F-35 kao finansijski projekat

Trunka neracionalnog (a boga mi i ludačkog u izvesnom broju slučajeva) stvarnost je razvoja svakog oružja. Tipičan primer je svakako razvoj nuklearnog naoružanja i njegovog bizarnog vrhunca – kobaltne bombe (“posoljene bombe”, doomsday machine) koja je u nekim trenucima zaista bila razmatrana kao prihvatljiva opcija (toliko o racionalnosti). A verovatno nema bolje ekranizacije ponekad iracionalnog procesa razvoja oružja do (samo donekle) karikiranim reprezentacijama u kultnom “Dr. Strangelove” i niskobudžetnom “Pentagon wars” iz 1999. godine. Oružje nastaje kad se fantazije i mogućnosti sudare – nekad rezultujući bizarnim, nekad praktičnim, nekad izuzetnim, nekad neadekvatnim a nekad i potpuno promašenim proizvodima. Zahtevi stavljeni pred razvoj F-35 su svakako bili kontradiktorni, ali onaj centralni – nismo do sada čačnuli.

Jer, kao što to često zna da bude: trik je u detaljima, onim profanijim informacijama i prizemnijim analizama. Da bi se shvatila prava vrednost projekta F-35, valjalo bi primetiti da je od samog svog početka njegova borbena arhitektura tek sekundarna pozornica njegove finansijske arhitekture; da su često i sami razgovori o ovom avionu formatirani kao poslovni izveštaji i lekcije iz diversifikacije proizvodnog procesa.

Dakle, u detaljima je trik: jer kada se prvi put o njemu mislilo, ovaj je avion zamišljen kao ogromna štednja. Na kraju se, međutim, ispostavilo da je procena da će ukupna cena projekta biti između neverovatnih 406,5 i samo malo manje neverovatnih 320 milijardi dolara samo za nabavke, a oko 55 milijardi dolara za istraživanje i razvoj. A uzmu li se i ostali procenjeni troškovi za proizvodnju, operisanje, modernizacije i slično negde oko tri hiljade aviona do odokativnog kraja životnog veka – negde oko osme decenije ovog veka – izvori pominju cenu od oko 1.508 milijardi dolara (evo da probamo i da napišemo taj broj: 1.508.000.000.000) ukupno. Primerice, Norveška je procenila da će svaki avion ukupno koštati oko 769 miliona dolara tokom operativnog života. Formulišimo cenu projekta i na jedan drugi način: ovaj projekat potencijalno je najskuplji projekat u istoriji.

Pogledamo li, sa druge strane, cenu jednog aviona, ona zavisi od tipa (A, B ili C) koji trenutno koštaju 89, 115 i 107 miliona dolara – dakle daleko manje nego što bi se očekivalo. „Trenutno“ jer je u finansijsku konstrukciju projekta unapred ugrađena i pretpostavka „ekonomije masovne proizvodnje“ (economy of scale) prema kojoj cena jednog komada zavisi od ukupnog broja proizvedenih aviona i pada što ih se više proizvodi, pa se procenjuje da će jedan F-35A već 2020. godine koštati oko 80 miliona dolara. Trend smanjenja cene će se nastaviti  i približiti početnom (uistinu preambicioznom) obećanju od oko pedesetak miliona dolara po komadu – ali je gotovo sigurno da ga neće dostići.

Poređenja radi, na međunarodnom tržištu jedan se MIG-29 starije generacije može nabaviti po ceni od oko deset miliona dolara (moguće je i osetno manje) a novije varijante po ceni od oko dvadeset; Su-35 po ceni od 40 pa do 65 miliona, Gripen 30-60 miliona, F-15 25-30 miliona; u isto je vreme konačna cena za USAF-ove F-22 bila oko 150 miliona dolara po komadu (doduše, valja podsetiti i da F-22 nije u tržišnoj računici, pošto nikada i nije postojala realna mogućnost prodaje bilo kome sem ratnom vazduhoplovstvu SAD). Pa procenite sami.

Economy of scale, međutim, ima probleme: milimetar ovde je kilometar tamo negde, jer zavisi od nepredvidivih političkih odnosa pa će nedavno otkazivanje isporuke aviona Turskoj imati ozbiljne posledice po dugoročne projekcije cene u budućnosti, kao što će imati i delimična zamena A-10 ne Lajtninzima II, već znatno skromnijim a efikasnim i jeftinijim turbopropima. Ne treba da čudi frenetična jurnjava Trampove administracije za kupcima materijalizovana u političkim pritiscima na saveznike da “troše više” čak i u situaciji kada je potreba za ovakvim avionom u realno očekivanim budućim sukobima relativno mala.

