Kojim raketnim sistemima zameniti Strele u Vojsci Srbije?

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran će svakog drugog ponedeljka ekskluzivno pisati samo za naš portal o načinima kako obarati vazduhoplove sa ili bez posada, analiziraće aktuelne konflikte i iznositi mišljenja o najadekvatnijoj upotrebi ovog bitnog roda. Zoran je koautor knjige Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Kada se govori o stanju trupne PVO Vojske Srbije, treba reći da prema trenutnoj formaciji Kopnena Vojska ima po jedan artiljerijsko-raketni divizion (ard) za protivvazduhoplovna dejstva (PVD) u svakoj od četiri brigade Kopnene vojske. Prva brigada 14. ard, Druga brigada 25. ard, Treća brigada 35. ard i Četvrtva brigada 45. ard. Takođe, tu su i dva artiljerijsko-raketna diviziona za PVD u dve vazduhoplovne brigade (vbr), 98. ard na aerodromu Lađevci u 98. vbr i 177. ard na aerodromu „Pukovnik – pilot Milenko Pavlović“ u 204. Vbr, a svoj artiljerijsko-raketni divizion za PVD ima i Centar za obuku RV i PVO na aerodromu „Pukovnik – pilot Milenko Pavlović“ u Batajnici.

Trupna PVO nije ozbiljnije zanavljana više od 30 godina.

Okosnicu raketnih sistema PVO čine zastarele Strele-1M i 10M. Svaki artiljerijsko-raketni divizion za PVD najverovatnije ima po dve baterije protivavionskih topova L/70 kalibra 40 mm „Bofors“, jednu bateriju lakih mobilnih raketnih sistema 9K31M Strela-1M ili 9K35M Strela-10M (Strelu-10 samo 14. ard Prve brigade KoV) i jednu bateriju lakih prenosivih raketnih sistema 9K32M Strela-2M/A ili 9K310 Igla-1.

Najkritičnije stanje je sa lakim mobilnim raketnim sistemima Strela-1M koji se nalaze u naoružanju još od 1975. godine, dok su Strele-10M kupljene sredinom naredne decenije.

Svaka baterija u sastavu Ard bi trebala da ima po 6 topova L/70 i 6 sistema Strela-1M i na osnovu toga se mogu izvući i procene koliko je tih sistema trenutno u aktivnoj upotrebi. Takođe, od 2016. godine počelo je vraćanje u operativnu upotrebu protivavionskih oruđa M53/59/70 , popularnih „Praga“ sa dvocevnim topovima kalibra 30 mm. Međutim, iako su zbog kadra i logistike dodeljeni artiljerijsko-raketnim divizionima Kopnene vojske oni su prvenstveno namenjeni za podršku mehanizovanim bataljonima (svaka brigada Kopnene vojske ih ima po dva) kao i pešadiji.

S obzirom da je, kako sam već naveo, najkritičnija situacija sa lakim raketnim sistemima PVO Strela-1M, zbog starosti i Strela-10M, zbog malobrojnosti, prva tema ovog članka biće alternativa koja se nudi na tržištu, a koja je sve popularnija i česta su pitanja o tom sistemu.

Laki raketni sistem PVO Strela-1M, smešten je na šasiji vozila BRDM-2. Sam lanser sastoji se iz 4 kontejnera sa raketama spremnim za lansiranje. U vozilu se nalazi još 4 rakete za dopunu. Dok je u pokretu lanser se spušta tako da bude pralelan sa vozilom kako bi se smanjila ukupna visina vozila. Namenjen je za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru na malim daljinama i visinama, u dolasku. Koristi IC navođene rakete 9M31 i 9M31M, sa granicama zone uništenja po daljini od 500 metara do 4200 metara i od 30 metara do 3,5 km po visini. Metod navođenja raketa je „paralelno približavanje“ – „pasja putanja“. Zato je putanja leta rakete, stabilna, gotovo pravolinijska, kod odlično uvežbanog poslužioca-operatora. Sistem, načelno, nije namenjen za noćna gađanja izuzev svetlećih avio-bombi.

Strela-1M korišćena je u odbrani neba tokom rata 1999-te godine. Teško je pronaći potpune podatke za sve strategijske grupacije, ali kod RV i PVO dejstvovao je 12 puta sa ukupno 12 lansiranih raketa.

