[FOTO REPORTAŽA] Kako su volonteri oživeli Muzej avijacije u Moskvi

Prethodne nedelje objavili smo reportažu o najvećem muzeju ruskih aviona na svetu koji je deo naše redakcije imao priliku lično da poseti nakon Međunarodnog avio-kosmičkog salona MAKS. Danas smo priredili još jednu reportažu o moninskom muzeju, ali ovoga puta iz ugla našeg sugrađanina D.D. koji živi i radi u Moskvi. Podstaknut Tango Six izveštavanjem o problemima našeg Muzeja poslao nam je izuzuzetno interesantno svedočanstvo o tome kako su volonteri, entuzijasti, digli jedan od najvećih svetilišta ruskog vazduhoplovstva na noge. 

Suhoj T-4, titanijumski bombarder brzine 2,5 maha. Lavočkin La-7, avion najuspešnijeg savezničkog pilota Ivana Kožeduba. Mil V-12, najveći helikopter ikada proizveden. Prvi komercijalni primerak nadzvučnog Tu-144. Predsednički Tu-114 Nikite Hruščova. To je samo mali deo ogromne kolekcije dragulja koja se nalazi u dva hangara, šest sala i na 20 hektara otvorene površine u podmoskovlju, sakupljane od kraja pedesetih godina prošlog veka do današnjih dana. Posetilac ne mora biti ljubitelj avijacije da bi pred takvom kolekcijom – ne samo letelica, već i motora, dokumenata, uniformi, istorijskih relikvija – osetio dozu poštovanja, okružen istorijskim artefaktima.

Naravno, u istoriji samog Muzeja nije sve bilo bajkovito. Oformljen je skromno, na starom aerodromu, pored letačke Akademije imena Jurija Gagarina u zatvorenom armijskom naselju Monino. Entuzijazmom potpomognutim podrškom armijskog vrha, oformljeno je nekoliko hangara i obezbeđen prostor, a nakon toga se krenulo sa kolekcijom otpisanih letećih aparata, opreme, alata i svega što Crvenoj armiji više nije bilo potrebno. Kroz godine, kolekcija je rasla, Monino je dobijao stare avione, a za neke od njih se ispostavilo da su jedinstveni primerci koji će ostati svedoci jedne davne epohe. Značaj Muzeja je rastao, postao je spomenik tehnoloških i inženjerskih dostignuća i ponos Crvene armije.

Bajka je prestala da traje kada su se Muzeju, kao i mnogo čemu drugom, desile „devedesete“. Nekada moćna država i armija prestale su da postoje, finansiranje je obustavljeno i zaboravljeni Muzej u podmoskovlju počeo je polako da propada. Od trenutka kolapsa celokupnog državnog sistema velike države, Muzej se čak nije ni fizički obezbeđivao i sve je slutilo na kraj.

U tom periodu, mnogi krunski dragulji izgubili su sjaj. Vandali su pljačkali kolekciju za metal i opremu, a neodržavani avioni su klecali pred zubom vremena u nepokošenoj travi izloženi uticaju surove ruske klime.

Zatim se, kao u priči, desilo nešto što je izmenilo sudbinu Muzeja. VVS je rešio da organizuje aeromiting „Leteće legende“, gde je postavljena izložba aviona iz Drugog svetskog rata. Za mesto održavanja izabran je Monino. Marketing je uradio svoje i miting je okupio veliki broj ljudi. Ipak, pored starih propeleraca koji su za ovu priliku dovedeni do idealnog izgleda, posetioci su videli i tužnu sliku – eksponate na otvorenoj izložbi Muzeja, izbledele i otvorene, koji su prolaznike više podsećali na groblje aviona nego na kolekciju civilizacijskog značaja.

