Top Gan: Maverik: Tehničke nerealnosti i nelogičnosti koje (ni)su pokvarile utisak o filmu

Malo koji akcioni film (ovde naravno isključujemo naučnu fantastiku) u istoriji kinematografije u kome se pojavljuje savremena vazduhoplovna tehnika, već decenijama, u manjoj ili većoj meri nije realan. Radi postizanja što boljeg audio-vizuelnog efekta, držanja pažnje i što bolje zabave publike, scenaristi gotovo uvek preteruju, kako što se tiče samog prikazivanja aviona i helikoptera, preko njihovih taktičko-tehničkih karakteristika, pa do fizičkih sposobnosti glavnih junaka i situacija u kojima u stvarnnim situacijama gotovo sigurno ne bi preživeli.

Sve to nije zaobišlo ni drugi deo filma Top Gun koji je, još od kako smo pre skoro tri godine videli prve trejlere, na raznim internet portalima, blogovima, forumima i društvenim mrežama predmet različitih analiza od kojih se neke odnose i na avione, helikoptere i sisteme PVO koje imamo prilike da vidimo. U našem prethodnom tekstu o vojnoj tehnici u filmu analizirali smo jedini sistem PVO koji je u njemu prikazan – sovjetsku Nevu, ili kako smo je, zbog u filmu nerealnih taktičko-tehničkih karakteristika, nazvali ‘‘Super Neva‘‘.

U pomenutoj analizi smo ukratko opisali zaplet filma, tom prilikom je navedena skoro sva vazduhoplovna i PVO tehnika, pored ‘‘Super Neve‘‘, tu je pre svega američki palubni višenamenski borbeni avion F/A-18 Super Hornet kao i njegov glavni neprijatelj u vazduhu, kako je filmu definisan ‘‘savremeni borbeni avion 5. generacije‘‘, bez navođenja konkretnog tipa aviona. Na osnovu fizičkog izgleda neprijateljskog borbenog aviona, ni prosečnim poznavaocima vazduhoplovne vojne tehnike nije teško da zaključe da se radi o ruskom avionu Su-57.

To je međutim samo deo onoga što može da se vidi. Pored Su-57 ‘‘neprijatelj‘‘ poseduje i mnogima legendarni američki palubni lovac-presretač F-14, a u akciji učestvuje i sovjetski desantno-jurišni helikopter Mi-24. Ništa manje zanimljiv, u ustvari vrlo atraktivan je fiktivni hipersonični avion nazvan Darkstar koga su u stvarnosti osmislili inženjeri čuvenog Lokid Martinovog odeljenja za napredne razvojne programe poznatog pod zvaničnom pseudonimu Skunk Works. U scenama sa nosača aviona (kojih mora se priznati u filmu ima premalo) vidi se i F-35, u misiji se koristi i leteći radarski sistem E-2, zatim se na kratko pojavljuje i višenamenski helikopter MH-60S, a filmu je mnogima posebnu draž dao oldtajmer P-51D Mustang koji je u vlasništvu Toma Kruza.

Ono što je među glavnim utiscima što se tiče vazduhoplovne tehnike, što u suštini prožima film, jeste to što se donekle nipodaštava američka vazduhopovna tehnika. Prvo je tu saznanje da višenamenski borbeni avion 5. generacije F-35, u svojoj mornaričkoj palubnoj varijanti F-35C „nije odgovarajući za izvršenje zadatka pošto je u rejonu cilja veoma jako ometanje satelitske navigacije (GPS)“. Stoga je ‘‘glavni junak‘‘ filma palubni višenamenski borbeni avion F/A-18E i F ‘‘Super Hornet‘‘ koji je danas glavni oslonac i zajedno sa varijantom EA-18G Growler, najbrojniji avion američke Mornaričke avijacije (USN).

Potom se ističe kako je neprijatelj opasan jer u naoružanju ima ‘‘savremeni borbeni avion 5. generacije‘‘ pa se može shvatiti da mu Super Hornet verovatno nije dorastao. Međutim, tu imamo prvu kontradikciju, a to je konstatacija da je taj neprijateljski avion sada ‘‘izjednačio igru‘‘. Nepijatelj dakle ima, uslovno rečeno Su-57 kao i ‘‘Super Nevu‘‘, ali zato nema sistem PVO velikog dometa, a u napadu na njegovu vazduhopovnu bazu, koji je izveden nerealno velikim brojem krstarećih raketa ‘‘Tomahawk‘‘ (koje su, uzgred rečeno imale veću brzinu od Super Horneta koji su poslati u misiju, a što se moglo videti u zajedničkim scenama), moglo se primetiti ne postoji ni neposredna PVO odbrana aerodroma.

U pripremama za izvođenje skoro ‘‘nemoguće misije‘‘, Maverik u bliskoj manevarskoj vazdušnoj borbi (koja se u filmu naravno favorizuje jer su to u principu najinteresantnije scene letenja) skoro kao od šale ‘‘obara‘‘ najbolje diplomce škole koja je danas poznata kao Naval Aviation Warfighting Development Center. Zanimljivo, a takođe i nerealno za Super Hornet je da u jednoj od simuliranih borbi kapetan Mičel izvodi i manevar ‘‘Kobra‘‘ koji je zaštitini znak sovjetskih/ruskih lovačkih aviona, a od zapadnih stručnjaka i analitičara je ovaj manevar još pre više od 30 godina proglašen za neupotrebljivim, zajedno sa manevrom ‘‘zvono‘‘ nazvan je čak i ‘‘vašarskim‘‘. Manevar ‘‘Kobra‘‘ Maverik izvodi i u borbi, na taj način je spasen “Rusterov“ avion.

