Direktor Muzeja vazduhoplovstva Beograd odgovara na optužbe: Ništa nisam prodao iz muzeja

BEOGRAD – Direktor Muzeja vazduhoplovstva Beograd Predrag Grandić odgovara na komentare ostavljene u postu o početku sudskog pretresa protiv njega pred istražnim sudijom. Odgovor je prvobitno poslat kao komentar ali je redakcija odlučila da ga u integralnoj formi objavi kao zasebni post.

 
Nisam nameravao da se oglašavam, ali radi vazduhoplovne javnosti koja prati ovaj elektronski medijum, prisiljen sam da po prvi put na ovaj način „razmenim“, argumente sa kolegom Marijom Hreljom (nedavno sam u jednom dokumentu video da se predstavlja kao pilot) kako i on naglašava, ISTINE RADI.

Parafraziraću jednog političara u stilu da su dozvoljena sitna lažuckanja i podmetanja, ali ovolike velike i preteške lažetine, je zaista odviše. U svakom ratu, pa i „virtuelnom“, prvo i odmah strada istina.

Zanimljivo je da je Hrelja danas (29. januar) bio u Muzeju vazduhoplovstva, i to znate gde – u depou gde ući, ima privilegiju zaista mali broj ljudi, a koliko vidim Hrelja spada u tu kategoriju, jer pre dolaska kod direktora, da mu se dostave određeni dokumenti po zakonu o dostupnosti informacija, i moju ponudu da se osvežimo kafom, reče da je već popio, samo ne reče gde. Znajući za njegovu veliku brigu za stanjem u muzeju ponudio sam da svakog momenta može da dobije validne informacije. Ali veliki je učinjen napredak, jer posle više od godinu dana ponovo je došao u službene prostorije i prekinuo samonametnutu cenzuru dolaska u muzej. Ovog puta, znajući za njegovu veliku brigu, mu nudim i jednu slobodnu kancelariju da zajedno pokušamo da vodimo borbu za spas našeg „hrama“.

Toliko u uvodu, a sada bih ga zamolio, da pošto je postao ekspert u pristupu dokumentima (po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja) da mi dostavi kopiju kako on kaže ZVANIČNIH DOKUMENATA koji su njemu dostupni a tiču se ulaganja osnivača u muzej. Koliko znam to će teško da uradi, jer može da poseduje par elekronskih fajlova skinutih sa jednog PC iz muzeja, jer taj dokument nigde nije, po mom uvidu zaveden u periodu njegovog nastanka (2007. i 2009. godine) – inače tretiran kao radni materijal. Ako ponovo dođe sa zahtevom za pristup po Zakonu, mogu da mu dostavim zvanični dokument od ovlašćene revizorske kuće koja je izvršila reviziju ulaganja u izgradnju Muzeja.

Ne želim nikome da indirektno odgovaram ali mi dužnost nalaže da upoznam uvaženu vazduhoplovnu javnost da moja malenkost svoju nezahvalnu ulogu direktora zasniva na poštovanju i obezbeđenju uslova za zakonitost i stručnost u radu. Do sada, počevši od 1985. godine pa na dalje, Muzej je prodao skoro stotinu (100) vazduhoplova, kao i više stotina vazduhoplovnih motora, elisa i više desetina tona opreme. Sve to je prodao upravnik, a prethodni direktor samo jedan stari galeb, a moja malenkost iz Muzeja vazduhoplovstva NIŠTA nije prodala. Naprotiv. Moja misija je bila i ostala – doprinositi i donositi u Muzej, razvijati i uvoditi nove muzejske sadržaje – sve priverljivo (kako kaže Hrelja ima dokumentacija o tome).

Istina ponekad zna da bude i neprijatna, pa kada zaposleni kažu da im prethodne upave nisu dozvoljavale da se bave stručnim radom i zaštitom verujte im (čak su imali, kako kažu, i izričitu zabranu upravnika za unose u knjige predmete muzeja, zna se zašto).

Uvaženi vazduhoplovci, sve do jeseni 2011. godine, struka u muzeju je bila „iza Japana“ kako kaže jedan vic. Niti jedan kustos, tehničar, majstor, nije materijalno dužio i materijalno odgovarao ni za jedan predmet. Fotodokumentacija, arhiva, biblioteka nedostupna za javnost i potpuno neobrađena, u prevodu na srpski jezik NIKO NIŠTA NIJE DUŽIO, a staranja i brige na sve strane. Famozna ulazna i knjige inventara nisu ni postojale u formi kako nalaže zakon i stručna uputstva, bez postojanja dokumentacije o statusu kulturnih dobara. Itd. Itd.