Nedugo nakon aeromitinga, na jednom forumu započeta je priča o tužnom stanju nekadašnjeg „krunskog dragulja“ sovjetskog VVS. Kroz priču, konstatovano je da Muzeju treba pomoć, što pre. Tada se i rodila ideja – hajde da se skupimo i zajedno pomognemo. Kroz neko vreme i posle kontakta sa upravom, grupa od nekoliko desetina entuzijasta našla se u Muzeju i počela sa dobrovoljnim radom. Malo ko je tada mogao da pretpostavi, ali tog dana u junu 2005. godine desila se prva u nizu volonterskih akcija u moninskom muzeju, pri čemu se i dan danas volonteri okupljaju svake subote u 10 časova ujutru. Ovo je priča o njima.

Prva akcija moninskih volontera nije prošla bez problema – odsustvo ogranizacije, iskustva i razumevanja učinilo je svoje – neki od njih su čak imali i problem da nađu Muzej. Ipak, vremenom i iskustvom, ti sitni problemi su nestajali. Među volonterima se našao i jedan broj specijalista koji su pomogli sa organizacijom rada, oformljen je sajt gde su se dobrovoljci mogli zapisati i gde je bilo moguće videti fotografije sa akcija i informacije, te su „dečije bolesti“ preležane. Odlučeno je da akcije neće biti sporadične, već da će se dolaziti sve dok vreme dozvoljava. Zatim, odlučeno je da se dolasci produže do prvog zahlađenja, što se nastavilo i kroz zimu. Ta prva zima bila je presudna za ovaj Muzej – volonteri su tu da ostanu, ozbiljno i na dugo.

Na početku, uprava Muzeja je dala pomoć u vidu tehnike, alata i dela ljudstva. Nekoliko vojnika je poslato da radi sa volonterima. Učesnici su doneli svoje četke, sunđere, deterdžente, kofe i krenulo se od čišćenja jednog od najvrednijih eksponata – prvog primerka nadzvučnog putničkog aviona Tu-144 koji je obavljao redovne letove i koji je na zemljanu pistu moninskog aerodroma sleteo u zimu 1980. godine, kada je i parkiran na mesto na kojem se sada nalazi. Posle svake akcije, organizacija je rasla. Avio-mehaničari i piloti su dolazili i pomagali restauraciju oštećenih aviona, sponzori su slali opremu za čišćenje, nabavljao se potreban materijal. Od tadašnjih akcija, koje su podrazumevale čišćenje letelica i kultivaciju teritorije, volonterska ogranizacija je do današnjih dana postala ekipa koja u potpunosti restaurira avione, sređuje salone, osposobljava sisteme, razmešta ekspoziciju i iz akcije u akciju se trudi da sačuva moninsku kolekciju od zuba vremena i vrati joj stari sjaj.

Od 2005. godine stanje u Muzeju se bitno promenilo. Eksponati iz Drugog svetskog rata, među njima i avioni trostrukih heroja Sovjetskog saveza Ivana Kožeduba i Aleksandra Pokriškina, premešteni su sa spoljne postavke u zatvoren prostor kao deo izložbe Velikog otadžbinskog rata. Tu se, uz La-7 i MiG-3 nalaze i Il-2, Jak-3, Li-2, DB-3. U tom delu Muzeja, nalazi se još i sala Istorije avijacije, gde se čuvaju prvi leteći aparati, neverovatna kolekcija pred-mlazne ere aviacionih motora, dokumenti, uniforme i slične relikvije sačuvane od zaborava. Svi ti eksponati dovedeni su u blistavo stanje.

U drugom hangaru nalaze se unikalni leteći aparati – i ovde se može videti prvi sovjetski bombarder S-22 Ilja Muromec, „leteći sto“ Turbolet, helikopter sa mlaznim motorima na propeleru Mil V-7, hibrid automobila GAZ Pobeda sa avionskim motorom Sever-2, stratostat Volga, model Burana BOR-5, model Tu-144 koji je CAGI koristio za ispitivanja u vazdušnom tunelu.

