Istok Pavlović: Kako sam izlečio svoj strah od letenja i kako možete i vi

Moje ime je Istok. Prvi put u životu sam ušao u avion 23. Aprila 2013 godine. Pre toga, propustio sam niz izuzetno važnih životnih i poslovnih prilika, isključivo zbog toga što sam imao neverovatan strah od letenja avionom.

Pišem ovu priču jer verujem da će biti od koristi mnogima koji imaju sličan problem.

Ako imate ovaj strah, znam tačno kako se osećate. Šta god da su mi ljudi pričali, ja sam i dalje bio 100% siguran da će prvi avion u koji uđem da se sruši. To je jednako opravdano kao i očekivanje da ću da kupim prvu srećku na kiosku i osvojim milion evra, ali taj strah stoji u pozadini glave i ne odlazi.

Međutim, danas ulazim u avion bez ikakve anksioznosti, sa osmehom. Nije mi potreban ni viski, ni lorazepam, samo zakoračim u avion i letim. Uvek sednem do prozora, posmatram oblake, predele, i ni jednog trenutka nije mi frka, čak ni kad počnu turbulencije.

Kako se ovo desilo? Sada verovatno pretpostavljate da ću da iznesem neku “tajnu psihološku metodu” koja mi je pomogla, ali nije baš tako. Zapravo, moje izlečenje desilo se kombinacijom nekoliko faktora koji su zajedno uticali.

Nadam se da će ova priča pomoći da prevaziđete strah od letenja kao što sam ga ja prevazišao.

Dekonstrukcija

Prvi korak u spoznaji prirode mog straha desio se negde 2010, kada sam slučajno upoznao jednu psihoterapeutkinju kod mog pokojnog prijatelja Nikole Denića na kućnom okupljanju. Pitao sam je čime se bavi i ona mi je rekla da je specijalista za lečenje strahova.

“Heh, probaj da izlečiš Istokov strah od letenja”, dobacio je Nikola. “On je izgubljen slučaj”.
“Imaš strah od letenja?”, rekla je ona
“Imam, da. Nikad nisam ušao u avion.”

Narednih deset minuta smo pričali o mom strahu, i nakon toga mi je rekla reči koje su mi  zauvek ostale u sećanju:

“Tvoj strah od letenja nije strah od smrti. To je strah od gubitka kontrole nad situacijom. Hajde ovako, reci mi, imaš li strah kada voziš auto po Ibarskoj magistrali, gde svaki dan bude neka nesreća?”

“Ne, nemam”, rekoh

“Eto vidiš. Nemaš, zato što misliš da imaš KONTROLU. Ti držiš volan i misliš da ćeš, šta god da se desi, uspeti u zadnji čas da skreneš auto u stranu i izbegneš sudar. Iako je to potpuno besmisleno, jer ljudi ginu svaki dan, i to mnogo iskusniji vozači od tebe. A u avionu, ti nisi za volanom, za volanom je tamo neko koga ni ne vidiš, i zato imaš strah.”

“Wow, to je skroz tačno. Kako si me tako dobro pročitala?”

“Zato što radim dugo sa klijentima, i znam. Kod straha od letenja, najčešći uzrok je upravo to – strah od gubitka kontrole nad situacijom. I to je čest problem sa muškarcima, oni vole da imaju kontrolu, da su oni taj heroj koji će da spasi sve.”

Dugo sam razmišljao o ovim rečima. Ova dekonstrukcija straha bila je za mene važna da počnem da analiziram dublje.

Setih se svih svojih putovanja kolima po Srbiji. Noću, po magistralnim putevima. Koliko je samo prošlo kamiona i automobila iz suprotnog pravca, to su stotine hiljada mimoilaženja. I svaki put je neko od njih mogao da zaspi, da gleda u telefon, da iz ko zna kog razloga pređe u moju traku. I koliku god da imam kontrolu nad volanom, verovatno mi to ne bi mnogo pomoglo, iako živim u iluziji da bih se spasio.

Wow. Pravo je čudo da mi se ništa nije desilo posle svih tih vožnji, kad bolje razmislim. Zapravo, kad vratim film, imao sam sigurno jedno 10-20 situacija kada sam za dlaku izbegao sudar. I ja se plašim aviona?

Godinu dana kasnije, desila se tragedija: Nikola Denić je poginuo je dok je vozio na putu za Svrljig. Udario ga je kamion. Bio je to šok za sve nas koji smo ga znali.

Nikola je leteo širom sveta i stalno mi je govorio da nisam normalan, i da je milion puta veća šansa da se pogine u kolima na nekom magistralnom putu u Srbiji. Nažalost, tada sam shvatio koliko je bio u pravu. Došlo mi je “iz dupeta u glavu”.