Kod Kopnene vojske ne postoje objavljeni kompletni podaci o broju gađanja i lansiranih raketa, ali se znaju podaci za Prištinski korpus tadašnje Vojske Jugoslavije, gde je sistem PVO Strela-1M korišćen u 2 samohodna artiljerijsko-raketna diviziona i pritom je sa materijalnim dokazima uništio 1 bespilotnu letelicu tipa Predator, dana 13.05.1999. godine (243. Sard iz sastava 243. mehanizovane brigade) i jednu tipa Hanter (Hunter) dana 07.04.1999. godine i oštetio još jednu koja se srušila van teritorije naše zemlje tipa Pionir (Pioneer) dana 19.05.1999. godine.

Što se tiče lakog raketnog sistema Strela-10M, namenjen je za uništavanje vazdušnih ciljeva na malim visinama i daljinama. Sistem 9K35 „Strela-10“ je direktan naslednik sistema Strela-1M, a takođe može koristiti i njegove rakete umesto svojih 9M37. Umesto oklopnog vozila BRDM-2 izabran je oklopni transporter MT-LB koji je pružao više prostora u svojoj unutrašnjosti i prostor potreban za smeštaj uređaja za IC praćenje. Koristi IC samonavođene rakete 9M37, a može koristiti i rakete 9M31 i 9M31M sistema Strela-1M. Efikasan domet po daljini, povećan je u odnosu na Strelu-1M na oko 5000 metara, dok je po visini ostao na 3500 metara, a snižena je donja granica zone uništenja na samo 25 metara. Rakete su opremljene 2-kanalnim tragačem i znatno su otpornije na ometanje i mamce nego rakete prethodnika Strela-1M.
Sistem je u stanju da dejstvuje na ciljeve i u dolasku i u odlasku. U borbenom kompletu nalaze se 4 rakete u kontejneru spremne za lansiranje i još 4 rakete unutar vozila, za dopunu. Obično se u baterijama Strela-10M nalazilo 4-6 oruđa, od kojih je 1-2 oruđa bilo opremljeno pasivnim radio-pelengatorom, radi lakšeg otkrivanja ciljeva.

Što se tiče upotrebe u ratu 1999-te godine, iako sam se lično trudio da nađem više podataka, nisam uspeo mnogo da saznam. Kao najveći uspeh za sada smatra se pogađanje aviona A-10A, dana 11.05.1999. godine nad prostorom Kosova i Metohije. Zanimljivo je da je avionom pilotirao tada kapetan Kris Šort, sin tadašnjeg Generala Majkla Šorta, komandanta vazduhoplovne operacije „Plemeniti nakovanj“ (Noble Anvil) u sklopu operacije „Saveznička sila“ (Allied Force). Svoje iskustvo Kris Šort je opisao u knjizi “A-10`s Over Kosovo” (A-10 iznad Kosova), autora pukovnika Kristofera Havea i potpukovnika Fil Hauna. Knjiga je faktički skup svedočanstava pilota na avionima A-10, koji su učestvovali u operaciji „Saveznička sila“ tokom 1999-te godine. General Majkl Šort je kasnije prilikom više intervjua i u svojim memoarima, pisao o tome kako mu je najteži trenutak tokom akcije „Saveznička sila“ bila vest koju mu je lično sin javio da je pogođen iznad Kosova. Avion Krisa Šorta je pogođen raketom sistema Strela-10M ispod kokpita pilota koja je prouzrokovala veliko ulubljenje na konstrukciji i otkinula FM antenu i prateću kablažu. Uspeo je da sleti, a avion je kasnije opravljen i vraćen u funkciju. Kris Šort je danas general američkog vazduhoplovstva.

Sosna kao zamena

Laki raketni sistem PVO Sosna namenjen je za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru, poput aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, krstarećih i drugih projektila, na daljinama do 10 km i visinama do 5 km u dnevnim i u noćnim uslovima.

