[INTERVJU] Generalni sekretar Vazduhoplovnog saveza Srbije, Željko Ovuka: Žao nam je što smo tužili Vojsku, ali branimo interese VSS-a

Sa 52 kluba koji su redovni i 8 klubova koji su pridruženi članovi, Vazduhoplavni savez Srbije (VSS) obuhvata ukupno 8 vazduhoplovnih sportova. Uprkos tome što godišnje organizuje i preko 40 takmičenja i činjinici da njegovi sportisti postižu rezultate na inostranim takmičenjima, sport nije uvek prva tema o kojoj se govori kada se pomene Savez.

Deo vazduhoplovne javnosti komentariše da sredstva evropskih fondova pomoću kojih je Savez realizovao dva projekta nisu potrošena tako da poboljšaju stanje na aerodromu Lisičji Jarak niti ostalim segmentima rada za koje je Savez zadužen. Na meti kritičara našao se i ultralaki avion Sila 450 C kojeg je VSS kupio. U Savezu, međutim, smatraju da je ovo pokušaj marginalizacije njihovih prošlogodišnjih uspeha – 13 medalja sa svetskih i evropskih takmičenja.

Negativni komentari usmeravani su i na generalnog sekretara Saveza, Željka Ovuku. Na ovoj poziciji on je skoro deset godina, a krajem 2016. Upravni odbor VSS-a ga je ponovo izabrao na tu funkciju. Po struci inženjer elektrotehnike, Ovuka je trenutno i potpredsednik Svetske vazduhoplovne federacije za paraglajding i hendlajding (CIVL), član reprezentacije Srbije u paraglajdingu i aktuelni rekorder u četiri discipline ovog sporta. Navodeći da je u fokusu rada Saveza isključivo sportsko vazduhoplovstvo i da su kriritike najčešće dolazile od nekolicine ljudi koji se na veoma sumnjiv i nelegalan način bave komercijlnim vazduhoplovstvom, Ovuka za Tango Six govori o trenutnom sudskom sporu Vazduhoplovnog saveza i Ministarstva odbrane, EU fondovima, pisti na Lisičjem Jarku, upotrebi Sile 450 C, spornim temama unutar vazduhoplovnog sporta, budućim planovima i rezultatima ostvarenim u 2016. godini:

– U Srbiji smo prošle godine organizovali 44 takmičenja, od čega 11 državnih prvenstava, četiri svetska kupa i jedno evropsko prvenstvo. Na Evropskom prvenstvu u vazduhoplovnom modelarstvu smo uspeli da okupimo 220 takmičara iz čak 30 država i Svetska vazduhoplovna federacija nam je iskazala veliku zahvalnost što smo se prihvatili organizacije u toj klasi, jer je u celom svetu svega tri ili četiri terena na kojima se ovo takmičenje može održati, od toga je jedno u Srbiji.

Šest reprezentacija smo tokom 2016. godine poslali u svet, a oni su na svetskim i evropskim prvenstvima i svetskim kupovima osvojili 13 medalja – pet zlatnih, tri srebrne i pet bronzanih. Naši piloti paraglajdera su u preciznom sletanju postali prvaci Evrope. Pored toga osvojili su i četiri pojedinačne medalje, od čega su dve damske, što nam je posebno drago. Naš junior modelar je postao vicešampion sveta, a raketni modelari su se sa Svetskog prvenstva vratili sa četiri medalje i jednom titulom svetskog prvaka.

Zatimljivo je što su padobranci bili na Mundijalu u Americi, što su paraglajderisti organizovali objedinjeno državno prvenstvo četiri zemlje na jednom mestu, kao i što nam se stvara jedriličarski podmladak. Znate, takvi rezultati nisu samo plod jednogodišnjeg rada. To je plod planiranja, pripremanja, pažljivog ulaganja finansijskih i ljudskih sredstava, ako hoćete i – osećaja za razvoj talenta, ali i procene mogućnosti u svakoj od ovih grana. Jako smo ponosni na naše sportiste, a mislim da su i oni na nas, jer smo verovali u njih i omogućili im da se bore na takmičenjima na kojima su na kraju i zasijali. Bilo je još mnogo toga, previše za jedan intervju. –

Krajem 2015. godine VSS je kupio Silu 450 C za potrebe traganja i spasavanja (SAR). Šta se dešavalo sa avionom tokom 2016. godine? 