Još jedna nelogičnost koja je glavnom junaku pomogla (a očigledno iskorišćena da film bude zanimljiviji) da u simuliranom dog-fajtu obori jednog od diplomaca jeste to što članovi posada nisu imali ili nisu koristili zatamljene vizire što je sasvim sigurno tako kako bi se videle njihove oči. Iskusni i prekaljeni Maverik je to iskoristio i dok mu je Hangman bio za repom, usmerio je svoj avion ka Suncu koje je diplomcu zasmetalo, na trenutak ga zaslepelo pa je izgubio vizuelno praćenje Maverikovog aviona, a ubrzo se njegov Super Hornet našao u nepovoljnom položaju što je neminovno dovelo do obaranja.

Mnogi će zapaziti i da je cilj napada odnosno nuklearno postrojenje preblizu obale. Ako se analiziraju parametri leta borbenih aviona, može se zaključiti da je ta udaljenost svega oko 40 km. Već smo konstatovali da neprijatelj nema dalekometnu PVO, da odbrana obližnje vazduhoplovne baze ne postoji, a napadač je u prednosti jer koristi i leteći radarski sistem E-2 Hawkeye. Pošto je, kako smo već naveli, akcenat na bliskoj manevarskoj borbi, u filmu nema ni vazdušne borbe van vizuelnog dometa. Dakle, neprijateljski piloti kada su otkrili napadače, nisu lansirali rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa što takođe može biti jedna od zamerki scenariju.

Nakon što Maverik biva oboren raketnim sistemom ‘‘Super Neva‘‘ (koje je u filmu bilo najubojitije i najopasnije naoružanje neprijatelja), na scenu stupa jedna od legendarnih sovjetskih letelica – desantno-jurišni helikopter Mi-24 zapadnog naziva Hind. Na prvi pogled bi se, na osnovu nosača za protivoklopne rakete Falanga na krajevima krila, moglo zaključiti da je reč o varijanti Mi-24D Hind-D, ali se ubrzo, nakon što njegova posada, pokušavajući da likvidira Maverika, izvrši dejstvo mitraljezima, ispostavilo da je reč o nepostojećoj verziji. U nosnoj tureli se nalaze dva rotirajuća mitraljeza, dok pravi Mi-24D ima samo jedan.

‘‘Savremeni borbeni avion 5. generacije‘‘ odnosno Suhoj 57 prikazan je veoma realno, počevši od samog fizičkog izgleda pa sve do njegovih manevarskih mogućnosti. Ipak, i tu postoje određene greške (da li slučajne ili namerne), npr. top aviona nalazi se na pogrešnoj strani, a prilikom njegovog dejstva čini se kao da je to višecevni rotirajući top dok je u stvarnosti to jednocevni top. Ono što je još zanimljivo je da šema farbanja odgovara šemi koja se nalazi na određenim prototipovima ovog aviona.

Prilikom bliske manevarske borbe vidimo da se kod Su-57 koristi vektorisani potisak motora, ali se ipak mora istaći da u takvim scenama ima i nerealnih usporenja i ubrzanja borbenih aviona (kao i vidljivi ubrzani i usporeni snimci). Kada je u pitanju upotreba naoružanja, i tu imamo par ne baš realnih činjenica.

Prva je da pilot Su-57 u bliskoj borbi lansira rakete srednjeg dometa R-77 koje bi obično trebalo da se koriste za vazdušnu borbu van vizuelnog dometa. Osim iz unutrašnjih spremnika koji se nalaze unutar trupa, između gondola motora, u kome ih Su-57 i nosi, rakete se međutim lansiraju i iz spremnika koji se nalaze blizu krila i bokova trupa u kojima se u realnosti podvešavaju samo rakete malog dometa tipa R-74. Kao i kod ‘‘Super Neve‘‘, i ovde imamo slučaj da infracrveni (IC) mamci ometaju, čak i aktiviraju blizinski upaljač raketa koje nemaju IC samonavođenje, već su to rakete sa aktivnom radarskom glavom za samonavođenje.

Neki od manje važnih detalja koji takođe teško odgovaraju ralnosti su, na primer, to što je optoelektronski sistem nišansko-navigacijskog kontejnera na Super Hornetu (preciznije – laserskom obeleživaču cilja) imao kvar i tokom uvežbavanja za izvođenje misije, kao i tokom same akcije pa su laserski vođene bombe morale biti upotrebljene kao obične ‘‘glupe‘‘ bombe. Drugi sličan događaj je priprema za poletanje neprijateljskog F-14 Ruster je to odradio toliko brzo, kao solidno iskusan pripadnik vazduhoplovnotehničke službe, nakon čega se nameće pitanje – mogu li sve to piloti i sami da urade?

Svakako, pravim ljubiteljima avijacije preporučujemo da pogledaju novi Top Gan. Ukoliko vas interesuju prve reakcije fanova pogledajte naš prvi post o reakcijama, dok za analizu umetničkog dometa filma pročitajte analizu našeg Stefana Aleksića.