Letačke priče Suada Hamzića: Brisanjac nad Pulom

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Danas ćemo zaviriti u letačku knjižicu poručnika Hamzića i jedan specifičan brisanjac.

Ujutro 22. avgusta, oko 8 sati poleteh na neki rutinski zadatak.

U povratku, iz pravca zapada, od Pule u snižavanju, reda radi zatražih od AKL odobrenje za prilaz na 100 metara što je podrazumevalo niski prilaz, onaj u brišućem letu ali je ono “100 metara” bilo alibi za svaku slučajnost da rukovodilac letenja (RL) ne bi snosio posledice ako…

Kada sam već bio na visini od oko 50 metara nad Šijanskom šumom (oko kilometar ispred zapadnog praga piste) čujem RL kako mi odgovara:

– Vidra 12 slobodno na 500 metara. –

– Tražio sam na 100. – odgovorih brzo

– Rekao sam 500. – čuh odgovor mog dobrog prijatelja sa kojim sam delio kencelariju u podzemnom objektu u Bihaću, zamenika komandira naše 352. izviđačke eskadrile Kap. I klase Stipić Dušana.

Kao da mi neko opali šamar. Em nas skloniše u Kvarner, em pustismo Amere da se šetaju Jadranom kao da im je babovina, em sad da peglamo vazduh naš suvereni nad svojim aerodromom!?

Odlučno potisnuh palicu od sebe i umesto na desetak metara iznad betona piste nadleteh ga niže, mnogo niže, umanjivši tu vrednost za jednu nulu.

– Jesi li lud 12-ti!? – čuh dobrog Stipića dok sam na forsažu u nagibu oko 90 stepeni, brzinom oko 900 km/č glavom prolazio pored tornja AKL Pula na kojem je on sedio i rukovodio letenjem.

-Nisam. – odgovorih penjući avion ka propisanoj visini od 500 metara, ka trećem zaokretu, smanjujući brzinu.

Ćutanje. Čudno!? Izlazim ka 3. zaokretu i gledam zapadnu stajanku aerodroma Pula na kojoj smo dežurali. Jasno vidim četiri aviona! Kako? Imamo ukupno četiri. Ja sam u jednom, trebalo bi da ih je tri na zemlji.

Shvatih zašto je Stipić insistirao na onih 500 metara! Sleteh. Dorulah u stajanku. Vidim jednog MiG-a 21 koji ne pripada našoj eskadrili. Vidim i brkajliju visokog čina koji je sleteo dok sam ja bio u vazduhu. Sve mi je jasno.

Stipić džipom stiže sa AKL. Parkiraju moj avion. Upisujem rutinski podatke u knjižicu aviona. Čekaju me zajedno ispred aneksa hangara gde dežuramo.

Prilazim im.

– Druže poručniče zbog ispoljavanja nediscipline, ugrožavanja bezbednosti letenja izričem Vam zaštitnu meru zabrane letenja u trajanju tri dana. – izgovori, zapravo izdeklamova, Stipić ni malo ne uživajući u onome što izgovara.

– Razumem druže kapetane. – odgovorih otresito, salutirajući.

– Deset, deset. – čuh od nadređenog nam oficira, koji je, valjda da bi pojačao utisak, spontano pokazivao razmaknute prste na obe šake, kao da sam nepismen.

– Razumem druže majore. – odgovorih pozdravljajuči vojnički, skoro oduševljen.

To isto veče na terasi hotela u Herceg Novom plesao sam sa mojom devojkom, Holanđankom, koja je samo nekoliko dana pre toga otputovala iz Pule ka južnom Jadranu.

Bilo je to moje poslednje momačko leto.