Valja doduše dodati da je ovaj projekat već imao jedan downscaling: od 2001. pa u nekim medijima čak do 2010. razvlačio se broj od oko 5.000 planiranih komada – danas su u Lokid-Martinu skromniji pa se govori o dosta realnijoj cifri od oko 3.100 komada (primarnim, sekundarnim i tercijarnim partnerima). Od toga, čak dve i po hiljade će otići u vojsku SAD – USAF, USN i USMC – što bi ga činilo za ogromnu marginu najbrojnijim savremenim borbenim avionom.

Informacija da vojska SAD ne planira da vodi rat – niti je ikada u istoriji vodila – u kojem u isto vreme neće imati ogromnu i numeričku i taktičku i tehničku i tehnološku prednost nad protivnikom možda nije iznenađenje za one koji su joj se nekada našli na nišanu, ali svakako jeste za imidž (prevashodno prilagođen unutrašnjoj upotrebi) vojske SAD. Vojnik SAD, prvenstveno je reprezentovan kao visokobučeni, visokmotivisani i tehnički potkovani pojedinac u borbi protiv reke protivnika dok je vojska SAD najčešće predstavljena kao osetno malobrojnija u odnosu na horde podivljalih neprijatelja. Naravno, govorimo li o mehanizmima popularizacije ovog tropa, teško je zaobići Holivudsku produkciju, a govorimo li o istorijskim uzrocima valjalo bi podsetiti na činjenicu da ovaj imidž svoj istorijski prototip ima (i) u popularnoj literaturi koja je borbe na istočnom frontu reprezentovala kao bitke malobrojnog ali tehnički superiornog i dobro obučenog Vermahta protiv beskrajnog topovskog mesa i koja je nemački poraz na tom frontu (uveliko netačno) pripisala brojčanoj nadmoći Sovjetskog saveza i Staljinovoj bezumnoj spremnosti na beskonačne žrtve. (Ruku na srce, u ovim stereotipima nisu usamljeni pa ćete em u svakoj nacionalnoj mitologiji naći ovakav ili sličan imidž, em se isti ovaj stereotip o Rusima i Nemcima u našem jeziku zabarikadirao u svakodnevnim nazivima za buba-švabe (velike, crne i snažne) i buba-ruse (malene, slabašne, braonkaste ali daleko brojnije)).

No, vratimo se na temu. U isto vreme, economy of scale umanjuje cenu koštanja jednog aviona, ali ne umanjuje cenu eksploatacije – ona je manje više fiksirana i ogromna, sat naleta F-35 košta od 35 do 40 hiljada dolara. Početno obećanje o visokom stepenu zamenjivosti delova između podtipova – takođe nije ni približno ostvaren: umesto obećanih 50% realnost je da je zamenjivo samo oko 20% komponenata.

Na prvi pogled, teško da projekat ovakve cene može da bude ušteda? Ali pogledajmo stvari iz nešto drugačijeg ugla: eventualni razvoj svakog od nekoliko tipova visokospecijalizovanih aviona (specijalizovani laki lovac za zamenu F-16, specijalizovani lovac-bombarder; specijalizovani jurišnik, specijalizovani palubni lovac…) poput Raptora bi koštao veoma verovatno približno koliko je izdvojeno za istraživanje i razvoj F-22 – odokativno: 30 milijardi po modelu. Dakle, samo bi istraživanje i razvoj nekih pet – šest specijalizovanih platformi koštalo oko 150 do 200 milijardi dolara iliti tri – četiri puta više no što je koštao naizgled vrtoglavo skupi razvoj F-35. Dodajte tome i činjenicu da ni jedan od njih ne bi mogao da se osloni na ekonomiju velikih brojeva za smanjenje cene niti bi mogao imati ozbiljne izvozne ambicije i voila.

Jer i sam je F-22 takođe doživeo neku vrstu neuspeha. Potencijalno potpunog – početni plan je bio da narudžbina obuhvata 750 letelica, ali je američka administracija broj smanjila na oko 190 letelica – neuspeha koji je ispeglan samo zahvaljujući ogromnoj finansijskoj moći SAD i njenoj zilotskoj težnji da ovakvi napredni tehnološki projekti moraju da uspeju. A slična je situacija i sa F-35: ovo mora da uspe, pereat mundus. Novca se dakle nije žalilo.