Sistem se sastoji od gusenične platforme na kojoj se nalazi borbeni modul, koji predstavlja žirostabilisanu platformu sa optroničkim i radio sistemom otkrivanja i praćenja ciljeva i raketa i vođenja raketa, kao i kontejnerima sa po 12 projektila, raspoređenih po 6 (2×3) sa svake strane optroničkog sistema. Sistem je proizveden po uzoru na sistem Strela-10M i smatra se njenim naslednikom, iako po načinu rada, ne deli toliko mnogo zajedničkih osobina, izuzev same namene sistema.

Što se tiče gusenične platforme, osnovno je oklopno vozilo MT-LB, oznake 9A34MLE, ali se kao platforma mogu koristiti i oklopna borbena vozila BTR-82A, BMP-3 ili BMD-4M.

Kombinovano vođeni projektil zemlja-vazduh Sosna-R (9M340 ili izvozna oznaka 9M340E), može dejstvovati na cilj maksimalne brzine do 900 m/s. Koristi kombinovani sistem navođenja i to radio-komandni nakon lansiranja i zatim u završnici vođenje po laserskom snopu. Sistem odlikuje kratko vreme popune raketama, do 10 minuta.

Posebno je zanimljiv optronički i radio sistem upravljanja, koji omogućava pasivno automatsko ili poluatomatsko otkrivanje i praćenje cilja i lasersko obeležavanje cilja radi navođenja rakete. Sistem se sastoji od radio-kanala slanja komandi upravljanja u početnoj fazi leta rakete, za vreme rada bustera, zatim termovizijskog kanala otkrivanja i praćenja cilja, termovizijskog kanala zahvata i praćenja raketa, televizijskog kanala otkrivanja i praćenja cilja i laserskog daljinomera i laserskog kanala za emitovanje snopa za vođenje rakete u završnoj fazi.

Optronički sistem je u mogućnosti da otkriva avione na daljinama do 30 km, helikoptere do 14 km, krstareće rakete do 12 km, a ciljeve na zemlji do 8 km. Sistem otkrivanja ciljeva je automatizovan i vrši se preko televizijskog ili termovizijskog kanala sa širokim vidnim poljem i laserskog daljinomera za određivanje daljine do cilja. Oruđe može raditi u automatskom ili poluautomatskom režimu. U automatskom režimu je ceo postupak od otkrivanja cilja do navođenja rakete, automatizovan. U poluautomatskom režimu, u radu sistema učestvuje i operator, uz takođe mogućnost delimične automatizacije rada.

Prilikom otkrivanja i akvizicije cilja i nakon uspostavljanja automatskog praćenja cilja termovizijskim ili televizijskim kanalom i nakon potvrde daljine cilja laserskim daljinomerom, vrši se lansiranje rakete. Raketa se zahvata termovizijskim kanalom praćenja. Na osnovu razlika u koordinatama cilja i rakete, digitalni računar određuje komande za radio-korekciju koje se radio-kanalom šalju na raketu. Metoda vođenja „sa tri tačke“.

Nakon otkačinjanja startnog motora-bustera, na daljini od 3 km, cilj se i dalje prati termovizijskim ili televizijskim kanalom, digitalni računar na osnovu položaja cilja u prostoru usmerava žirostabilizovanu platformu ka cilju, a laserski kanal emituje laserski snop ka cilju (obeležavač), neprestano ga laserski ozračavajući, kao i samu raketu. Raketa se navodi u sredinu laserskog snopa koji je usmeren ka cilju i tako do trenutka pogotka u cilj.

Projektil poseduje bojevu glavu težine oko 7 kg, koja se sastoji iz dva dela. Prvi deo se aktivira udarno-trenutnim upaljačem prilikom direktnog udara u cilj, a drugi deo bojeve glave se aktivira laserskim upaljačem, prilikom prolaska rakete pored cilja. Ovako izvedena bojeva omogućava dejstvo ne samo po ciljevima u vazduhu već i po ciljevima na zemlji i vodi.

Laki raketni sistem Sosna može dejstvovati autonomno ili u sastavu baterije. On bi se svakako mogao veoma dobro uklopiti u trupnu PVO i biti zamena za pomalo trošne sisteme Strela-1M, ali i dopuna postojećim ne baš brojnim sistemima Strela-10M, za koju postoje i mogućnosti domaće modernizacije ali se nude i nova rešenja kod samog proizvođača, Rusije (naslednika SSSR-a). Njegovo uvođenje (ili pak bilo kod drugog novog trupnog sistema PVO slične namene i karakteristika) u našu trupnu PVO, trebalo bi da bude praćeno i uvođenjem odgovarajućih 3D radarskih sistema i sistema automatizacije za prenos podataka o ciljeva na vatrena oruđa.