U trećem hangaru, radi se restauracija i skladišti oprema. Ovde se nalazi radionica gde se remontuju delovi i sklopovi, čuva se donirana oprema. Tu su parkirani tegljači i traktori, kao i avioni koji su došli na red za restauraciju. Na primer, ovde se čuva oprema koju je Institut Gromova sa Žukovskog početkom godine donirao volonterima – gume sa otpisanih letelica, oprema i pokazivači u pilotskim kabinama, delovi aviona, alati i razna druga oprema koja više nije potrebna, a ljudima koji se bave restauracijom znači mnogo. Od donacija koje stižu sa raznih strana – od vojske, konstruktorskih biroa, privatnih firmi do običnih ljudi – volonteri su sakupili mnoštvo opreme koja se svakodnevno koristi: mlaznice za pranje, alat, hidraulične dizalice, rude za tegljenje, stepenice, platforme.

Ipak, većina stvari koja je potrebna za svakodnevni rad nedostaje. Ova grupa ljudi, pomognuta ljudima dobre volje, sama nabavlja gorivo za svoja vozila, maziva, zaptivke, deterdžente, opremu za čišćenje, lopate, akumulatore. Muzej se od 2012. godine vodi kao filijala Muzeja oružanih sila iz Moskve, a to je još više pogoršalo njegovo finansiranje. Po rečima volontera, veliki problem predstavlja i pasivnost Vazdušno-kosmičkih sila Rusije prema Moninu, jer bi izdavanje nekoliko naređenja rešilo većinu problema bez ikakvih ulaganja – doniranje opreme sa otpisanih aviona, predavanje otpisanih transportnih sredstava, pomoćne aerodromske opreme koja se više ne koristi, alata. Međutim, to se ne dešava.

Sporadnično Muzeju pomažu konstruktorski biroi, kao na primer OKB Lavočkina koji je platio farbanje i restauraciju poslednjeg sačuvanog La-250 ili OKB Tupoljeva koji šalje svoje specijaliste da pomognu u održavanju aviona svog biroa, ali ništa od toga nije na postojanoj osnovi. O situaciji u Muzeju svesni su i Aeroflot, OAK, Oružane sile Rusije, grad Moskva i mnogi drugi, ali sve se svodi na to da su za većinu stvari volonteri prepušteni sami sebi. Čak i uprava Muzeja nije u mogućnosti da pomogne u većoj meri. Poslednji put kada je eksponat dopremljen u Monino to je bila dostavka opitnog Jak-130 sa aerodroma Žukovski, i tom prilikom novac je skupljen kroz donacije iz cele Rusije. Kada je aerodrom Vnukovo donirao stepenice, morao je biti plaćen utovar i transport do Monina, što je opet finansirano novcem ljudi dobre volje. I takvih primera je mnogo. Veliki problem predstavlja i to što je za neke avione praktično nemoguće naći originalne delove.

U moninskom muzeju restauracija se radi temeljno – iznutra i spolja. Volonteri se trude da na avionima budu u funkciji svi sistemi, uključujući zakrilca, svetla, mehanizme za otvaranje vrata itd. U pilotske kabine ugrađuju se originalni delovi sa otpisanih aviona, a u salone originalna sedišta. Samo takvi avioni imaju pravu istorijsku i inženjersku vrednost. Pre dve godine javila se realna opasnost da se eksponati iz Monina prebace u novofmirani Park Patriot, koji se nalazi sa suprotne strane Moskve, u mestu Kubinka, gde je i istoimeni aerodrom koji je dom Ruskih viteza i Striža. Među istorijskim razlozima zašto je bolje da ostanu u Moninu, postojala je i realna opasnost da ovi eksponati u procesu jednostavno izgube svoj muzejski značaj, jer je većinu njih za transport potrebno rasklopiti, a zatim ponovo sastaviti na drugom mestu.

Prema mišljenju eksperata, to jednostavno ne bi bilo moguće uraditi i sačuvati autentičnost ovih mašina. Tu su avioni koji su se pravili tehnologijama koje se danas ne primenjuju, a za neke od njih ni tehnička dokumentacija više ne postoji i svaki pokušaj njihovog ponovnog sklapanja označio bi i kraj njihovog postojanja kao istorijskog artefakta i pretvaranje u bižuteriju bez ikakvog tehnološkog značaja. Srećom, od ovoga se odustalo. U Parku Patriot izloženi su drugi aparati, a moninska porodica nije smanjila broj članova.

