiG-21, kada je za medije načelnik GS OS RH Drago Lovrić troškove samostalne zaštite vazdušnog prostora RH procenio na 600 do 800 miliona kuna godišnje s novim letelicama, a između 200 i 400 miliona u saradnji s partnerima (dok je ministar Kotromanović tu spominjao primer Mađarske i oko 100 miliona evra).

Iako je u avgustu postojao konsenzus da tog novca zapravo nema, čitava tematika ponovo je pretresana i na Veću za odbranu 1. septembra 2014. godine, gde je onda napravljen i određeni pomak – ustanovljeno je da bi RH želela da zadrži nekakvu sposobnost nadzora svog vazdušnog prostora. Zato su naznake nekih odluka (praćenih i najavama daljeg prikupljanja podataka za odluku) jasno upućivale na raspisivanje novog RFI kao kvalitetnog sredstva za takvo informisanje. Dodatnu ozbiljnost ovim naznakama dalo je i usvajanje novog DPR-a u hrvatskom Saboru, 9. decembra prošle godine. Tada je zaključeno:

– Konačna odluka o mogućnostima i modelu održavanja sposobnosti borbenog vazduhoplovstva, kao finansijski najzahtevnija, doneće se do kraja 2016. godine. –

Obris piše i da se u međuvremenu o novim borbenim avionima razgovaralo i 7. aprila, opet na Veću za odbranu. U to vreme su u javnosti krenule da kruže spekulacije o iznosu od 400 miliona evra koje bi RH navodno bila spremna da uložiti u tako nešto – što je cifra veća i od one koja se ukupno potrošila u projekt Patria. Službeni izvori su, međutim, ostali suzdržani.

Od ministra Ante Kotromanovića RTL televizija je 8.aprila ove godine dobila tek dve izjave. U onoj o tipovima aviona koje se razmatraju, spomenuo je:

– Videćemo i polovni F-16, videćemo i južnokorejski F-50. Znači, naša grupa će razmotriti sve varijante. Nakon toga će to predložiti Vladi… znači, najbolje tri, po našem viđenju. Tada bi Vlada donela odluku da napravimo jednu međuresornu grupu. –

Kotromanović je tom prilikom govorio i o raspoloživom novcu:

– Ja se nadam da to ne bi trebalo da bude problem. Predsednik Vlade je juče jasno deklarisao ‘ZA’. Predsednica je to potpuno podržala. I u ovom trenutku su to za Ministarstvo obrane sigurno dobre vesti. –

Šta dalje?

S jedne strane, očekuju se reakcije pozvanih država i proizvođača vojne opreme, od čega će zavisiti i čitav spomenuti napor za prikupljanje informacija za opet nekakvu „taktičko-tehničku“ ili kako već konkretno nazvanu „stručnu studiju o mogućnostima PZO-a“.

S druge strane, zanimljivo je primetiti i put kojim izgleda da MORH ubuduće načelno namerava da ide. Naime, nema dileme da RFI predstavlja ishodište svih ozbiljnih i formalnih postupaka informisanja o aktuelnom stanju na tržištu. Ipak, mogući putevi se dele. Dok se iz brojnih proizvođačkih izvora o RFP čulo kao idućem koraku nabavnih postupaka, MORH se ovde odlučio za RFQ, drugu stepenicu postupka.

Ta razlika nije samo verbalna, budući da RFQ podrazumeva bitno čvršći stav i pripremljenost kupca (u ovom slučaju RH) koji pre ikakvih pregovora, u samom svom zahtevu, obično tačno i podrobno definiše svoje ukupne potrebe, zahteve po pitanju kvalitete, rokove i uslove, često ujedno predlažući i sam nacrt konačnog ugovora. Za razliku od toga, RFP je tu početno nešto fleksibilniji. On od prodavača traži ponudu kojom se obično ulazi u detaljnije pregovore o poslu.

Prodavačko preuzimanje inicijative za izradu takve ponude daje toj strani određenu slobodu po pitanju konfiguracija, rokova i sadržaja paketa koji se nudi. Ipak, jasno je da to onda traži i dodatne cikluse pregovora ne bi li se došlo do uzajamno prihvatljivoga rešenja. Time se često RFP koristi u slučajevima kada je jasno da se traži dugoročniji, otvoreniji i više partnerski odnos, dok je RFQ učestaliji kod kupovina roba koje su više standardizovane i gde se uporedo odlučuje o budućim ponudama, izraženih kroz cenovnik.

Za sve ove informativne ili kupoprodajne opcije ishodište je u raspisivanju Zahteva za informacijama, o čemu se još spekulisalo početkom aprila ove godine. Sada je takvim nagađanjima došao kraj, i novi hrvatski RFI je ponovo konkretno na stolu, zaključuje Obris.