Aeroklub „Novi Sad“. Početak kraja ili sukob razvojnih koncepcija?

Intro

Uprkos nedavno obeleženoj stogodišnjici, sportska i generalna avijacija u Srbiji gotovo da ne postoje. Tu je nekoliko letelišta, manjih aerodroma, dva privatna preduzeća za izradu letelica i mali broj avijatičara koji su, sačuvavši svoje poštenje, praktično uspeli da primene neke razvojne strategije. Tu je nekoliko aeroklubova gde mladi ljudi ulaze u komercijalnu sferu isključivo radi entuzijazma i tom prilikom ne ostvaruju značajan profit. Na kraju kolone je bezbroj statističara i virtuelaca koji sve to prate na retkim aeromitinzima i na internetu. Nasuprot vazduhoplovaca nalazi se većina.

Intelektualni dinosaurusi koji se opiru izumiranju, parama zavedeni funkcioneri koji od nepostojećeg sportskog vazduhoplovstva sebi prave dobro plaćene karijere i na kraju, nestručno vrhovno nadzorno telo čija se odvojenost od baze kojoj bi trebala da služi izražava u levelima. Nit’ manje zemlje, nit’ manje generalne i sportske avijacije nit’ više rukovodilaca, tranzicionih mešetara i pozera punih sveže ili ponovno rođene ljubavi prema livadi.

Taksiranje

Nad aeroklubom „Novi Sad“ mesecima se širi niska i tmurna oblačnost. Pre nekoliko dana počela je oluja. Novi direktor Stanislav Novaković predočio je javnosti i članovima pre nekoliko meseci „korporativno“ sročen manifest nazvan „Revolution“. Obavezno pročitajte, veoma je zanimljivo. Primetićete termine, primetićete nju tranzišn fensi spik i stoni diecast model aviona JAT-a. Konkretan plan, sredstva i obećanja nisu navedena ali počivaju na zdravorazumskom principu komercijalizacije aerokluba. Raskid sa mentalitetom koji se zasniva na bezgraničnom državnom dotiranju (nekada davno kada je sportsko vazduhoplovstvo podpadalo pod strategiju opštenarodne odbrane) i želja za unapređenjem cele priče deo su manifesta. Vrhunac planova je asfaltiranje travnate piste čenejskog sportskog aerodroma i pretvaranje istog u regionalni aerodrom koji će služiti Vojvodini. Najnaprednija želja bilo kog funkcionera avijacije iz Novog Sada. Iako ovde nije verbalizovana bilo je priča i o njoj.

Tu je pomoć Pokrajinskog zavoda za sport i uklapanje pomenute želje (protiv koje niko normalan ne bi trebao imati ništa protiv) u najvirtuelniju moguću definiciju budućnosti srpske avijacije. Plan Ministarstva za infrastrukturu o samoodrživoj generalnoj avijaciji Srbije koja bi počivala na revitalizovanim lokalnim aerodromima koji bi trebali da pomognu turistički i privredni oporavak ne samo Srbije nego i univerzuma u celosti. Ukoliko pogledate arhivu, postoje dve konstantne teme u poslednjih deset godina u srpskom vazduhoplovstvu. Novi plan JAT-a za spektakularni oporavak i asfaltiranje svake veće livade (sportskog aerodroma) u zemlji. Ništa nije urađeno i ništa nije urađeno.

Šta se stvarno dogodilo?

„Revolucija“ u aero-klubu Novi Sad bazirana je dakle na nezvanično usvojenoj državnoj strategiji koja je lukavo postavljena. Glupa je koliko je široka ali opet glup bi bio onaj koji bi joj se suprostavio. Zaista. Dakle limbo. Imitirajući sada već komično kriminalan Vazduhoplovni savez Srbije „revolucija“ je počela platama i troškovima tipičnim za neiskusne političare.

Oni koji preko nedelje mukom jedva skupljaju novac ne bi li vikendom poleteli, skočili ili jednostavno otišli do livade čine većinu. Manjinu čini nekoliko „rukovodilaca“ domaćeg vazduhoplovnog sporta koji primaju tolike plate kao da su upravo svojim ličnim genijem u Srbiji, pre Amerike, implementirali ADSB ili doveli toliko novih mladih lica na sportske aerodrome i dramatično podmladili sto godina matoru avijaciju. Ono prvo je fantazija, ovo drugo je obaveza koju niko do sada nije isporučio.

Plate su uzimali a biće i odšteta.
Plata direktora aero-kluba „Novi Sad“ 120-160.000 dinara. Troškovi (neplaćeni) iznajmljivanja motornog (neletećeg) vozila 408.000 dinara. Isključenje jednog od legendi domaćeg jedriličarstva (moj prvi instruktor letenja), nekoliko zanimljivih stavki i jedan zvanični sajt, neažuriran od Avgusta koji prodaje avio-karte.

Sočne detalje pročitajte ovde:

Izvestaj Nadzornog Odbora Aero Kluba

Sledeći problem nastaje usled predloga da klub prebaci svoje pravo korišćenja nad zemljištem i objektima na Pokrajinski zavod za sport. Pravo korišćenja se može zatim prevesti u vlasništvo. Da li je to lakša realizacija plana da se od Čeneja napravi regionalni aerodrom sa sve asfaltom? Ili je to želja da neko nešto uzme i da nešto tu gradi a da to nešto nema nikakve veze sa vazduhoplovstvom?

Pomenuta legenda srpskog jedriličarstva je to ovako protumačila:

Epilog

Što je više kreativnijih ideja za izlazak iz loše situacije to će biti više sukoba. Moguće je da je ovde po sredi jedna vrsta tranzicionog konflikta u mišljenju. Nepotrebnog kao što je recimo nepotrebna latentna mržnja između recimo motornih pilota i vazduhoplovnih modelara u našem sportskom vazduhoplovstvu.
Sa jedne strane jasno je da je aeroklub generalno kao pojava prevaziđen i jasno je da je danas avijacija rezervisana samo za one koji imaju pare, ne za one koji je vole.

Jasno je da se stvari moraju menjati, da država i vojska više ne daju pare i ne računaju na tihe izviđače i padobrance diverzante.
Sa druge strane, da li je to opravdanje za plate veće od 500 evra, troškove koji nemaju veze sa vazduhoplovstvom i nestručnost koja prosto moli da ju ismevate?

Fotografije: Predrag Stamenković