Akvizicija ciljeva sistemima Strela-1M i Strela-10M, u načelu se vršila korišćenjem osmatračkog radara i komandne stanice BTR-60 PU-12.
Radio-telekodna veza uspostavljana je između osmatračkog radara i komandne stanice, koristeći teleskopsku antenu visine do 16 metara, dometa 25-30 km. PU-12 je imao mogućnost direktnog prikazivanja slike sa osmatračkog radara na monitoru IT-45 (elektronska planšeta).  PU-12 je opremljen računarom ASPD-12 i mogao je istovremeno obrađivati i prikazivati do 12 ciljeva. Postoji i modernizovani sistem PU-12M sa računarom ASPD-12M, koji je mogao obrađivati i prikazivati do 99 ciljeva umesto 12. Akvizicija ciljeva se mogla, naravno, vršiti i prenosom informacija radio-putem, glasom. Podaci o ciljevima su se dalje prema vatrenim oruđima Strela-1M i/ili Strela-10M, slali radio putem, glasom.
Osmatrački radar koji se koristio, obično je bio radar P-15, specijalista za ciljeve koji lete na malim visinama. Ovakav sistem akvizicije i prenosa podataka o ciljevima je danas prevaziđen (a kod nas i nije u potpunosti ni zaživeo), dok je radar P-15 povučen iz upotrebe u našoj Vojsci, tako da bi svakako bilo neophodno, unaprediti ovaj sistem, bez obzira na eventualna pojačanja novijim sredstvima, a koliko se može saznati, na tome se intenzivno radi, modernizacijom osmatračkog radara kratkog dometa M-85 Žirafa, koji bi trebao biti (i trenutno i jeste) osnovni osmatračko-akvizicijski radar u artiljerijsko-raketnim divizionima za PVD. Smatram da bi pored toga bilo veoma korisno nabaviti i jedan broj trupnih 3D radara, makar kao “dopunu”, jer je podatak o visini veoma važan za dejstvo na niskoleteće ciljeve.

U tom smislu i sam proizvođač radara Žirafa, SAAB (nekada Ericsson Microwave systems AB) nudi više vrsta mobilnih i/ili lako-prenosnih 3D radara koji bi se itekako mogli koristiti kao dopuna našim modernizovanim Žirafama, kao na primer AESA radar (aktivna fazna antenska rešetka) Giraffe 1X, namenjen upravo za sisteme PVO veoma malog dometa i sa odličnim mogućnostima otkrivanja niskoletećih BPL posedovanjem posebnog sistema ELSS (veoma nisko, sporo i malo), čija konstrukcija i težina (manje od 150 kg) omogućava postavljanje na mobilnu platformu bilo kog tipa (kamion, kombi, terenski automobil i sl.).

Pomenimo i lake prenosne raketne sisteme Strela-2M/A i Igla-1, koje koriste naše jedinice trupne PVO, a kojima bi takođe dobro došla zamena (Strela-2M) ili dopuna (Igla-1) novijim sistemima većeg dometa i boljih borbenih mogućnosti.

Laki prenosni raketni sistem PVO Strela-2M namenjen je za uništavanje niskoletećih ciljeva u vazdušnom prostoru u uslovima optičke vidljivosti. Razvijen je u bivšem SSSR-u 1970. godine, na osnovu sistema Strela-2. Sistem se sastoji od IC samonavođene rakete (9K32M) u stakloplastičnom kontejneru koji služi i kao lanser , višekratno upotrebljivog lansirnog mehanizma i spoljašnjeg izvora napajanja (baterije). Raketa se lansira iz lakog prenosnog lansera montiranog na postolju ili sa ramena. Može se lansirati i sa brodova, helikoptera i vozila.