Hvala ti Nixa, često se setim tvojih reči.

Preuzimanje kontrole

Moj strah od letenja nije nestao onda kada sam saznao da je to strah od gubitka kontrole. Bio je to samo početak nekakve samospoznaje.

Sada sam shvatio da je bitno da što više dođem do te kontrole. Naravno, ne mogu da postanem pilot, ali šta je to najbliže što mogu da uradim? Da saznam sve o avijaciji, i kako piloti i avioni funkcionišu. U tome su mi pomogli razgovori sa nekoliko ljudi koji se bave avijacijom, između ostalog i Slobodan Boban Vučković.

U tim razgovorima shvatio sam da je veliki uzrok mog straha u nekim zabludama i neznanju, koje prosečan čovek obično ne zna ili se ne udubljuje.

Jedno od najvećih otkrovenja za mene je bilo saznanje da avion ne kreće odmah da pada na zemlju ako se nešto pokvari. Ja sam to zamišljao kao u crtaću. Avion leti, ostaje npr. bez goriva i kreće istog momenta da se obrušava na zemlju pod 90 stepeni.

“Hahahah, pa da li si ti lud”, nasmeja se Boban – “To nema veze sa realnošću. Kakav god da se kvar desi sa avionom, on ne kreće da pada tako kao što ti misliš. On može najnormalnije da glajduje par stotina kilometara dok ne smisli gde će da sleti bez problema”

“Da glajduje? Šta ti to znači?”, upitah znatiželjno

“Znaš šta je jedriličarstvo? Ljudi upravljaju letelicom koja izgleda kao avion, samo nema motore. Poleti šlepana uz pomoć aviona, otkači se i onda tako letiš bez motora, okolo-naokolo, i na kraju usmeriš tu jedrilicu i sletiš tačno tamo gde želiš. E, pa isto tako može da funkcioniše i putnički avion. Čak i da otkažu svi motori, pilot može još dugo da glajduje. Ima sasvim dovoljno vremena da pozove kontrolu leta i da mu nađu najbliži aerodrom na koji može da sleti.”

“Wow. Zašto nam to ne prikazuju na televiziji, nego samo one snimke nesreća?”

“Zato što to nije vest, to nije zanimljivo. U većini slučajeva kada nešto pođe naopako, avion može da sleti bez većih problema i svi prežive. Ali to nije vest. Do tebe dolaze samo ove strašne.”

Istina o avionskim nesrećama

Sledeći dan otišao sam na Internet da vidim statistike avionskih nesreća. Tokom poslednjih deset godina, svake godine desi se nekoliko nesreća u kojima ljudi poginu. Ove informacije nikako nisu išle u prilog mom izlečenju. Opet sam se video sa Bobanom.

“Bogami, malo sam gledao po netu, sve je to lepo što ti kažeš, ali nesreće se i dalje dešavaju.”

“A jesi li gledao možda detaljnije, koje su to avio kompanije?”

“Hm, pa i ne baš”

“Idi i pogledaj. Većinu tih nesreća čine neke sumnjive avio kompanije iz, na primer, Afrike, iz nekih siromašnih država koje imaju daleko niže kriterijume bezbednosti.”

“Ček, hoćeš mi reći da nisu svi avioni jednako bezbedni?”

“Slušaj, evo kako to ide. Imaš tamo neku levu afričku avio kompaniju, neki Air Džambutu-Tumbutu, štagod. I sad recimo naš Jat prodaje neki svoj prastari avion, i uvale ga tom Air Džibutu za neke male pare. E onda taj Air Džubutu kreće da ga vozi sa minimumom održavanja i kontrole, po sistemu “dok ide, ide”. I deset godina kasnije, BAM, vidiš naslov u novinama.”

Pogledah malo detaljnije statistike. Stvarno, u većini slučajeva to su bile neke opskurne avio kompanije, iz siromašnijih država. Izuzetno retko je bilo naći neko “zvučno ime”.

“Dobro, znači avio kompanije van Evrope, Amerike i razvijenog sveta su mnogo rizičnije. Ali zašto je to tako? Mislim, jesu li njihovi piloti manje spretni ili šta?”

“Pazi, u avijaciji imaš jedno pravilo koje se zove obavezna zamena delova”

“Dobro, šta je to?”

