Intervju sa Mirjanom Fritcshe: test pilot je moj posao iz snova

Kao jedna od malobrojnih žena pilota sa naših prostora, Mirjana Fritcshe svoju priču suštinski ne vezuje za svoj pol, mada priznaje da je to značajno uticalo na njenu pilotsku karijeru. Kako sama kaže, okolnosti pod kojima u nekadašnjoj Jugoslaviji deset godina nije mogla da pronađe posao otvorile su joj put ka drugim, daleko uzbudljivijim, stvarima.

Tako danas može da govori o svojim iskustvima kao pilot koji je 17 sati leteo bez autopilota, član tima za testiranje kokpita za avion A380, spasilac švajcarskih izbeglica iz Damaska i kao test pilot, član ekipe koja ovih dana leti u Africi.

Afrika

Internet veza sa Afrikom je uspostvaljena bez ikakvih problema. Na drugoj strani je nasmejani glas Mirjane Fritcshe koja mi je već tokom prepiski i dogovaranja za intervju poslala nekoliko svojih fotografija iz Obale Slonovače. Odmah započinje priču:

– Švajcarska firma u kojoj sam trenutno zaposlena sada radi za DHL i ja sam ovde tek došla i uradila svega nekoliko letova. Slećemo na razne aerodrome: Dakar, Abidjan, Nouakchott, Bamako, Monrovia, Freetown, Conackry, Praia.

Ovde je sve drugačije – vreme, aerodromi, kontrola letenja. Kod nas ima puno navigacijskih sredstava, ovde toga nema. Moraš da se pripremaš, da budeš fleksibilan. Zanimljivo je što sam kao mlada maštala da dođem u Afriku i, evo me, konačno ovde letim. Trenutno sam jedina žena.

Letenje u Africi je stvarno uzbudljivo, interesantno i osvežava. Mada, ako si stalno van zemlje i nisi sa porodicom, onda to verovatno i nije posle nekog vremena. Vidim i po muškim kolegama – ako i njima fale porodice i prijatelji i svoja zemlja, onda će i meni to isto da nedostaje, naročito jer imam dete, muža, porodicu. –

Rođen je kokpit za A380

– Kurs za test pilota završila sam u Kaliforniji. Prošle godine sam radila u Bombardieru u Montrealu. Tamo sam letela na avionima CRJ 700, 900 i 1000 prve letove posle proizvodnje, a učestvovala sam i u programu za novi tip aviona CSeries.

Za mene je to posao iz snova. Dešavalo se da avion izađe iz fabrike u 22h. Pretpoletni pregled pred prvi let traje oko 3 sata. Imamo tačan i detaljan plan kad, šta i kako mora u avionu da radi. Proveravamo da li sve normalno funkcioniše, a zatim da li će, ukoliko se nešto desi, drugi sistemi funkcionisati. Gašenje i startovanje motora u letu, na primer i slično.

Pratimo test plan sa mnogobrojnim čekovima. Zapisujemo parametre, posmatramo i pratimo sve šta se dešava. Kad je sve u redu i spustimo se na zemlju uvek kažem: „Rođen je još jedna avion. Može da napusti svoje jato. Kao novorođenče.“

Slično je bilo i 2004. godine. Tada sam uspela da uđem u Erbas (Airbus) i radim u ekipi za testiranje novog kokpita za A380. Na tome su radili test piloti iz najboljih kompanija, dizajneri, zatim EASA (European Aviation Safety Agency) i FAA (Federal Aviation Administration) koji su radili sertifikaciju. Svi smo diskutovali o tome šta treba uraditi, koje je najbolje rešenje. Mogli smo mnogo toga da naučimo jedni od drugih.

Konkretan rad je izgledao tako što su sačinjena dva scenarija o tome kako će avion da se ponaša u budućnosti tj. kako će izgledati kada piloti stvarno budu leteli. Jedan let je bio iz Lime do Bostona. Napravili smo takav scenario da su oni morali da koriste sve te nove tehonologije u kokpitu i da reše različite probleme koji se, na primer, u isto vreme jave zbog problema u komunikaciji, lošeg vremena i reljefa kao što su, recimo, visoki Andi.

Drugi let je bio iz Kazahstana za Hong Kong preko Himalaja. Hteli smo da vidimo kako će avion da predstavi pilotu te probleme, jer u zavisnosti od toga kako današnja tehnologija predstavi problem, pilotu će biti lako ili teško da ga reši. Ako je sve razumljivo, onda je lakše videti šta je problem i lako je rešiti ga. Ako je sve to na displejima komplikovano, nejasno, onda će i pilot u budućnosti imati problema.