– Avion je na Lisičjem Jarku. Ponovo je registrovan jer mu je bila istekla registracija. Avion je namenjen za službu traganja i spašavanja koja se formira u okviru VSS. Više će se koristiti za izviđanje terena i traganje, a manje za spašavanje jer bi se mogao prevoziti neko ko ima lakše povrede – na primer ruke i slično. –

Da li je avion korišćen tokom prošle godine?

– Nismo mnogo leteli jer treba da se urade preobuke pilota – nemaju svi dozvole za to, a on ne sme da se koristi u svrhe obuke. Postoje striktna pravila za šta sve on može da se koristi i uglavnom se odnose na izviđanja. Mi smo leteli jedanput ili dvaput kad smo išli na neke sastanke i izviđanja terena, da bi avion imao makar neki nalet. S druge strane, nećemo ni da trošimo resurse aviona jer i sami znate da godine starosti nisu toliko bitne koliko sati rada elisa, motora. Sad nam je prioritet da uđemo u sistem, a onda ćemo da ga koristimo. –

Kažete da želite da uđete u SAR sistem Srbije. Šta je vaša ideja?

– VSS je još 2009. godine napravio plan o angažovanju Saveza u slučaju SAR operacija i preventivnog delovanja na požare koji sam predočio Direktoratu civilnog vazduhoplovstva. Mi imamo oko 70 klubova od čega je 20 na aerodromima širom Srbije. Ako zanemarimo Vojvodinu koja ima manje šuma koje nisu toliko velike, krenemo od Paraćina, Bora, Valjeva, Trstenika naniže i uposlimo sve te ljude tako da nadleću određene deonice koje bismo im podelili, mogli bismo da pravimo dnevne izveštaje. Klubovi bi dali resurse u vidu letelica i pilota, a država samo gorivo. –

 Koliko je takava ideja praktično izvodljiva?

– Imamo iskustvo iz Slovenije iz Portoroža gde oni od države dobijaju gorivo i u sklopu redovnih aktivnosti nadleću šume. To rade u najtoplijem delu dana kada za požare ima najviše šansi. Kad se uoči mali požar on se ugasi pre nego što se razbukta.

Osim toga, Savez je pomogao u majskim poplavama 2015. godine. MUP-u smo samoinicijativno dostavili spisak aerodroma, osposobljenih aviona na njima i brojeve telefona pilota. Rekli smo im da možemo da koristimo te resurse za potrebe izviđanja jer ne možemo sa tim avionima da slećemo  i spašavamo ljude. Angažovali smo samo jedan privatni helikopter za to u Obrenovcu. Ostalo smo sa aeroklubom “Vojka” sve od Obrenovca do Bosne nadletali sa 6 letelica.  Gledali smo gde su ljudi zarobljeni, gde nasipi popuštaju. Time smo mi oslobodili helikopter da ne ide u pretragu terena nego da se bavi samo Obrenovcem. To je i ušteda resursa jer sat helikoptera mnogo košta, a mi sa zmajevima i ultralakim letelicama ne trošimo toliko. Nama za te potrebe i ne treba brža letelica – ULL i treba da ide sporije da vi možete da pregledate teren. Žalosno je što je do poplava došlo, ali na tom primeru smo pokazali da imamo organizaciju za te potrebe. Tada sam predložio DCV-u da mi kao Savez budemo uključeni u sistem potrage i spašavanja i sad pokušavamo da napravimo dogovor. Imamo odličnu saradnju, treba samo da vidimo kako da to pravno i finansijski omogućimo. Inače, nisu nam potrebna velika sredstva. –

Sila 450 C koja bi bila korišćena u svrhe traganja kupljena je novcem iz fondova EU što je izazvalo brojne kritike – od tipa letelice, njene cene do toga da je novac mogao da bude bolje upotrebljen. 

