Nele više nije sa nama

U nesreći prilikom zarona, pre dva dana, poginuo je moj prijatelj Nebojša Ilić.

Dok se klasični mediji (ponovo neuspesno) bore sa elementarnim poslom utvrđivanja činjenica i brendiraju ga kao „pilota“ osećam obavezu da nešto napišem, obavestim našu vazduhoplovnu zajednicu u zemlji i van nje i želim da prekinem narativ da je Nele bio samo „pilot“, da je dovoljno svesti ga na tu zanimljivu kvalifikaciju, ne bi li tragična vest imala nešto „klikabiljnije“.

Neletu je pilotski poziv bio vanvremenska ljubav, strast, nešto zbog čega je žrtvovao sve što je mogao, ali sada, kada nas je napustio, zbog potrebe da se podvuče crta (koliko god to odvratno zvučalo) želeo bih da skrenem pažnju na ono bitnije:

Nele je bio brat, sin, drug i čovek. Čovek kakav se retko sreće. Čovek zbog kojeg, svi mi koji smo ga poznavali, možemo pokazati u njegovom pravcu kada je potrebno opisati šta znače reči kao što su prijateljstvo, požrtvovanost, borba, briga i ta jednostavnost nekomplikovanog, dobrodušnog prijatelja.

Neleta sam upoznao 2001. godine u pilotskoj akademiji u Vršcu. Zajedno smo učili da letimo i zajedno smo tada polazili na neizvestan put do desnog sedišta u kokpitu putničkog aviona. Put, u to vreme, popločan korupcijom, nepravdom, bahatošću i nefer uslovima za decu koja su slepo njime koračala isključivo srcem.

Ja sam od tog puta nekoliko godina kasnije odustao, pronašao sam sebe u drugim pravcima te najlepše priče od svih, dok su on i mnoštvo tadašnjih drugova započeli borbu koja je trajala više godina.

Borbu u kojoj je Nele uvek bio vođa. Ne vođa u klasičnom smislu te reči, već primer, neko ko je uvek imao trezveno, logično i edukovano razmišljanje. Trebalo se cimati, treblo je juriti veze, trebalo je rizikovati. Svi su to radili, samo je on bio taj koji je pokretao stvari, on je bio taj koji će ti dati informaciju i najbitnije – on je bio taj koji će ti nekako pomoći.

Iako je i njemu samom trebala pomoć. Iako je, kao i svi mi, bio na neki način „proklet“ pričama iz davnina, pričama „starog Jata“ kada je ta vazduhoplovna magija bila realna i spektakularna. U naše vreme, kada je sve bilo mnogo neizvesnije nego sada, trebalo je podneti pritisak tolike želje, tolike ljubavi prema toj profesiji a buditi se svaki dan u ovakvoj zemlji. Takođe, trebalo je kvalifikovati se za tu profesiju, što najblaže rečeno, nije bilo lako.

Onda je prvi rizikovao.

Skrenuo je sa „Jatovog puta“, dodatno se osposobio na drugačiji, originalniji način, i ponovo čekao. „Bušio“ je, jurio je svoj san nekoliko godina. Verujte, bilo je teško.

Namerno ne želim da se u ovom delu osvrnem na još teže detalje iz njegovog privatnog života. Oni koji su ga poznavali znaju o čemu se radi. Znaju da mu je i van te profesionalne borbe bilo mnogo teško. Ne želim da se poslednji pozdrav mom drugu kiti patetikom i životnim problemima.

Želim da ceo svet zna koliko je Nele bio hrabar, kako mi je definisao značenje termina „prijatelj“, koliko je bio požrtvovan i koliko se borio.

Kako se nikada nije žalio, kako je uvek gurao napred i kako mi je pomogao. Kada mi je bilo najpotrebnije. To je uradio na najkonkretniji mogući način, to je uradio bez razmišljanja, ponovo je organizovao bliske nam ljude i u trenutku kada sam bio bez rešenja, očajan i poražen u svojoj gluposti on je odgovorio na moju molbu. I spasio dan. Spasio tada mene.

To je bio Nele. Ne „pilot“, ne tragični slučaj, ne neko ko je izgubio borbu iz ne znam kojih razloga.

Da je borba bila fer on bi je dobio.

I zato će mi uvek biti teško kada se setim da ga više nema.

Bila je privilegija poznavati te druže, bilo je zadovoljstvo deliti isti san sa tobom i u ime armije ljudi koja bi u se u isti čas ponovo borila sa tobom,

Počivaj u miru.