“Svaki deo na avionu, svaka poluga, kabl, šipka, ima tačno svoje vreme nakon kog mora da se zameni, bez obzira da li tebi na oko to izgleda “kao novo”. Znači, imaš recimo neku tamo polugu koja je deo sistema otvaranja vrata za točkove na primer. I zna se da ona mora da se zameni posle, na primer, tačno 1000 letova ili 1000 sati letenja. Nema veze što ona izgleda ganc nova kao da joj ništa ne fali, jednostavno mora da se zameni novom. I tako bukvalno svaki deo koji je bitan za rad aviona a realno svi su bitni. Svi oni se prate i na određenim vremenskim intervalima se menjaju. Znači, tu ne govorimo o tome da li su sedišta ofucana i da li ti radi ono svetlo za čitanje iznad sedišta. Ova pravila se odnose na veliku većinu delova koji su kritični za rad aviona. Potpuno je druga stvar da li je naslon na tvom sedištu razvaljen i da li škripucka kad se pomera. Te stvari avio kompanija može da popravlja zbog svog imidža i user experienca, ali to nisu kritični delovi i nije obavezno.”

“Zanimljivo. To stvarno nisam znao. Znači, one sumnjive avio kompanije u siromašnim državama ne menjaju te bitne delove, kažeš?”

“Retko ali eto dešava se nekad i to. Glavni aerodromi u Evropi čak i ne daju da im slete kompanije i avioni koje ne ispunjavaju te najstrožije kritrijume bezbednosti. Sad je i Airbus počeo da ih juri. Jer, ako se tamo negde u Africi skuca neki njihov avion, u novinama izađe naslov, i njima pada vrednost na berzi. Ljudi se ne udubljuju da pročitaju da je to Airbus iz neke banana države koji nije održavan, samo vide naslov “pao Airbus”.

“Znači tako. Ima li još neka razlika u bezbednosti?”

“Procedure. Ti ne možeš da zamisliš koje su tu rigorozne procedure. I ista fora, procedure se poštuju u normalnim zemljama, a u nekim zemljama trećeg sveta može se desiti i ono “ma lako ćemo”. To i dominantno ljudski faktor, pilotske greške, su ti glavni uzroci nesreća.”

“Ok, znači sve dok letim proverenom avio kompanijom, na primer iz Evrope, nema šta da brinem?”

“Proverenih avio-kompanija je 99% i nisu ograničene na neki specifičan kontinent. Čak i ove low-cost kompanije po Evropi su ti isto tako bezbedne, one samo zakidaju na luskuzu, ali procedure se poštuju jednako i to su sve dobri avioni. Recimo RyanAir ili EasyJet, to su ti sve kompanije koje nikad nisu imale nesreću. Samo će ti bili malo sprčeno sedište i daće ti da poneseš samo četkicu za zube ako ne doplatiš za prtljag… ne bukvalno, ali kapiraš poentu. Na bezbednosti ne sme da se zakida nigde a u svim “normalnim” zemljama to se strogo i kontroliše.”

Kako su mediji podgrejali strah od aviona

JEZIVO: Avion Lufthansa Airbus A321 na relaciji Prag – Barselona sleteo je jutros najnormalnije na aerodrom, nakon čega su putnici polako počeli da napuštaju sedišta.

Da li će ovakva vest ikada biti objavljena u medijima? Ne, nikada. Jedine vesti koje stižu do nas su one vesti u kojima avioni padaju i ljudi ginu.

Potpuno je svejedno da li se avionske nesreće dešavaju jednom u deset letova ili jednom u deset milijardi letova – onaj ko čita novine vidi samo nesreće u oba slučaja. I tako pravi u glavi neku svoju statistiku “po osećaju” koja zaista deluje strašno.

Postoji još jedan problem: Niko ne objavljuje čak ni vest kada se desi neki manji kvar na avionu, kvar koji piloti sa lakoćom prebrode i slete najnormalnije. Daću vam primer koji se zaista desio:

U Novembru 2015 avion Virgin Atlantic poleteo je iz Vašingtona za London. Prilikom poletanja upala je jedna ptica u levi motor. Jedan od putnika je primetio da sa te strane aviona oseća čudne vibracije i prijavio je to stjuardesi. Sleteli su nazad, otkrili pticu u motoru i otkazali let. Najveća tragedija u ovoj vesti bila je to što je ljudima otkazan let.

Da li će neki medij objaviti ovo? Teško. Izuzetno dosadna vest. Može da se iskopa samo ako baš kopate po stručnim sajtovima koji sakupljaju ove “dosadne” incidente da bi piloti iz njih učili.

Na ovoj stranici imate čitav niz tih “dosadnih” vesti o incidentima, i to samo za Virgin Atlantic. To su uglavnom neke stvari poput “naprslo staklo”, “iscurelo ulje”, “ugasio se jedan motor” (gašenje motora je takođe prilično dosadan kvar, jer avion može bezbedno da sleti i sa jednim motorom).