Sistem Strela-2 i/ili sistem Strela-2M se nalazi ili se nalazio u naoružanju 61 svetske armije i korišćen je u većini lokalnih sukoba od 1960. godine do danas. Licencno je proizvođen u Jugoslaviji i nalazi se u naoružanju Vojske Srbije. Od 1984. u proizvodnji je usavršena verzija Strela-2M/A koja, zahvaljujući minijaturizaciji elektronike IC glave za samonavođenje, ima 40% povećanu količinu eksploziva u bojevoj glavi, čime je povećana efikasnost dejstva na cilj za 30%. Ima domet po daljini od 4200 metara, a po visini do 2300 metara i dejstvuje samo na ciljeve u odlasku, metodom “čistog gonjenja”.

Postupak gađanja Strelom-2M je jednostavan. Strelac postavlja cev sa raketom na lanser, nišani i pritiska okidač do prvog stepena. Nakon 4-6 sekundi IC tragač se uključuje, odbacuje se poklopac sa kontejnera, a na optici lansera se pali crveno svetlo. Kada IC tragač zahvati cilj pali se zeleno svetlo na optici nišana i aktivira se zvučni alarm. Strelac tada pritiskom okidača do kraja startuje raketu i ona nastavlja let potpuno autonomno (po principu „fire & forget“). Raketa se lansira iz stojećeg ili klečećeg stava.

Raketu iz lansera izbacuje startni motor koji za 0,05 sekundi rada ubrzava raketu do 28 m/s (brzina na ustima cevi). Nakon napuštanja lansirne cevi na prednjem delu rakete se otvaraju 2 krila za upravljanje, a na zadnjem 4 nepokretna stabilizatora. Na 6 metara od usta lansera aktivira se marševski motor, a nakon 45 metara armira se upaljač. Marševski motor radi 1,6 sekundi i na kraju njegovog rada raketa ima maksimalnu brzinu od 580 m/s (1,7 Maha). Ukoliko nakon 15 sekundi leta cilj ne bude pogođen upaljač se automatski aktivira.

Laki prenosni raketni sistem PVO Strela-2M, korišćen je u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije gde je obarao letelice svih zaraćenih strana. U toku sukoba na prostoru BiH između tadašnje Vojske Republike Srpske i NATO pakta, uspešno je oboren avion tipa Sea Harrier i to 16.04.1994. godine iznad Goražda, a oštećeno je više NATO letelica, kao na primer francuski palubni izviđač Etendard IVP, 15.04.1994. takođe iznad Goražda. Tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, sistem je korišćen masovno sa velikim brojem lansiranih raketa. Sa materijalnim dokazima oborene su 3 bespilotne letelice i više krstarećih raketa. Ipak, najveći uspeh je bio pogađanje aviona A-10.

Dana 02.05.1999. godine, jedna od baterija 4. diviziona 52. arbr iz sastava Prištinskog korpusa, raketom 9K32 iz sistema Strela-2M pogodila je, u reonu sela Klokot kod Gnjilana, američki jurišni avion A-10 Thunderbolt. Avion je pogođen u motor sa koga je otpala oplata koja se i danas čuva u jedinici kao trofej. Avion je prinudno sleteo sa teškim oštećenjem jednog motora na aerodrom Petrovac pored Skopja. Prema informacijama do kojih sam uspeo da dođem, avion je bio van upotrebe 33 dana, kada mu je ugrađen novi motor. Avion ipak do kraja rata i operacije Saveznička sila, nije više leteo u borbenim misijama.

Što se tiče lakog prenosnog raketnog sistema 9K310 Igla-1, sistem je za potrebe tadašnje Vojske Jugoslavije, nabavljen tokom 1994. godine. Rakete sistema Igla imaju znatno bolje mogućnosti od raketa sistema Strela-2M, što se ogleda u pogledu dometa po daljini, koji je povećan na oko 5000 metara i po visini na oko 3500 metara. Raketa 9M313  sistema Igla, imaju ubojitiju bojevu glavu i dvo-kanalni osetljiviji IC tragač sa znatno većom otpornošću na ometanja.

Igla je korišćena i u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije i svakako je najveći uspeh obaranje francuskog lovca Miraž-2000N-K2, 31.08.1995. godine iznad Pala i oštećenje jednog francuskog palubnog izviđača Etendard IVP, dana 17.12.1994 . godine, od strane jedinica PVO tadašnje Vojske Republike Srpske.