– Kada smo kupovali avion razmišljali smo da je bolje da novac iskoristimo nego da ga vraćamo Evropskoj uniji. Uzeli smo jedno vozilo, kao i Silu za 49.500 evra. Taj avion te konfiguracije košta više, ali smo dobili popust. Onda sam čuo priču da smo mi avion zapravo platili 120.000 evra, a počelo je da se govori i kako smo mogli da kupimo neke polovne Cessne. Međutim, ljudi ne shvataju da se od projektnih sredstava ne može kupovati ništa polovno, samo novo. Pri tom, ne možete kupovati sredstva koja nisu poreklom iz Evrope i pojedinih zemalja koje su navedene. Ljudi još kritikuju kako Sila ne može uopšte da bude upotrebljena u SAR operacijama, a evo, objasnio sam da može. –

Zar novac nije mogao da bude upotrebljen za sređivanje piste na Lisičjem Jarku? Prošla su dva evropska projekta – A3NET i CAN, a novac ni od jednog od njih nije uložen u nju.

– Projekat kojim je bilo predviđeno sređivanje piste je treći projekat. On je trebalo da obezbedi ogromna sredstva – preko 1,5 miliona evra, ali nažalost nismo uspeli da prođemo na konkursu. Međutim, i da smo prošli, mi ne bismo mogli da uradimo ništa sa tim sredstvima, tj. morali bismo da se isključimo iz projekta. –

Zašto?

– Zato što na papirima nismo korisnik i vlasnik aerodroma. Sve ovo vreme najviše što smo mogli da uložimo, a za šta smo tražili mišljenje i od Ministarstva za građevinu, bila je montažna ograda. Za sva ozbiljnija ulaganja potrebna je građevinska dozvola, a kao neko ko se u katastru ne vodi kao vlasnik ili korisnik to nije bilo moguće. –

Dakle, odredba ugovora o zakupu Lisičjeg Jarka po kojoj uz saglasnost Ministarstva odbrane možete da gradite ne važi u praksi?

–  Ne, po pravilima EU to ne važi. Ali ni Ministarstvo odbrane nije vlasnik zemljišta. Barem na osnovu onoga što piše, ne govorim o problemu koji trenutno imamo sa njima. –

Na šta se onda odnosi deo ugovora po kome je dogradnja dozvoljena uz saglasnost Ministarstva odbrane?

– To se odnosi na našu internu dogradnju – kao što su neki donosili kontejnere. To ne smete da radite, niti bilo šta da prepravljate od postojećeg ako ih ne pitate. Ali ovde pričamo o projektima EU.

Koje su onda mogućnosti da se ulaže u infrastrukturu aerodroma ako EU fondovi u ovom slučaju nisu?

–  Pokušali smo sami, a aerodrom smo nudili i Gradu Beogradu, samo da se Lisičji Jarak nekako sredi i sportsko vazduhoplovstvo opstane. Taj aerodrom uopšte ne mora biti deo Saveza. Gledamo širu sliku. –

Zamera vam se da ne održavate aerodrom i da je po nekoliko meseci zatvoren zbog neadekvatne drenaže. Kako to komentarišete?

– Nije tačno da se ne ulaže u aerodrom, ali to su skromna sredstva, tolika da se isti održava u operativnom stanju. Za sva veća ulaganja jednostavno nema novca, a i tu je problem vlasništva. Kada su velike padavine, podzemne vode narastu u celom regionu, i to je problem mnogo širi, pogotovo što se odvodni kanali u okruženju slabo održavaju. Rešenje postoji – treba da se podigne zemljište, da se izdrenira pista i uradi sve to po pravilima. Aerodrom kakav je sada, praktično se nije mnogo menjao posednjih 60 godina, odnosno održava se na istom nivou. Mi dajemo upravnika, registrujemo aerodrom, šišamo travu, popravljamo traktor koji se stalno kvari i popravljamo objekte dok ne rešimo pitanja. Ne možete očekivati od nas da nešto drugo radimo. Zapušteno je, a sve to dosta košta. Obratili smo se i preduzeću „Srbijavode“, ali su nam rekli da je čišćenje kanala i aerodorma u planu tek za neku godinu. Razumemo ih. Zato smo kroz projekat i hteli da realizujemo drugo rešenje – da napravimo asfaltnu pistu sa strane a da unutra ostavimo jednu jedriličarsku pistu. Izradili smo i kompletan Master plan celog aerodroma 2014. godine. –

 Šta obuhvata Master plan?