U psihologji strahova postoji izraz za moj način razmišljanja, a on se zove polarizovano ili crno-belo logičko zaključivanje. U prevodu, ja u glavi imam dva scenarija: ili će avion sleteti bez ikakvih problema, ili će svi poginuti ako se desi neki kvar.

Kada se iskopa malo više informacija, dobija se prava slika koja nema veze sa medijskom. Zapravo u 99% slučajeva nekog kvara svi će preživeti, a samo u 1% slučajeva to bude nešto ekstremno što dovede do ljudskih žrtava.

Kompletan avion je napravljen tako da ako bilo šta otkaže, postoji nešto drugo što kompenzuje nedostatak toga nečega, pa čak i ako to drugo otkaže postoji nešto treće, a možda i četvrto (u teoriji inženjerstva ovo se zove redundansa ili nekad „fail safe“). Drugim rečima, da bi se desila neka “fatalna” nesreća najčeše je potrebno da otkaže nekoliko stvari u tom nizu, a ne samo jedna. Svi ovi “dosadni” incidenti iz gornjeg linka zapravo spadaju u te gde je otkazala samo jedna stvar u tom nizu.

Čak i kada se dese neki ozbiljni kvarovi, što je zaista retko, ni tada nije sve izgubljeno. Avion može da sleti i na vodu. Zadnji put se to desilo nedavno, 2009 u Njujorku kada je sada već legendarni kapetan Sali spustio avion u reku Hadson nakon što su mu otkazala oba motora neposredno nakon poletanja. I svi su preživeli. Prošle godine je Klint Istvud snimio film o njemu, pogledajte ga obavezno jer ćete u njemu videti uživo mnoge od ovih stvari koje sam pisao u tekstu. Ovo nije jedini primer, bilo je tih uspešnih sletanja na vodu i ranije. Sve u svemu, čak i u najgorim situacijama postoje neka rešenja.

Nakon što sam u sebe upio sve ove informacije koje sam vam opsiao u ovom tekstu, došao sam do finalnog zaključka, koji je za mene bio otkrovenje i koji me je “prelomio”:

Avion je zapravo najsigurnije mesto na kojem možete biti na svetu

Da, deluje suludo, ali to je zaključak. Većina “običnih” mesta na kojim se nalazimo tokom dana su manje bezbedna od aviona.

Automobil? Svako mimoilaženje sa nekim vozilom na ulici je realno lutrija. Avion se gore ne mimoilazi ni sa kim nikad. Setite se samo koliko puta ste vozili po nekim krivinama, a iz drugog pravca odjednom neki ludak u besnom Audiju pretiče kamion i u poslednjem času vas izbegava.

Hodanje ulicom? Samo pomislite koliko puta ste hteli da pređete pešački prelaz i neko vas zamalo pokosi. Da li on ne gleda, ili ste se vi zamislili, nebitno. Svakom od nas se to desilo bar deset puta u životu. A mnogi nisu imali sreću kao mi i zaista su nastradali.

Ok, u prirodi je bezbedno, nema saobraćaja, neko će reći. Pa, nije. Samo ujed pčele ili stršljena na koji ste alergični može da vas ubije. Priroda je prepuna opasnosti. One jesu retke, ali opet znatno češće od avionskih nesreća.

Sedite u svom stanu, mirno? Možete da se okliznete u kadi i padnete, može da bude zemljotres, ako ste sami u stanu postoji X načina da vam pozli i da niko ne zna šta se desilo, i da vas samo pronađu nekoliko dana kasnije. Požar? Dešava se mnogo češće nego što mislite. Ta kineska lampa koju ste kupili može da se zapali tokom noći i… stan je zapravo prepun opasnosti.

Jedino mesto koje je bezbedije od aviona je verovatno zatvor. I to ne ovaj srpski, u kom neko može da vas izbode ili da umrete od hrane u menzi, već onaj fensi zatvor-hotel u Švedskoj i Norveškoj na primer.

Uspostavljanje kontrole

Jednom kada sam sve ove stvari upio i shvatio, strah je nestao. A zašto? Zato što sam dobio punu kontrolu. Čak i ako ne sedim za volanom aviona, ovo saznanje o svakom detalju avio bezbednosti i procedurama dalo mi je dovoljan osećaj kontrole koji imam čak i kada sedim na sedištu i ne vidim pilota. I naravno, još jednom, rečenica koja mi stalno odzvanja u glavi:

Avion je zapravo najsigurnije mesto na kojem možete biti na svetu.

To je razlog zašto danas ulazim u avion sa osmehom. I naravno, razmišljanje o lepim stvarima koje će se desiti tamo negde gde putujem.

Srećan let!