BEG airport status
Top Gan: Maverik – Cinéma d’avions u jedinstvenom obliku "Tako da je konačna ocena da film jeste praznik za oči (posebno želite li da vidite kako sile rastežu i lome tela pilota, želite li da se nagledate nenormalno dobrih scena letenja)" / Foto: Paramount

Top Gan: Maverik – Cinéma d’avions u jedinstvenom obliku

Razgovarati o filmovima – samo je po sebi teško, ali razgovarati o sequelima – još je nemerljivo zahtevnije. Jer istorija kinematografije je prepuna nastavaka/prethodnica (prequella/sequella) koji su razočarali pa onda retroaktivno nekad samo upropastili a nekada tvrdoglavim ceđenjima suvih drenovina i potpuno iskasapili gomile filmova (Star Wars, tebe gledam).

No, neki filmovi ostaju zauvek kultni te kult nekada zna da se transplantira i u one novije delove: a za to je potrebno da onaj prvi po ovom ili onom kriterijumu budu ne samo dobri, već revolucionarni. A kada su filmovi takvi, onda je teško dostići njihovu slavu te u tome valja i tražiti razloge čestih podbacivanja nastavaka kultnih filmova. I to onda znači da posebno nastavke valja posmatrati integralno samima sebi i sa svešću da možda i nije nužno neophodno da novije iteracije budu bolje, pa čak ni slične originalu.

Ipak poređenjima se ne može izbeći, posebno s obzirom na to da je ta 1986 bila ono leto kada smo svi mi ludaci aviona naučili da letimo a da će ove 2022 neki drugi naučiti da lete gledajući novi Top Gun: Maverick.

„Prethodni je Top Gan razliku napravio baš zato što se radikalno razlikovao u odnosu na prethodne (katastrofalno dosadne) promotivne filmove američke vojske do tada.“ / Foto: Paramount

Te 1986 (za nas nešto mlađe – malko kasnije) Top Gan verovatno će trajno ostati The Film o pilotima i avionima – i, kada bude prošlo neko vreme, shvatićemo da novi deo Top Gana koji gledamo u bioskopima možda može da dobaci do uzbuđenja, do scena (a bogami i da ih ozbiljno prebaci), do dinamike i napetosti ali da ipak ne može da dostigne jouisance koji je svojevremeno uspeo da proizvede prvi deo franšize. Te 1986 su avioni, piloti, Kalifornija i suptilna naznaka homoerotike uspeli da naprave nešto što se od tada moglo naći samo u onom vrhunskom ostvarenju cinema d’avion: “Blue Maks” (a tehnički, Top Gan je sam po sebi jedna vrsta omaža ovom vrhunskom ostvarenju iz 1969 – ulepšana tehnničkom doteranošću ali i optimizmom karakterističnim za osamdesete).[1] A tu prednost nije imao novi Top Gan i pored prefantastičnih scena (konačno nešto bez CGI!) očigledno snimljenih direktno iz kokpita. Jer lako je osamdesetih – kada je fukujaminska opcija još uvek otvorena – snimati seksi film; teško ga je snimiti kada je ona usahla.

Jer problem sa nastavkom je to što je originalni Top Gan kreiran u (kasnije smo – uz pomoć naknadne pameti – to shvatili) kontekstu najavljene ideološke i estetske hegemonije SAD – mada tada još uvek ne i neupitne. Danas je ta hegemonija apsolutna, ali od obećanja američkog liberalizma o kraju istorije malo je ostalo: istorija itekako teče ovih dana i to ne prema svome kraju već po svemu sudeći ka sopstvenom ubrzanju, pa u kontekstu jedne pogrešne producentske odluke ostaje da se vidi – možda nakon nekoliko gledanja – koje je to obećanje ispostavljeno u novom delu. Jer prethodni je Top Gan razliku napravio baš zato što se radikalno razlikovao u odnosu na prethodne (katastrofalno dosadne) promotivne filmove američke vojske do tada – a radikalna se promena sastojala u dodavanju jednog drugačijeg sadržaja u domaću recepciju američkog intervencionizma: patine pozitivnosti koju je tako teatralno izgubio još tokom rata u Vijetnamu. Pa se ispostavilo da je u pitanju bilo obećanje olakšanog gutanja američkog intervencionizma – prvenstveno od strane američke javnosti.

Pa ako je prvi Top Gun najavljivao skoro konačno rasterivanje boogija i Pax Americana, ovaj možda najavljuje ipak jednu stratešku defanzivu – neprijatelj je i ovog puta pobeđen ali mu se ovog puta kraj ne nazire, naprotiv, on je tehnički spreman, opasan i biće sve bolji pa je samo pitanje vremena. I u tom smislu, osakaćen za beskrajni optimizam koji je osamdesetih destilovao Fransis Fukujama, novi Top Gan je i politički drugačiji proizvod.