Vojska Srbije ima nameru da značajno unapredi jedinice PVO u cilju zaštite kopnenih borbenih ešelona od napada iz vazdušnog prostora. U tom smislu nedavno je prikazan i najnoviji proizvod domaće vojne industrije koji nosi oznaku MTU-4M. Radi se o sistemu PVO kratkog dometa koji se sastoji od četiri spregnuta laka prenosna raketna sistema Strela-2M i Igla sovjetskog porekla. Nalazi se na mobilnoj platformi, četvoročkašu NTV, koji takođe predstavlja novi projekat srpske vojne industrije. Reč je o sredstvu trupne PVO. Njegov glavni zadatak je neposredna zaštita kopnenih borbenih sredstava na maršu i tokom izvođenja borbenih dejstava. MTU-4M će se zajedno sa još jednim proizvodom srpske vojne industrije PASARS naći u naoružanju artiljerijsko-raketnih diviziona koji se nalaze u sastavu brigada Kopnene vojske.

Ova dva sistema trupne PVO biće uvezana preko komandnog mesta, koji je povezan sa modernizovanim radarom Žirafa. Ovako strukturiran sistem će povećati daljinu detekcije vazdušnih ciljeva, kao i brže usmeravanje u pravcu odakle se očekuje nalet neprijateljskih vazduhoplova. To će dovesti do kraće pripreme za gađanje, tačnije ceo sistem će imati daleko veću brzinu reagovanja. Mogućnosti LPRS Igla koje se nalaze u sastavu sistema PVO MTU-4M će taktički biti znatno proširene dodavanjem opto-elektronskog bloka opreme, u kojoj će se nalaziti i termovizijski nišan. Na ovaj način će se izvući maksimum iz prenosnih lakih raketnih sistema, jer će biti omogućena upotreba i u noćnim uslovima, što do sada nije bio slučaj.

Reč je o opremi koja se nalazi u specijalnim odeljcima na vozilu kada je u pitanju sistem MTU-4M. Pored toga, tu se nalazi termovizijska kamera i elektronski kompas sa bočne strane lansera rakete. Cilj se prati preko malog displeja koji je pričvršćen na šlem, ispred levog oka strelca. U slučaju potrebe, strelac će moći da izvrši gađanje na osnovni način, nišaneći cilj desnim okom preko mehaničkog nišana. Operator se nalazi na platformi, na vrhu zadnjeg dela vozila, za svojevrsnim postoljem na kome se nalazi lanser sa po dve rakete Strela 2M i dve rakete Igla. Osim toga MTU-4M opciono može imati i laserski daljinomer, a planira se i ugradnja IFF uređaja – identifikatora „svoj-tuđ“. Postoji mogućnosti i ugradnje ometača koji radi u elektromagnetnom spektru. Njegova osnovna namena bi bila borba protiv neprijateljskih dronova.

Na ovaj način se efikasno mogu iskoristiti preostali kapaciteti Vojske Srbije kada je u pitanju opremljenost lakim prenosnim PVO raketnim sistemima. Postoji mogućnost da se u perspektivi ovaj sistem unapredi dodavanjem modernijih lansera tipa (Igla-S, Verba, Mistral).

Verba

Laki prenosni raketni kompleks (LPRK) 9K333 Verba je ruski sistem PVO namenjen za dejstvo protiv aviona, helikoptera, bespilotnih letelica i dronova i krstarećih i drugih raketa, na daljinama do 6500 metara i visinama do 4500 metara. Sistem je počeo da se razvija sredinom prošle decenije i počelo se sa uvođenjem u jedinice Ruske vojske. Glavna odlika je raketa sa povećanim dometom u odnose na prethodnike (Strela 2M, Igla i sl.), koja ima tro-dijapazonsku glavu za samonavođenje i veoma je otporna na ometanje.

Baterija LPRK Verba načelno se sastoji od prenosnog modula na upravljanje vatrom (brigadni komplet), komandnog modula, osmatračko-upravljačkog modula sa 3D radarom kratkog dometa 1L122 Garmon i od rakete 9M336 sa lansirnim uređajem 9P521, kao i uređajem za raspoznavanje “svoj-tuđi”. Na nivou baterije, nalazi se i kontrolno-ispitna pokretna tehnička stanica. U bateriji se načelno nalazi od 4 – 9 strelaca-protivavionaca.