E vidite, ISTINE RADI, ja sam naložio izradu Pregleda imajućeg stanja Ostalih osnovnih sredstava Muzeja – zbirke i fondovi muzeja, ili narodski popis, evidencija sa velikom voljom i energijom da se ovaj višegdišnji posao opstruiše – PONAVLJAM, DO SADA NIŠTA NIJE NIKO MATERIJALNO DUŽIO. Ali vremena se menjaju, pa od proleća 2012. godine su na zakonu i uputstvima formirani muzejski registri a kustosi i tehničari konačno počeli da rade u svoj posao.

Pošto se koriste termini kao kriminalna grupa, ispušene lule, te još neki epiteti vezani za moju malenkost, a kao svaki kriminalac pretpostavlja se da imam kriminalni dosije u koji su unošene najmanje tri krivične prijave. Uvažena gospodo – direktor ništa nije sam prodao, niti sam odlučio, postupio van zakona niti naneo materijalnu štetu, osim što iz ove medijske hajke izlazim moralno ojačan. U pitanju su bile odluke koje su u domenu i opisu posla direktora, za koje je znalo rukovodstvo muzeja i Upravnog odbora. Krajnja odluka, u potpunosti definisana i spremna za realizacuju donosi, na sednici, Upravni odbor Muzeja, a do koje nije ni došlo jer procedura nije ni završena.

E sada da se obratim malo i mom biografu Hrelji:
Kao što znaš, o tome smo i lično pričali kada si bio deo tima nerealizovanig projekta Eskadrile starih vazduhoplova da sam ličnom žrtvom, spasao delove Štuke, neviđenim manevrom ih uneo u depo kod kontrolom načelnika gde su više godina stajali. Predsednik Uprvnog odbora je doneo odluku, da po potrebi službe, pređem da radim u Komandi RViPVO, a ja sam NA LIČNI ZAHTEV tražio prevremen penzionisanje. Toliko o prvoj ISTINI.

Zabrana ulaska je više bila stilska figura, jer me niko nikada nije zaustavio niti po tom pitanju nešto izjavio jer je to jedna od niza urbanih legendi o meni. A po pitanju „nestanka“ dokumentacije (usput, jedna ili više neodgovornih osoba je zaturila delovodnike koji su nedavno nađeni) samo govori o nameri „autora“ moje biografije da sam mogao uzeti nešto i kada nisam bio tu – dokumenta za period 2004 – 2007. Napominjem da sam na badnji dan 2006. imao razgovor i podneo zahtev za svoje prevremeno penzionisanje.

Naročito me zabavlja ova studija o AN-12. Da nedužim, o ovome postoje dve velike arhivske kutije pune dokumentacije. Ovaj unikatni transporter bio je početkom devete decenije prošlog veka iznajmljen Bugarima, a 1996. bez znanja Saveta muzeja prodat, uz naknadni pokušaj ublažavanja ovog kriminalnog dela. Avion se danas nalazi na srednjem istoku i nikada neće moći da bude vraćen u Srbiju.
Ekspert Hrelja pojašnjava razloge prodaje Me-109 g-10, unikatnog nemačkog lovca, koji je upravo bio došao sa Mašinskog fakulteta a potom prodat inostranom kupcu. Ne samo to, uz ovaj lovac je nelegalno iz muzejskih stokova prodat i top MK-108, i ne bih više o tom i drugim detaljima. Uvaženi Hrelja, dođi u Muzej i pokazaću ti originalnu dokumentaciju na štetu tvoje tvrdnje o nemanju dokaza. Uf, naprotiv.

Dobro, još samo da dodam mali prilog za njegovu biografiju, malo se zna da je bio „zaposlen“ u muzeju, tako je pisalo na vizitki, a što se tiče dokumentacije koju nabavlja po Zakonu o dostupnosti podataka, dodajem da je i spretan informatički stručnjak i da zaista ima vrednu i bogatu kolekciju dokumenata. Još jednom mu nudim da je obogati, ali nema potrebe da ide do „insajdera“ kada može lično doći do direktora i sve na legitiman i legalan način dobiti.

Ovim svoje reagovanje završavam,

Predrag Grandić