Jer politički operativni sistem sada jeste isti (neoliberalizam) ali odavno je izgubio šarm, decenijama nije restartovan, napunio se virusima, neke open source alternative su se pojavile i jasno je da sada malko i ima drugačijih političko ekonomskih opcija (da li su one bolje – a verovatno nisu – to pitanje ipak prevazilazi raspravu o jednom filmu).

„Predobre scene letenja i borbe u vazduhu su takođe tu…“ / Foto: Uroš Mitrović

Homoerotika – tako očigledna u prvom delu – ovog puta je nešto skrivenija i suptilnija (ukoliko je uopšte ima),[2] pa i baš to možemo iskoristiti za skiciranje konteksta kroz koji je se producentski tim morao probijati, pazeći da ne nagazi na neku minu (po kojima je sasvim svesno i smelo gazio stariji film). Tek i to je odraz jednog specifičng i pomalo novog-a-starog trenutka: dubinske rekonzervativizacije javnog mnjenja (posebno onog američkog). Pa u ustima ostaje jedan pomalo gorak okus – 1986 se homoerotika mogla neskriveno potegnuti kao jedna ne samo estetska proteza, već gotovo kao jedan centralni motiv; 2022 ona se mora sakrivati – možda čak i voukovanim ubacivanjem lepeze identitetskih sidrišta za različite publike. Ali niti jedan korak na politički nezgodnu teritoriju.

Na kraju krajeva, beskrajno odlaganje je doprinelo jednoj gotovo uznemirujućoj deplasiranosti geopolitičke situacije u koju je radnja smeštena. Jer sasvim očigledne insinuacije na Iran kao glavnog neprijatelja SAD-a danas izgledaju pomalo izanđalo i tako 2018. A da je film sniman sada – nema nikakve sumnje ko bi bio Bad Guy, i da to ne bi bio Iran.

I još se stvari može zameriti novom filmu: igračima DCS-a se kosa diže na glavi od teatralnosti scena vazdušne borbe (nema dileme dva vs jedan krug?!); dozvolilo se da se u filmu nađe dečak koji se u prvom delu igrao figurom F-15!; Vukosavljeviću će se kosa dizati na glavi od smešne reprezentacije rada PVO raketa; Banković će reći „pa ne rade ic mamci baš tako“; listom nuklearni inženjeri se smeju komičnoj reprezentaciji fabrike za obogaćivanje uranijuma. I tako dalje i tako dalje. Ali sve dalje od Top Gun-a.

Jer o filmu se ovom ne sme tako raspravljati – i bilo bi pogrešno o novom Top Ganu govoriti isključivo aršinom onog prvog dela.

Pa ako je homoerotika nekako teže ušla u siže, premeravanje falusa nije (a i realno, to je merenje nekako sastavni i neizbežni deo cinema avions žanra i kada bude izbačeno, aviona i pilota više neće biti). A i ovom se Top Ganu se mora jedna stvar priznati: seksi je – Kalifornija, avioni, piloti, F-14, sada sve isto samo Tom Kruz malo stariji i F-18, uz nezaboravnu nešto epizodniju rolu F-14 i Su-57. Predobre scene letenja i borbe u vazduhu su takođe tu i ovog puta su obogaćene veoma korporalnim doživljajem tela koje G sile surovo žvaću. Imersija u operaciju – koja ima sasvim jasne reference na “Ratove Zvezda: Nova Nada” – je skoro pa potpuna. Ono što je postojalo kao realna opasnost za novi film je da u sred trenda stvaranja vizuelno dopadljivih filmova scene ne pojedu scenario – ali to se nije desilo: zanimljivi i dinamični scenario je tu, pa oni koji su došli po priču imaju šta da vide. Ali cinema d’avions ima tu zajedničku nit: uvek je formatiran kao ljudska priča – drama stavljena u kokpit. Ovoga puta drama formatirana prema dvema mitskim narativnim strukturama: čovek protiv mašine; vitalni učitelj bolji od svojih učenika (bez starca nema udarca).