Za vreme tih testova, mi smo posmatrali sa kojim se problemima suočavaju piloti i zašto nešto rade drugačije od onoga kako smo mi predpostavili da će raditi. Posle tog simuliranog leta imali smo defriefing kako bismo razumeli zasto se to tako odvilo. U zavisnosti od toga u kojoj su kompaniji radili, imali su drugačije procedure, pa je bilo jako zanimljivo da se analizira da li nešto nije išlo dobro zbog dizajna ili je pilotu bilo potrebno više treninga zbog drugačijih procedura. –

Nisam maštala da postanem pilot

– Kad sam imala 15-16 godina bila sam na radnoj akciji u Subotici. Oni su tada imali vazduhoplovni kurs i onda sam ja prvi put letela avionom u životu. Taj panoramski let se meni jako svideo i tada sam odlučila da želim da budem pilot. Onda sam se vratila kući, otišla u Aeroklub Novi Sad i rekla da hoću da budem pilot. Rekli su mi kroz smeh „Ne ide to baš tako. Prvo moraš da budeš ili padobranac ili jedriličar, pa ćeš tek onda, ako to dobro prođe, možda jednom moći da letiš .“

Upisala sam se na padobranski kurs i u prvoj godini napravila 165 skokova. Sledeće godine sam se prijavila na jedrličarski kurs. Onda sam završila  gimnaziju i tada mi je neko od kolega rekao da u Zagrebu primaju žene. Otišla sam, prijavila se i prošla selekciju. Tako sam se upisala u Višu zrakoplovnu školu. To je bilo super – tamo sam dobila nalet, IFR dozvolu, ali mi je posle toga trebalo samo 10 godina da nađem prvi pravi posao.

U to vreme biti pilot žena u Jugoslaviji je bilo teško. Svi su se smejali i nije bilo lako da nađeš posao, ali mogu da kažem da ni muškarcima nije bilo ništa lakše. Tako da ne treba uvek sve stavljati u žensku problematiku. Ja sam tih 10 godina, zapravo jako lepo iskoristila. To me je odnelo na druge delove sveta i pružilo priliku da letim različitim avionima u raznim operacijama.

U to vreme je u Jugoslaviji postojala državna ženska akrobatska ekipa gde sam i ja mogla da letim. Letela sam u Portorožu panoramske letove jedno leto. Bila sam i u vojsci sa četiri druge devojke. Bile smo prva generacija vojnih rezervnih oficira. Radila sam letove za izviđivanje požara. Bila sam čak i nastavnik letenja. –

17 sati bez autopilota

– Još uvek nisam uspevala da nađem posao i odlučila sam da odem u Ameriku. Tamo sam ostala 2 godine, dobila saobraćajnu dozvolu i dozvolu za komercijalnog pilota na hidroavionima. Radila sam i kao instruktor letenja za VFR i IFR. Tada sam i prvi put preletela Atlantik Cessnom 172. Kasnije sam od Njufaundlenda do Liverpula provela 17 sati u Piperu sama, bez autopilota. To je bio moj najduži let.

Kasnije sam sa prijateljima iz Amerike organizovala seminare i čitavu školu za one koji su hteli sami da lete preko okeana u malim avionima. Tu školu smo imali preko 10 godina i pripremili smo preko 100 pilota za takve prelete. –

Prvi posao

– Prvi posao sam dobila u Farneru (Farnair) u Švajcarskoj gde i danas radim. Zanimljivo je da sam nekoliko puta išla i vraćala se. Ovo je treći put da radim kod njih. Prvo sam letela na Fokkeru 27 i Embraeru 110. Letla sam cargo letove šest godina. Posle 3 godine sam postala kapetan. S obzirom na to da je moja želja bila da letim putničke letove, prešla sam u Kroser (Crossair). Tako sam kasnije 10 godina radila u Kroseru i Svisu (Swiss). Letela sam na evropskim linijama na avionima SAAB 2000.

Jedan od najzanimljivijih letova je bio onaj kada sam radila prelet preko okeana. Na zadnjoj etapi od Engleske ka Švajcarskoj preko Severnog mora otkazala nam je sva elektrika. Onda smo pomoću radija i ELT-a uspeli da uspostavimo vezu. Poslali su nam američki vojni avion koji me je navodio i tako sam sletela u jednu vojnu bazu u Engleskoj. –

Izbeglice iz Damaska

– Ipak, ovde gde sada radim ima više zanimljivih letova nego u aviokompanijama koje svakodnevno prevoze putnike.

Jednom nas je Vlada Švajcarske iznajmila i išli smo u Damask. Pošto je tamo bio rat, trebalo je da prevezemo sve izbeglice švajcarskog porekla. Tada moraš da razmišljaš kako ćeš da dođeš do tamo, kako ćeš da izađeš pošto je ratno područije. Onda sam razmišljala da oni možda baš i ne vole žene, pa sam kopilotu rekla da bude na radiju, mehaničaru sam dala moje četiri štraftice i tako je on išao okolo, ali sam mu rekla da me sve pita pre nego što nešto kaže, da ih ne naljutimo, pa da nas posle ne puste.

Sećam se i da je jednom u Farneru bila oformljena ženska ekipa. Išle smo za Pariz i tada je ušlo 30 putnika. Svi su nosili kamere i shvatili smo da su to novinari iz svih mogućih francuskih televizija i novina. Pred poletanje nam je nedostajalo troje putnika. Zajedno sa svoja dva telohranitelja je došao tadašnji politički protivnik Sarkozija. Onda smo sve njh vozili po čitavoj Korzici za izbornu kampanju.

Meni su takvi letovi zanimljiviji. – sa smeškom završava deo svoje, i više nego zanimljive, priče.

Danas je Mirjana samo jedna od nekoliko žena pilota iz Srbije koje uspešno lete u zemlji ili inostranstvu. Er Srbija (Air Serbia) je tek nedavno otvorila svoj kokpit za nežniji pol, Vojska Srbije je to uradila dve godine ranije dok ih je u generalnoj avijaciji godinama sve više.