Svi veći avioni su u Monino stigli svojim hodom – sletanje na zemljanu pistu starog aerodroma bilo je poslednje za njih pred parkiranje na večnu stajanku. Svaki eksponat ima svoju priču koju su vodiči u Moninu uvek radi da ispričaju. Na primer, izloženi Tu-114 registracije SSSR-L5611 je prvi prototip tog tipa, a između ostalog to je bio avion kojim je Nikita Hruščov otputovao u Vašington 1959. godine. Iste godine bio je izložen na Le Buržeu. Deo je muzejske ekspozicije od 1972. godine i jedini je preostali avion ovog tipa sa potpuno sačuvanim salonom. Salon je bio teško oštećen od strane vandala, ali je silama volontera restauriran u tri klase, pri čemu restauracija i dalje traje kako bi se avion doveo u potpuno originalno stanje.

Moninski primerak nadzvučnog Tu-144 je prvi koji je obavio komercijalni let, a u Muzeju se nalazi od 1980. godine i kraja karijere sa 582 sata naleta, od toga 391 supersonično. Takođe, i njegov salon je bio uništen. Dugogodišnji rad volontera na ovom avionu je doveo do toga da ne samo da je salon restauriran, već rade i mehanizmi za spuštanje nosa, pokretanje kanarda, čak i navigaciona svetla. Kroz donacije je skupljen novac za njegovo farbanje i od prošle godine avion je u osveženim bojama starog Aeroflota. Tupoljev 124 je 2002. godine spaljen od strane nepoznatih lica, a 2010. trup aviona je restauriran.

U Muzeju se takođe nalazi i Tu-104AK, modifikacija koja je korišćena za trening kosmonauta u bestežinskom stanju. Tu su još i prva dva primerka eksperimentalnog aviona za let na velikim visinama Mjasišev M-17 Stratosfera, koji je postavio red rekorda. Jedan od njih je izložen restauriran i prefarban, dok je drugi pretrpeo takva oštećenja od strane vandala da je morao biti otpisan, ali je postao donor nekih delova za prvi primerak. U Moninu se takođe može videti i treći prototip Jak-141, koji je pretrpeo nesreću za vreme testova  i kasnije je bio izložen na MAKS-93, restauriran ali bez motora.

U toku je restauracija Il-18, koji je 1977. dopremljen u Muzej posle impresivnih 34998 sati naleta. Salon je izgoreo u požaru oko 2000. godine, a sada je spolja prefarban dok iznutra teku radovi. Neki od aviona su sa relativno malo staža prispeli u Muzej, kao na primer Jak-42 sa samo 178 sati naleta, ili La-15 sa samo 20. Moninski An-10 je poslednji sačuvani avion tog tipa, kao i bombarderi Tu-4 i Mjasišev 3MD. Jedan od primeraka koji izaziva najjači utisak kod posetilaca je svakako masivni Mil V-12, najveći helikopter ikada napravljen, koji je za posetioce otvoren za praznike nakon farbanja i restauracije salona i kabine. OKB Jakovljev je 2012. godine finansirao farbanje Jak-40, a salon je potpuno restauriran 2007. godine sredstvima donatora.

U Moninu se nalazi prvi prototip legendarnog Su-27, kao i prvi letni primerci MiG-29, Su-27M, Su-25, i Su-24. Deo kolekcije su takođe i neke od prvih verzija mnoštva sovjetskih lovaca – MiG-31, Su-15, Su-17, MiG-23, Su-7, Jak-38, MiG-29K, Tu-22M0 i M3. Značajno mesto zauzimaju i jedini prototip bombardera Mjasišev M-50 koji privlači pažnju svojim neobičnim oblikom, kao i jedini sačuvani prototip raketonosca Suhoj T-4, kasnije nazvanog Su-100, prvog svetskog „fly-by-wire“ aviona koji je za vreme testova razvijao brzinu od 2600 kilometara po času i bio u celosti napravljen od titanijuma. Muzej se ponosi i time što u kolekciji ima i eskperimentalni MiG E-152 koji je za vreme testiranja dostizao brzine od 3030 kilometara po času, i jedini primerak Bartinijevog ekranoplana VVA-14 koji se posle krađe delova nalazi u veoma lošem stanju, ali restauracija je u toku. Pored svega ovoga, nije nabrojan celokupan portfolio Moninskog muzeja.