Kao i u prvom delu, “Bad Guy” kojeg treba pobediti samo je proteza za pravu borbu – onu iznutra, u kojoj Čovek pobeđuje samog sebe a pravi je neprijatelj sam protagonista. No, batalimo sad Sun Cua i ostale istočnjačke filozofije jer Top Gun:Maverick ima još jednog keca u rukavu koji ga je u jednom smislu stavio i ispred svog kinematografskog prethodnika. Jer u ovom je “borba protiv samoga sebe” dobila sasvim novu i neočekivanu dimenziju, neverovatnu patinu realističnosti i do sada retko viđeni nivo imersije. I stoga hajdemo na najveličanstveniji element ovog kinematografskog ostvarenja. Centralna tema filma sada je prestala da bude i vazdušna borba i avioni i spolja i unutrašnja politika SAD-a – u centar je sada stavljena indentifikacijska matrica višeg nivoa apstrakcije: ne samo da se sada svi identifikujemo sa nekim pilotima pa maštamo da sedimo u kokpitu, sada se identifikujemo sa pravim Tomom Kruzom koji se u filmu, kao i u stvarnosti, a na koncu kao, uostalom i mi sami koji smo te 1986 naučili da letimo danas suočava sa svačijom hubrisom: oronulom konačnošću. Tom Kruz i njegov partner iz prvog dela sada pate od bora, hemoroida, srčanih problema, staračke usporenosti, kancera (zaista: Val Kilmer vodi svoju pravu ličnu borbu sa rakom grla) a na koncu – od smrtnosti i starosti. Pa kako od toga patimo i mi – Top Gun: Maverick kao retko koji film do sada briše granicu između filma i stvarnosti: Tom Kruz i pored gipkosti koju obilno demonstrira zaista jeste samo starac a Val Kilmer zaista umire od raka grla. A svi mi koji smo gledali prvi deo: sada imamo čitavo brdo stvari kojim možemo da se još jednom poistovetimo – samo ovoga puta malo stvarnije, relanije a bogami i malo egzistencijalno potresnije. I u ovom smislu tek bi se možda jedna stvar mogla zameriti, a to je jedan pomalo patrijarhalniji odnos prema ženama ogledan u izboru protagonistkinje. Tom Kruz može da bude star i seksi, ali glumačka ekipa je vidlljivo kratka za Kelly Mcgillis a zamenila ju je – sasvim razočaravajuće – mlađa i lepša. Jer kada se već oronulost mogla naći jednom, zašto ne bi mogla i još jednom, jer: pa šta ako je stara.

 
Tako da je konačna ocena da film jeste praznik za oči (posebno želite li da vidite kako sile rastežu i lome tela pilota, želite li da se nagledate nenormalno dobrih scena letenja) ali u isto vreme nije skupio dovoljno producentske i režiserske hrabrosti da probije granice žanra, filma, politike pa čak ponekad i dobrog ukusa (neki bi rekli). Ali na kraju, film ima jedan element koji ga čini da je iz ovoga žanra, makar i na jedan čudan način, potpuno istupio.

Dakle, da vas ne sanjamo: patike pa u bioskop pa na Top Gun: Maverick!

[1]Jer “Blue Max” je nepopravljivo pesimističan film, koji na koncu pokazuje jeftinoću ljudskog života u ratu, klanicu (i to ne samo ratnu već i onu političku) koja je nezasito mlela i proždirala beplatna tela koja je nemilice isporučivala nacionalna država dovedena do kraja svojih kontradikcija

[2]Jer erotika nije samo prikazivanje razgolićenih tela, potrebno je i nešto više i nešto manje. Potrebno je: jouisance

    Komentari

    M

    Gledao sa sinom i cerkom – nju kad sam pitao zasto hoce da ide rrkla je da u tizeru postoji scrna na plazi sa gomilom nauljanih muskaraca koji igraju odbojku :):)

    Tom opet trci bez majice (trci u svakom filmi), poprsvlja Mustang (dal drumski ili vazdusni), vidi se da ima genetike (?) Engleske kraljice, Keli se ipak ne uklapa u postavku glumaca, odjednom tehnika nije vazna vec boj bije srce u junaka ali scene letenja su stvarno odlicne i moram da pitam – da li i pilotima danas glave lete ovako levo desno i da li se rukama odupiru o kokpit ili samo glumci?

    Ako se ovako nastavi bice opasno biti glumac – aj letenje ali ako pozele prave scene rata oce li ici u Ukrainu ili pocinjati novi?

    I ono kada Tomahavk prelece avione koji lete 1 mah …

    Odgovori
    S

    Bemumisa, ako ti se bas gleda realnost, evo upravo su zavrsili digitalizaciju filma Cuvar plaze u zimskom periodu, pa mozes da uzivas u surovoj realnosti.
    Ovo je zabavan film sa Tom kruzom, covekom koji pobije dve divizije neprijatelja u svakoj Nemogucoj misji, i 10 tona vanzemaljaca u Edge of tomorrow,tako da ne vidim sto ne bi imao osamnaesticu okastu za popravku Mustanga.
    Inace to sa letenjem glave je stvaro jer je gle cuda snimano u pravom avionu, i zove se sila g.

    G

    Ovaj film bi trebalo pogledati, ako ni zbog čega drugog, a ono bar iz poštovanja prema glavnim glumcima i neverice da su zaista leteli u borbenim avionima da bi snimili film! I to leteli do krajnjih granica izdržljivosti ljudskog organizma! Malo li je?! Shvatamo li na pravi način veličinu ovog poduhvata?!

