[FOTO-REPORTAŽA] Tango Six u Švajcarskoj: U Evropi se u letu više ne može videti Miraž III, prizemljen poslednji privatni dvosed

Ljubitelji vojne avijacije (pod uslovom da pakistansko ratno vazduhoplovstvo kao trenutno jedini vojni korisnik ne bude uskoro gost nekog evropskog aeromitinga) neće više, u letu, u Evropi, moći da vide francuski borbeni avion Mirage III. Jedini aktivni primerak ovog tipa aviona u svetu koji je u privatnom vlasništvu, najverovatnije je prošle nedelje zauvek prizemljen.

Tango Six je bio na licu mesta.

U švajcarskoj vojnoj vazduhoplovnoj bazi Pajern, 25. maja organizovan je uživo poslednji zvanični susret znatiželjne javnosti sa jednim evropskim Miražem III, i to u dvosedoj varijanti Mirage IIIDS sa civilnom registracijom HB-RDF koji je nekada služio u švajcarskom ratnom vazduhoplovstvu kao J-2012. Početkom ove godine saopšteno je da švajcarske civilne vazduhopovne vlasti nisu produžile plovidbenost ovom avionu, pre svega zbog starosti motora i određenih kritičnih delova.

J-2012 isporučen je 1983. godine, imao je više od 1387 sati naleta i u švajcarskom ratnom vazduhoplovstvu je svoj poslednji let imao decembra 2003. godine. Dve godine kasnije je ponuđen muzeju vojne avijacije Clin d’Ailes koji se nalazi u bazi Pajern, a nakon tri godine koje su bile potrebne za remont i sertifikaciju, ponovo je poleteo 2008. godine. Pored učešća na aeromitinzima korišćen je i u komercijalne svrhe. Članovi udruženja Espace Passion koje podržava rad muzeja Clin d’Ailes, mogli su da lete u ovom avionu, cena za 40 do 50 minuta bila je oko 14 hiljada evra.

Zbog toga što plovidbenost aviona nije produžena, sezona 2023. godine, koja je podrazumevala letova za putnike kao i letačke programe na aeromitinzima, je otkazana. Poslednji javni nastup HB-RDF je imao na aeromitingu Luxeuil Air Show 2021 održanom u Francuskoj septembra 2021. godine. Još uvek nije poznato šta će se dogoditi sa ovim avionоm ali se pretpostavlja da će postati deo stalne postavke muzeja u čijem je vlasništvu.

U bazi Pajern su prošlog četvrka bila organizovana i izvršena dva odobrena leta, jedan prepodne i drugi popodne. Avion se ujutro prvo nalazio u samom muzeju, potom je izvučen ispred muzeja odakle je dorulao do poletno-sletne staze, nakon čega je poleteo, a tog dana je HB-RDF leteo i iznad vazduhoplovnih baza Buochs, Emmen, Meiringen i Sion. Pilot aviona bio je poznati pilot Thierry Goetschmann dok se na zadnjem sedištu nalazio vlasnik muzeja.

Nakon povratka u Pajern je prikazan i par ‘‘touch and go“ manevara, a u drugom popodnevnom letu se iznad baze Pajern mogao videti i prelet u društvu četiri višenamenska borbena aviona F/A-18 Hornet švajcarskog ratnog vazduhoplovstva i jednog Miraža 2000 francuskih vazdušno-kosmičkih snaga. Poslednje rulanje u muzej krunisano je prolazom kroz luk vodenih topova.

Priča oko nabavke Miraža III za Švajcarsku bila je u najmanju ruku složena i problematična.

Krajem pedesetih godina želja švajcarskih planera je bila nabavka bar 100 višenamenskih borbenih aviona sposobnih za dejstva, kako po ciljevima i vazduhu, tako i po ciljevima na zemlji, ali i za izviđačke zadatke, a u tu svrhu je početkom šezdesetih godina bilo planirana potrošnja od tadašnjih 827 miliona švajcarskih franaka (CHF). Originalnim planom postojala je i namera nabavke čak 200 aviona.

Međutim, usled toga što su Švajcarci želeli da sa francuskim avionom dobiju američki radar (Hughes TARAN 18), elektroniku i naoružanje (rakete vazduh-vazduh AIM-4 Falcon i AIM-9B Sidewinder), prvobitno su troškovi porasli za čak 576 miliona franaka. I tu nije bio kraj. Avioni su naručeni 1961. godine, a analize troškova izvedene narednih par godina su pokazale da bi odustajanje od nabavke aviona koji su već bili u proizvodnji koštalo čak 850 miliona franaka, nabavka samo 30 primeraka 1,19-1,24 milijarde, 50 aviona bar 1,3-1,4 milijarde franaka, 70 aviona 1,39-1,54 milijarde, i 100 aviona za 1,5-1,7 milijardi švajcarskih franaka. Iznesena je i procena da bi za 1,5 milijardi franaka moglo biti kupljeno 160 standardnih Miraža IIIC.

Kompromis je nađen u kupovini 57 Miraža III, naručeno je 36 jednoseda sa oznakom Mirage IIIS, 18 izviđača Mirage IIIRS, dva dvoseda Mirage IIIBS, i jedan Mirage IIICS kao platforma za letna ispitivanja. Iako je u početku tražena varijanta na bazi jednosedog lovca Miraža IIIC, zbog posebnih zahteva je kao osnova švajcarske verzije ipak uzet Miraž IIIE sa nešto dužim nosem kako bi se mogla postaviti dodatna elektronska oprema.

Švajcarci su tražili višenamenski borbeni avion, a zbog potrebe za stacioniranjem aviona u podzemnim skloništima, nos aviona je morao biti ‘‘savitljiv‘‘ u stranu kako bi se olakšala manipulacija letelicom u tunelima. Takođe, tražena je ojačana konstrukcija kako bi se omogućilo poletanje uz pomoć posebnih raketnih punjenja (RATO – Rocket-Assisted Take-Off) kao i kuka za zaustavljanje poput one na mornaričkim palubnim borbenim avionima, kako bi se skratila pista dovoljna za poletanje. Bilo je tu još dorada, poput dodatnih aerodinamičkih pregrada, optoelektronike, a treba napomenuti i da je Švajcarska kupila i licencu, kako za avion, tako i za motor.

Prvi Miraž III isporučen je Švajcarskoj 1962. godine, međutim, bio je to jedinstveni jednosed Miraž IIICS koji je poslužio za proučavanje, ispitivanje, procenu taktičko tehničkih karakteristika. Prvi Miraži IIIS koji su bazirani na osnovu Miraža IIIE stigli su 1967. godine, a zvanična primopredaja je izvršena 2. marta 1968. u bazu Buochs. Zbog toga što novi Miraži nisu baš bili prikladni za napade na ciljeve na zemlji već su korišćeni gotovo samo kao lovci, Švajcarci su do 1983. godine zadržali borbene avione Venom, a lovci Hunter su uz dorade, u ulozi lovaca-bombardera ostali u službi do 1994. godine.

Pored već pomenutih 57 Miraža III, naknadno su nabavljena još tri aviona (prema drugim infromacijama 4), zbog pada jednog dvoseda Mirage IIIBS nabavljena je zamena (postoji podatak za još jedan BS), a 1983. godine su isporučena još dva dvoseda Mirage IIIDS. Poslednji Mirage III povučen je iz upotrebe švajcarskog ratnog vazduhoplovstva na samom kraju 2003. godine. Trenutno jedini korisnik ovog tipa aviona je ratno vazduhoplovstvo Pakistana koje poseduje skoro 180 aviona Miraž III i Miraž V (jurišna verzija Miraža III).