U novom aprilskom broju Aeromagazina možete pročitati moj tekst pod naslovom „Uzletište snova“ koji će verovatno biti samo zarez u seriji izveštavanja o prvim devojkama pilotima Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije. Verovatno zarez jer je Komanda ViPVO sa pravom odlučila da se svaka nova stepenica u njihovim letačkim karijerama medijski proprati.
Frekvencija tih stepenica bila je prilično učestala. Laširanje Utvi, prvi Anjin let helikopterom kada je postala prva žena pilot helikoptera, prva laširanja mlaznog borbenog aviona za Sandru i Anu. Neko je nekada možda pomenuo forsiranje i neke oči su se tu i tamo prevrtale. One su sigurno u početku bile nepripremljene na neprirodni i često naporniji deo posla – kamere i medije koje nije zanimao vazduhoplovno istorijski momentat već nepotrebno neoriginalni fenomen ženske emancipacije.
U vojnom vazduhoplovstvu koje je delilo lošu sudbinu ostatka društva osim modernizacija i manjih organizacionih izmena ništa na tom nivou nije bilo toliko zanimljivo kao njih tri. Manje je poznato da su u njihovoj 132. klasi dva identična blizanca i jedan sin komadanta vazduhoplovstva. Džabe. Reflektori flakova bili su čvrsto upereni u prve dame srpske vojne avijacije. Ne pominjanje klasića, glupa pitanja klasičnih medija i preterivanje u korišćenju prefiksa „ženski“ često je iritiralo ove pilote. Preživeli su, danas su ravnodušni prema interesovanju za njih i sa ponosom nose spomen-medalje.
Treba li naglašavti nedavnu višegodišnju pauzu u prijemu i školovanju novih pilota, neidealnu materijalnu situaciju vojnog vazduhoplovstva i apatiju koja vlada u civilstvu kada su mladi ljudi njihovih godina u pitanju? Postoje ljudi koji lamentiraju nad lošom sudbinom i oni koji idu za svojim snovima bez obzira. Ovo je priča o njima.
Napomena. Nekoliko očiglednih pojmovnih grešaka u tekstu i prezime koje nije moje su isključivo greška Aeromagazina.
Sandra Zmua
oo, kako sam ja samo želela da budem vojni pilot! od kako sam prvi put pogledala onaj prokleti Top Gun, kukala sam sad već pokojnom tati po ceo dan: kad porastem moram biti vojni pilot! :)
divno je videti žene u tom poslu, meni barem.
Salinger Igor
Stvarno mladi, dozvoli, kolega nije lepo od tebe.. ok da se redakcija odrice saradnika ali sardnik redakcije.. pa gde to ima? Osim mozda u ovom modernom svetu koji mi malo stariji nikako da shvatimo.. ko zna mozda ce jednog dana biti politicki korektko i drustveno prihvatjivo da i pile bude pametnije od kokoske.. ili ne daj boze od generala.. ccc ;-) Pa se molim te najlepse ne ogradjuj od lektorskih i drugih gresaka.. Ja cu biti dovoljno bezobrazan i prepotentan pa cu postaviti i sledece – iskljucivo produkcijsko / profesionalno pitanje, liseno entuzijazma i zelje da vazduhoplovni casopis kao takav postoji makar bilo kako: zasto je u textu koji je objavljen 2011. god fotografija snimljena pre 2 ili 3 god i to ona koja je objavljena u jednim dnevnim novinama? Ovo su neka deca na slici a ja ih poznajem kao ozbiljne, lepe mlade dame, za koji mesec oficire Vojske Srbije? Niko ih nije fotografisao? Vosjka Srbije / MO ne poseduje fotografije ovih – kako si i sam potencirao – veoma medijski exponiranih kadeta koje bi ustupila medijima, a sve u smeru svoje promocije? Urednik fotografije ne ume da nabavi fotografije? Ili mozda autor (da, da , P.V. makar sa pogresnim imenom) :-) O tome da je dizajnu (layout ) stranice ove godine proslavljem dvanaesti rodjendan ovog puta necu, vec sam se dosta raspisao, komentar ce preci u guest post.. a sto se tice texta.. i samih devojaka i njihove klase.. ima u tu sta da se napise ali o tome nekom drugom prilikom.. uostalom i sam si zagrebao neke aj da kazemo diskutabilne aspekte. One i oni (sestorica momaka koja kako si i sam primetio se uglavnom ne pominju) su najpozitivniji deo price a sve oko njih moze biti predmet evaluacije.. vazduhoplovne, vojne, medijske i svake druge. Secas se onog dana na Jarku.. pocinjem da budem ponosan sto sam te (tete a tete, iako ste se znali od ranije po cuvenju tj pisaniju) upoznao sa urednikom Aeromagazina :-)