    Odgovori
    A

    Točno! Nakon cijele ere kompjuterskih simulacija, gdje treba i gdje ne treba, Tom Cruize (a ko če drugi), je, kako bi moj šef rekao, „zaradio plaču“.
    Lomio je on noge i rebra i prije, ali da bi nam pokazao ono što nas zanima, osječaj čovjeka u kokpitu kad leti, žrtvovao se.
    Jer, ko misli da je ovo lako, vara se. Vjerovatno je prošao pakao u samim pripremama za djelovanje G sile. Plus snimanja, ponavljanja scena… Garantiram, da je bio izložen više G sili od ijednog pilota, zato što večina pilota ne lete non-stop, niti izvode akrobacije svaki let, nit imaju rok za to… Radili su to i odprije, naviknuti su..
    Dakle, iako uopče nisam ljubitelj opusa Toma, nisam ni pogledao ovaj film još, ali, iz svega viđenog i pročitanog o filmu, Tom ima moje veliko poštovanje kao glumac, koje je vjerovatno odavna zaslužio, čak i kod onih koji ga ne „mirišu“ baš, poput mene.
    Impresivna karijera, i psiha čovjeka, koji umjesto da uživa u „plodovima rada“ i bira poslove i bere novac u laganim filmovima, on odlučuje pomicati granice, u prvom redu svoje.
    Impresivno je, jer u njegovim godinama, te granice bi trebale iči u suprotnom smjeru.

    Ц

    Овај филм је за избегавање.
    Неозбиљно је ово урађено.
    Сценарио је смешан.
    Американци који воде рат по систему притисни дугме са велике удаљености и бежи, сада растурају све ракете, напредније авионе…
    Да су се појавили летећи тањири и њих би матори Том Круз растурио.
    Иначе сви знамо да за маторе бунтовнике у америчком ваздухопловству нема места.

    A

    Upravo sam video da je film zaradio milijardu dolara!

    Odgovori
    B

    Šta drugo očekivati od „Tom Kruzera“ i Holivuda, da jedan jedini pilot porazi 2-3 eskadrila neprijateljskih aviona i odbrani „slobodu“ svoje zemlje 7000 km daleko od njenih granica.To je samo film.U stvarnosti, život je mnogo više surov.Pitajte stvarnog američkog pilota koga su u vijetnamskom ratu oborili, kako je bilo robijati u ratnom logoru 15 i više godina.?

    Odgovori

    Prilikom komentarisanja tekstova na portalu molimo vas da se držite isključivo vazduhoplovnih tema. Svako pominjanje politike, nacionalnih i drugih odrednica koje nemaju veze sa vazduhoplovstvom biće moderisano bez izuzetka.

    Svi komentari na portalu su predmoderisani, odobravanje bilo kog komentara bilo kog značenja ne odražava stav redakcije i redakcija se ne može smatrati odgovornom za njihov sadržaj, značenje ili eventualne posledice.

    Tango Six portal, osim gore navedenih opštih smernica, ne komentariše privatno niti javno svoju politiku moderisanja

    Ostavite odgovor

    Najnoviji komentari

    letač u pokušaju na: [FOTO REPORTAŽA] Fly in Ćuprija: Previše letelica na jednom mestu za previše letenja, druženja, jela i uživanja

    Sjajan dribling Stojkovića. Da ke sreće, ovako bi moglo svakog vikenda na nekom drugom aerodromu... Još da imam čime doći...😘

    09. Aug 2022.Pogledaj

    Petrovic Dusan na: [RAT U UKRAJINI] Žestoka ofanziva Rusa u Donbasu, hoće li SAD predati Ukrajini rakete zemlja-zemlja dometa 300 km, žalbe Kijeva na nemačke samohodne haubice

    @Markus1463 Apsolutno ste u pravu da Rusija teoretski moze da ima vise vojnika nego Ukrajina,bar zato sto je Rusa tacno 3,5 puta vise nego Ukrajinaca. Problem je sto Rusija iz vise politickih razloga ne moze da sprovede mobilizaciju, i vodi rat "ekspedicionim korpusom", koji Ukrajina-gde je uvedena mobilizacija-vrlo lako moze da nadbroji. Razlozi su: insistiranje…

    09. Aug 2022.Pogledaj

    SheikhZayeb na: Severna Makedonija donirala svoje rashodovane jurišnike Su-25 Ukrajini, Ministarstvo odbrane ne potvrđuje ali ni ne demantuje informaciju

    Rusija nema više čime da čačne ni Turkmenistan ni Azerbejdžan, a kamoli NATO članicu. Pitaj bilo kog Rusa koliko su Himars ili Javelin mitovi.

    09. Aug 2022.Pogledaj

    Send this to a friend