– On sadrži proračune i skeniranu kompletnu situaciju u Srbiji i okruženju. On nije pravljen iz glave, učestvovale su geodete, merene su i ruže vetrova. Objekti na aerodromu bi drugačije izgledali – predviđen je toranj, prostor za generalnu avijaciju, sportsku avijaciju, hotel, igrališta, stajanke, helidrom, dve piste, rulnice. Bio bi jedan moderan aerodrom u koji bi, prema ovim proračunima, trebalo uložiti nekih 17 miliona evra u dve faze – prva koja predviđa piste i hangare od 11 miliona i druga od 6 miliona. Ovde postoji i kompletan proračun koja bi dobit bila od svake godine od aerodroma kada bi on zaživeo. Sve ovo smo dali i Gradu Beogradu. Neka se napravi javno preduzeće kao što je to učinjeno sa hipodromom ili iznađe neko drugo rešenje. –

Kakva je bila reakcija Grada Beograda na Master plan?

– Ništa nam nisu odgovorili. –

U međuvremenu došlo je i do spora sa Ministarstvom odbrane jer ste prekršili ugovor i izdavali objekte, o čemu smo i mi pisali.

– Dakle, mi četrnaest godina izdajemo to tako i oni navodno četrnaest godina dolaze u kontrolu aerodroma. Zapravo su bili dva-tri puta i to sve nenajavljeno. Sad nas je zapravo prijavio jedan od korisnika aerodroma koji Savezu duguje mnogo novca, nije zadovoljan i želi da izbegne da mu mi fakturišemo troškove. To smo kasnije interno istražili. On je pozvao Vojsku, major koji je bio u kontroli je konstatovao situaciju i preneo Vojno-građevinskoj direkciji. Oni su videli da po ugovoru ne možemo da izdajemo bez njihove saglasnosti i napisali da raskidaju ugovor. Odluku da mi nećemo da se selimo doneo je UO VSS smatrajući da aerodrom pripada Savezu. Takođe, napominjem da je Savez svoje objekte izdavao po zaista malim cenama, jedva dovoljnim da se pokriju troškovi registracije, održavanja aerodroma i ljudstva koje radi na aerodromu. –

Kakav je bio odnos Vojske i Saveza svih ovih godina?

– Nikad nismo imali loše odnose. Kada sam ja došao ovde, bilo je nekih repova od naših predhodnika, ali u principu mi smo odnos sa Vojskom izgradili na najvišem mogućem nivou. Znate koliko nam je teško što smo morali da podnesemo tužbu protiv njih. Kako mi, koji se borimo za ugled Srbije, sada tužimo sopstvenu državu? Ali funkcija na kojoj se nalazimo nam to nalaže da uradimo jer treba da branimo interese Saveza. Bilo je grešaka sa strane Saveza, sigurno. Dosta. Ali to su greške, ne možete da ih uzimate zdravo za gotovo. Tako da je tužba bila jedino moguće rešenje.  –

Zbog čega ih konkretno tužite?

-Vazduhoplovni savez Srbije je na aerodromu od njegovog osnivanja, i sve objekte na tom aerodromu je on izgradio, o čemu postoji originalna dokumentacija u kojoj postoje svi relevantni podaci o tome ko je gradio, čime, čijim sredstvima. Čak imamo i imena majstora koji su gradili, priznanice o tome koliko su bili plaćeni, i slično. –

Tango Six je analizirao odredbe ugovora između Saveza i Vojske. U pojedinim segmentima vama su praktično vezane ruke. Zar ne mislite da je problematično to što je Savez 1998. godine pristao na takve uslove? 

– Tačno. Ali ne želim ja da krivim i te ljude koji su potpisivali. I oni su tada sigurno bili pod nekim pritiskom. Ništa se tad nije znalo, verujte. Ali da mi sve ovo vreme nismo održavali aerodrom, tu bi bila šuma. Zato je normalno da se sad pojavljuje neka gorčina.

Šta je onda bilo rešenje za nastalu situaciju?