Stoga je projekat od samog starta formatiran kao još jedan “posao veka” (koncept koji se iznova ponavlja svakih par decenija) i očigledno je da se igralo na kartu američke ekonomske moći – a ne prvenstveno na kartu tehničke superiornosti – te na zaostajanje ostatka sveta za vojno industrijskim kompleksom SAD primarno u sferi finansijskih kapaciteta. Samo je ostalo pitanje kako je to uopšte posao kad F-35 nema konkurenta u svojoj klasi, nema konkurenta (na tržištu) po karakteristikama i svakako nema konkurenta u finansijskoj podršci. U poslu veka, dakle, nema ni trunke posla – samo monopol podržan obilnim sipanjem iz budžeta (uglavnom) SAD. Zanimljivo je naime, da F-35 još uvek nema konkurenta na međunarodnom tržištu (takmac – onaj iz Kine – još uvek je daleko i od adekvatnog motora i od serijske proizvodnje, a o ostalim potencijalnim, reči će biti u nekom drugom tekstu), da kompanija Lokid nema konkurenta u izradi lovačkih aviona za potrebe SAD, a da SAD nema konkurenta u sposobnosti slepog sipanja novca u projekte-bunare-bez-dna. Seća li se neko one mantre o državi koja uvek loše vodi biznis? E pa izgleda da su je zaboravili i u SAD i došli do zaključka da ga ipak vodi veoma dobro.

First kill: Su-57

Upravo u svetlu strahovite finansijske pripremne vatre – mnogima je, kada su čuli za podatak o ukupnoj ceni projekta, na usnama zaigrao “damping”. Zaista, cena projekta je ogromna, ali će cena pojedinačnog aviona na kraju ispasti…prihvatljiva, dobićete avijacijski ekvivalent jurišne puške (jack of all trades; ni u jednoj ulozi nešto posebno, ali u svim ulogama po malo), manjim ratnim vazduhoplovstvima će biti omogućeno da dobiju tehnologiju (smanjenu radarsku vidljivost) o kojoj su do sada mogli da sanjaju, a sve stoji okačeno o neverovatnu finansijsku podršku od strane vlade SAD i državne subvencije uvedene na zadnja vrata.

Sa druge strane, takmaci možda mogu da pariraju u manevarskim sposobnostima, dometu, nosivosti i ostalim izlaznim karakteristikama, ali ne mogu da pariraju u finansijskoj moći, pa je tako pala i prva žrtva: ruski Suhoj SU-57. Naime, narudžbine za SU-57 su početkom prošle godine obustavljene (mada je pre nekoliko dana najavljena kupovina desetak aviona za par godina – ali i to bi, sa do sada desetak uvedenih u naoružanje, značilo samo dvadesetak aviona ukupno: dve krnje eskadrile) nakon što je učešće u ovom projektu otkazao jedini partner: Indija. U prvoj polovini godine, naime, Indija je iznela da razmatra kupovinu aviona za sopstvene potrebe te da posmatra ponude na tržištu – između ostalih (ni manje ni više) i F-35. Čini se racionalna odluka Indije, s obzirom na to da je i SU-57 često bio ocenjivan kao bunar bez dna sa proizvodom koji nije dostigao zahtevane specifikacije.

Valja tu podsetiti da je možda tu i malo politike: kupovina S-400 od strane Indije donekle krši američki embargo (nametnut zbog besmislene optužbe o mešanju ruske administracije u američke izbore) na izvoz ruskog oružja – na Indiju svakako ne treba gledati kao na nekakvu američku pudlicu, ali je američku administraciju trebalo nekako odobrovoljiti. Indija se za S-400 odlučila isključivo zbog apsolutno superiornih karakteristika u odnosu na takmaca (PAC-3) – i čini se da je odluka bila racionalna. Uprkos tome što je indijska kupovina F-35 zaista malo verovatna, ostaje da se Indija po svemu sudeći definitivno povukla iz razvoja SU-57 i da razmišlja o rešenjima “sa police”, jeftinijim, uprkos tome što su možda u nekim aspektima manje kvalitetna.

Dakle, its the economy stupid; loše vojskovođe misle na borbu, a dobre vojskovođe misle na logistiku. Zamišljen kao kompromis svega i svačega, kao jurišna puška među avionima – glavna prednost Lokidovog F-35 je strahovita ekonomska moć SAD i njena logistička snaga u pozadini. Ali svidelo se to nama ili ne, F-35 sada je zlatni standard, podigao je lestvicu, a ostalima ostaje da je stignu. No, po svemu sudeći, Kina – kao glavni političko ekonomski takmac SAD – neće sedeti skrštenih ruku.