Raketa 9M336 sastoji se od startnog motora, raketnog motora na čvrsto gorivo, bojeve glave i sekcije za vođenje. Dugačka je 1635 mm, maksimalna brzina je do 500 m/s, a ukupna težina 11-12 kg. Ima visoko-eksplozivnu bojevu glavu težine 1,5 kg. Raketom se može dejstvovati na ciljeve u dolasku maksimalne brzine do 400 m/s i u odlasku do 320 m/s. U sekciji za vođenje, nalazi se 3-dijapazonska glava za samonavođenje rakete i radi u UV talasnom području, IC kratko-talasnom i IC srednje-talasnom području. Raketa se nalazi u lansirnom oruđu 9P521 koje omogućava rad i u dnevnim i u noćnim uslovima. Sastoji se od jednokratne lansirne cevi i lansirnog mehanizma za višekratnu upotrebu, sa baterijom za hlađenje i sa prekidačem uključenja uređaja raspoznavanja ciljeva “svoj-tuđ”. Lansirna oruđa mogu biti povezana sa automatskim sistemom upravljanja vatrom koji prati više ciljeva jednovremeno i dodeljuje ih strelcima-protivavioncima, tako skraćujući brzinu reakcije na ispod 20 sekundi. Vezu sa digitalnom mrežom automatskog sistema upravljanja vatrom, strelac nosi na leđima u rancu sa antenom.

3D Radar kratkog dometa 1L122 Garmon, namenjen je za otkrivanje, pozicioniranje i praćenje aviona, bespilotnih letelica, krstarećih raketa, vršenje funkcije raspoznavanja „svoj-tuđ“ i automatsko slanje podataka u automatizovani centar za upravljanje vatrom. Radar ima domet do 40 km po daljini i 10 km po visini u portabl verziji, odnosno do 80 km po daljini i čak do 20 km po visini kada je na guseničnim ili točkaškim platformama i radi u UHF talasnom području. Može biti instaliran na guseničnoj ili točkaškoj platformi, ali može biti i prenosni portabl radar koji se može instalirati bilo gde, čak i u teško dostupna područja. Takođe, postoji mogućnost i da se pokazivač sa izdvojenim komandama upravljanja izdvoji iz vozila (ako se radar nalazi na vozilu) na daljinu do 300 metara radi upravljanja sa daljine i veće bezbednosti za posadu.

Radar Garmon se može nalaziti na guseničnoj platformi, na točkaškoj platformi 4×4 Tigr ili može biti prenosni portabl radar.
Kao i kod sistema MTU-4M koji je postavljen na vozilo i nosi 4 rakete, (2 x Strela-2M I 2 x Igla), tako i sistem Verba ima svoju mobilnu točkašku verziju, GIBKA-S, smeštenu na vozilu 4×4 Tigr, na kome se nalazi pokretna platforma sa nosačem za 4 lansirna oruđa sa raketama 9M336.

Dakle i na ovom primeru vidimo potrebu za mogućnošću implementacije kvalitetnog automatizovanog, centralizovanog rada i korišćenje radara za otkrivanje ciljeva.

Svakako je pozitivno što naša vojska radi na modernizaciji radarskog sistema Žirafa i sistema prenosa podataka i automatizacije, kao i na razvoju mobilnog artiljerijskog raketnog sistema PASARS i mobilnog raketnog sistema MTU-4M. Ali i nabavke sistema Mistral i izvesnog broja raketa, svakako govore u prilog tome da se shvata da je potrebno paralelno raditi i na nabavci novih sistema i novih raketa, a ja bih ponovo dodao i novih trupnih radara, pogotovo 3D radara.

Današnja PC tehnologija i prednosti optičke veze, pružaju velike mogućnosti razvoja sistema prenosa podataka o ciljevima u realnom vremenu na veći broj korisnika u sistemu PVO i to treba maksimalno iskoristiti. Samo pravovremena, tačna i precizna informacija od sistema vazdušnog osmatranja i javljanja koja se brzo u realnom vremenu, a po mogućnosti automatizovanim sistemima prenese na vatrene jedinice kako malog, tako i srednjeg i velikog dometa u sistemu PVO, mogu garantovati pravovremenu reakciju sistema PVO i sigurnost našeg neba.