– Da nas je makar neko pozvao i rekao „ljudi, ovo je državni interes da bude to i to, vi morate da idete“. Mi bismo rekli da ako je to državni interes „mi idemo“. Ali to je napravljeno kao da smo mi kriminalci. Mi sveukupono naplaćujemo oko 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, i uredno plaćamo PDV na to, a više od pola tog novca koštaju zaposlenici na aerodromu. Pri tome imamo problema sa naplatom i tog novca jer imamo neke problematične zakupce. –

Kakav epilog očekujete?

– Očekujemo samo da sud radi pravedno, ništa drugo. Ako je pravedno da Vojska dobije taj aerodrom, neka ide njima. Ne znam kako su onu uspeli da sve te objekte upišu u katastar na sebe. Verovatno posle raspada zajedničke države je to po nekoj inerciji jednako urađeno za sve institucije – nije se uzimalo u obzir da je to neki Savez. Mi smo dali sudu dokaze da je to naše, Vojska će dati dokaze da je to njihovo koliko znam, ali kako je to upisano na njih – za to nemaju dokaz. Najviše bih voleo da je sve ovo mirnim putem rešeno. I dalje želimo da imamo odlične odnose sa Vojskom i poštovaćemo odluku suda, ali nismo pristali na to da se samo pokupimo i odemo. Napominjemo da je Savez tu od osnivanja aerodroma, da su svi objekti na aerodromu sagrađeni od strane Saveza, te da ovaj Savez ima važnu ulogu kroz svoju istoriju. Na tom aerodromu je obučeno preko 5.000 padobranaca i pilota, a neki od tih pilota danas lete u komercijalnim avio-kompanijama, našta smo posebno ponosni. –

Komentariše se da su zbog Vas paraglajderisti u povlašćenom položaju u odnosu na druge vazduhoplovne sportiste.

– Kada pogledate koliko smo novca dali za padobranstvo i to podelite sa brojem padobranaca u Srbiji – oni višestruko više dobijaju u odnosu na paraglajderiste. Ljudi pričaju da smo više novca dali za paraglajding jer su oni vidljiviji na takmičenjima. Ima ih mnogo, a iz mase se stvara kvalitet i tako se dolazi do šampiona. Kao i modelarstvo – imamo i tradiciju i masovnost jer je jeftin sport. Kako mi, recimo, iz padobranstva da izvučemo kvalitet, kada nam na državno prvenstvo dođe 20-25 ljudi koji ne treniraju redovno jer je ono skupo. U zadnje vreme to pokušavamo da promenimo – mnogo ulažemo u padobranstvo i jedriličarstvo, a sledeće godine mislim da ćemo još više. Takođe, finansijski smo potpomogli razvoj ženskog jedriličarstva i, generalno, pomoći ćemo razvoj ženskog sporta u vazduhoplovstvu. –

Šta je još u planu za 2017. kada je reč o sportu?

– Naš kalendar već broji više od 50 događaja, a veliki broj reprezentacija će opet biti poslat u svet. U Srbiji organizujemo dva Svetska kupa u paraglajdingu, pa će više stotina pilota iz celog sveta, sa svih kontinena tad doći na naše terene. Očekujemo da će naši piloti u Albaniji na Svetskom prvenstvu u preciznom sletanju paraglajderom uspeti da se popnu na najviše postolje, to je trenutna procena selektora. I modelari će nam sigurno doneti ove godine medalje. Planiramo da organizujemo balkanska prvenstva. Vazduhoplovne vlasti od Turske pa do Slovenije i od Srbije do Grčke trenutno se dogovaraju gde će biti balkansko prvenstvo i mi ćemo forsirati da to budu u Srbiji. Konkretno, za jedriličarstvo, u Vojvodini zato što bi nama mnogo pomoglo da se ono vrati na određeni nivo jer to je bazični vazduhoplovni sport, a ujedno i baza za pilotiranje. Ove godine će biti organizovani svetski kupovi u Nišu i Vršcu, a u planu nam je kandidatura za Svetsko prvenstvo u aeromodelarstvu 2019. godine. Sva ova takmičenja podržava Ministartsvo omladine i sporta, Sportski savez Srbije i lokalne vlasti jer je prepoznat ujedno i razvoj sportskog turizma u ovim mestima, što je u današnje vreme trend u celom svetu.