Mnoge eksponate Muzej je dobio od Akademije VVS na čijoj teritoriji je Muzej i osnovan, a koja je zatvorena 2012. godine i premeštena u Voronjež. Tada su volonteri u poslednjim trenucima sa platforme spasili Su-27, Su-25 i još neke letelice sa kojih je već skinuta oprema i koji su bili spremni za rezanje. Tada su prevučeni i poslednji veliki avioni – Il-76M, Tu-95MS i Tu-22M3 koji su u prilično dobrom stanju iznutra s obzirom na to da su u Akademiji služili kao nastavna sredstva. Ranije su neki primerci bili dostavljeni i sa obližnjeg vojnog aerodroma Čkalovski, kada su formirani posebni privremeni putevi do Muzeja. Jedan primerak Su-17 je sa istog aerodroma pre nekoliko godina dostavljen helikopterom Mi-26 VKS Rusije.

Volonteri, zajedno sa upravom Muzeja, prave dve vrste planova restauracije – kratkoročne i dugoročne. U prvu grupu spada hermetizacija, provetravanje, remont vrata, održavanje stajnog trapa itd. Druga grupa obuhvata plan kompletne restauracije letećih aparata, ali i ovaj plan može biti promenjen ako u se u određeno vreme nabave delovi ili sponzori za letelicu koja još nije „na redu“. Od izgradnje novog hangara 2005. godine tamo su sa spoljne postavke prebačeni avioni iz Drugog svetskog rata i avioni iz pred-mlazne ere, a poredak premeštanja se rešava na osnovu starosti i unikalnosti letelice. Izgradnja krova ili nadstrešnice za spoljnu ekspoziciju trenutno nije na vidiku, iako se već odavno spominje kao jedan od planova razvoja.

Problem pri premeštanju aviona predstavlja njihovo stanje i, kod nekih, sama veličina. Neki od njih ne mogu biti pomereni do temeljnog remonta i podmazivanja sklopova stajnog trapa, nekad problem stvara to što su utonuli u zemlju pa treba da se koriste pomagala, a neke je zbog veličine nemoguće pomeriti a da se prethodno ne razmesti mnogo letelica u njihovoj blizini. Kroz 12 godina rada na restauraciji, volonteri su potpuno sigurni da bi pri posedovanju alata i opreme mogli da sastave i avione koji bi u budućnosti bili dopremljeni u delovima. I potpuno je izvesno – osoblje Muzeja ni u kom slučaju samostalno ne bi uspelo da se izbori sa većinom problema tog tipa.

Moninski muzej bi, konačno, mogao biti unapređen dodavanjem interaktivne sale sa simulatorima, nadstrešnicom, još nekoliko hangara, kao i dodavanjem sadržaja. Međutim, kada se pogleda kroz šta je Muzej prošao u periodu od početka devedesetih pa do dolaska volontera, svaki ljubitelj avijacije ovim ljudima može samo da skine kapu i nakloni se do poda. Oni su delima spasili nasledstvo svetske avijacije i nastavljaju da ga spašavaju. Iako neki avioni, na prvi pogled, izgledaju kao da je svaki pokušaj restauracije nemoguć – ovde vole da kažu „glaza boяtsя, a ruki delaюt“ (oči se plaše, a ruke rade). A Monino nastavlja da živi, bez obzira na sve što se dogodilo.

Velika zahvalnost članovima grupe „Volontёrы Muzeя VVS v Monino“, Pavelu i Viktoriji, na strpljenju, korisnim informacijama i fotografijama, kao i drugim fotografima sa LiveJournal koje su korišćene u ovom tekstu.