BEOGRAD, LESKOVAC – Policajac Miroslav Stamenković sahranjen je u Leskovcu prošle subote. Predsednik republike odlikovao ga je ordenom za hrabrost Miloš Obilić. Njegove kolege iz Nezavisnog sindikata policije odlučile su da ne ćute.
Proglasiti nekoga za heroja u Srbiji u poslednjih nekoliko godina (verovatno i duže) kao posledicu ima zloupotrebu, kao motiv prikrivanje, kao rezultujući efekat negovanje sistema koji može ubiti svoje zaposlene. Svedoci smo neuspelog verbalizovanja kvaliteta ljudi koji su izgubili svoje živote radi interesa njihovih nadređenih da lobiranjem kod viših instanci zaigraju na najemotivniju kategoriju, da proglase nekoga herojem i time završe svaku priču. Priču o sopstvenoj suštinskoj, esnafskoj i moralnoj odgovornosti.
Miroslav Stamenković, iako istraga o događaju još nije gotova, očigledno je mogao da postupi drugačije. Mogao je da se sakrije, mogao je da ne pojuri za očigledno opasnim kriminalcima koji za razliku od filmova ne razmišljaju i pucaju bez preciznog nišanjenja. Mogao je da se sakrije, zaštiti, da naknadno izmisli da su mu pobegli uprkos njegovom trudu da ih stigne. On to očigledno nije uradio i zbog toga je ubijen. Herojstvo se ovde ogleda u ignorisanju refleksa samoodržanja. Realnije gledano radi se o predanom i stručnom obavljanju svog posla. Koji je, očigledno, veoma opasan.
Nasuprot želji odgovornih starešina da priču spinuju kao „pucanj u državu“ i kao „davanje života za državu i narod“ radi se o sasvim drugom motivu. U pitanju je jedna retka karakteristika profesionalaca – izvršavanje svog posla bez obzira na uslove, atmosferu ili opasnost. Nešto što većina nadležnih, starešina ili rukovodilaca ne poznaje kao kategoriju. Policajac Stamenković je jednostavno uradio svoj posao. Heroj je onima koji svoj posao ne znaju da rade.
Sindikat policajaca pokazao je svu ozbiljnost pristupa profesiji organizovanjem protesta i javnim skretanjem pažnje na jedinu stvar koja treba izaći u javnost posle ove tragedije. To nikako nije herojstvo Stamenkovića već činjenica da on nije bio opremljen za obavljanje svog posla i da će, ukoliko se to ne promeni, i drugi policajci ginuti.
Time što su izabrali da ne ćute i ne priklone se kolektivnoj histeriji needukovane svetine koja je zatrovana potrebom medija da procene emotivni trenutak i eksploatišu ga, time što su izabrali da samo tri dana nakon smrti javnosti poruče kako herojstvo nije tema već to da su oni glineni golubovi, pripadnici policijske struke na najbolji način su se odužili mrtvom kolegi i pokazali šta znači boriti se za svoje.
U današnjem članku u dnevnim novinama „Blic“ (još nije online) predsednik Nezavisnog policijskog sindikata Momčilo Vidojević kaže da policajci nasuprot kriminalcima nastupaju kao glineni golubovi, da nemaju odgovarajuću zaštitnu opremu, da ne postoji specijalna fizička obuka, tj. da je ona ukinuta 2004. godine i da neko mora da preuzme odgovornost što policajci ginu.
Dakle struka je rekla svoje. Nije se krila iza proglašenja jednog od njenih herojem, nije aplaudirala i iz poštovanja čekala da se steknu uslovi, da se sve slegne. Posredno su poručili nadležnima, od predsednika države do njihovih starešina da će oni odlučivati ko je među njima heroj, sve da je to i bitno. Ukazali su na jedinu bitnu stvar, na jedini zaključak koji se može izvući iz ove tragedije – neko je poginuo usled ozbiljnog sistemskog nedostatka i ukoliko se nešto ne preduzme ginuće i drugi.
Ovaj tekst nema nikakve veze sa vazduhoplovstvom.
FOTO: Blic
