Dogodine u F-16: Igrali smo DCS na SEAS-u (i imamo ideju za biznis)

Od 22. do 24. aprila trajao je SEAS 2024, najveći vazduhoplovni samit u ovom delu Evrope, revija svega onoga što se dešava u regionalnoj vazduhoplovnoj industriji. Čitamo se već neko vreme pa već znate da se ovaj autor koncentriše na one fenomene koji se na prvi pogled nalaze na marginama.

Tako je sasvim slučajno ispalo da sam na SEAS došao i da bih igrao DCS: znao sam šta me čeka, ali nisam znao da će biti baš toliko opijajuće. Jer jedna je instalacija privukla veliku pažnju – projekat Dejana Pantića: kokpit za kompjuterske simulacije (DCS i Falcon) – u obliku u kojem je postavljen u holu SEAS-a – konfigurisan za F-16, i ne samo “konfigurisan”, već verna i precizna kopija.

Od opreme, sve vrhunski kvalitetno i zapravo, najbolje što se na tržištu trenutno može naći: reprodukcija ACES 2 sedišta, Thrustmaster džojstik, throttle i pedale, 22 inča ekran iza panela – podeljen na segmente prilagođene za instrumente F-16ice (dakle, MFD-ovi na panelu su zapravo jedan ekran koji je softverski raspoređen tako da se uklopi u MFD položaje na F-16 (i sasvim ga je lako rekonfigurisati za bilo koji drugi model – a to će se pokazati kao veoma važno). A sve zajedno na mašini sa i5 devete generacije procesorom, 32 gigabajta RAM-a DDR-4 i RTX 2060S – 8 Gb. Na rezoluciji na kojoj je bio namešten, stvarno je gotovo savršeno, bez štucanja i seckanja, fantastične frekvencije, mada malo manje rezolucije nego što je autor ovih redova navikao na nešto manjem monitoru.

I nije da se hvalim, ali sam izgleda probio led i još u ponedeljak rano ujutru prvi se od gostiju odvažio da sednem i zaigram. U redu, trebalo je malo vremena za prebacivanje filinga na novi džojstik, na njegov novi položaj (desno – podsećamo, kokpit je konfigurisan za F-16), malo uhvatiti i osećaj za novi položaj tela, ekrana i pedala. Pa sam se tako u prvom simuliranom letu srušio prilikom defanzivnog obrušavanja. No, vrlo brzo sam se privikao (i priznajem: tek sam nakon nekoliko minuta shvatio da se iza mene nalazi otprilike cela konferencija) i krenuo sa obaranjem laganijih protivnika.

U ovoj konfiguraciji na žiroskopskom head track-u su nedostupne neke ose – i na to se malo valjalo navići, ali nije to toliko strašno. Mada, prema Dejanovim rečima, mogu se i one aktivirati.

Apsolutno je sve verno povezano, nisam našao ni jednu ozbiljniju manu. Kad bih terao mak na konac zamerio bih možda samo izvesnu krhkost konstrukcije i nedostatak one tri ose – ali baš bih morao da teram mak na konac da bi ovo zaista i zamerio. Sve u svemu, odličan rad, osećaj je istinski dobar pa Dejanu ovom prilikom šaljemo pohvale za entuzijazam.

Veliko, možda i najveće interesovanje, ako se ne varam, pokazali su pitomci vojne akademije: a to je pomalo i za očekivati. Imam utisak da su se svi zaređali i vozali šesnaesticu, a bogami i neki bivši i sadašnji piloti su strpljivo čekali za svoj red.

No, jedno je entuzijazam a drugo je biznis, pa hajdemo u spekulacije: ovakav proizvod nesumnjivo ima zainteresovanu publiku; DCS je simulacija koja privlači publiku, doduše, jedan veoma specifičan džep publike – ali je taj džep itekako spreman da izdvoji novac za sopstvenu strast (na kraju krajeva, za DCS treba i vremena, pa igrači DCS-a, samim tim što ne odustaju posle nekoliko sati, pokazuju izuzetnu rezilijenciju, u nas poznatu kao tvrdoglavost) – posebno na nekim stranim tržištima. Istinabog, ima nečeg i u zadovoljstvu svojeručne izrade build-a, ali sam poprilično siguran da postoji i onaj džep koji bi posegao za off the shelf rešenjima.

Inače, sam je kokpit veoma konfigurabilan, s’ obzirom na to da se projekcija displeja oslanja na konfigurabilan ekran, sasvim je zamislivo ovaj kokpit modulisati i ponuditi u svojim verzijama i za F-18, F-15 i/ili F-14 – i manje više sve ostale modove za DCS. Dakle, sasvim je moguće zamisliti i paletu ponude koja bi odogovarala na raznovrsnije, pa čak možda i ekscentričnije potrebe eventualnih kupaca. A konfigurabilnost proizilazi iz činjenice da se u ovom slučaju za izradu kompletnog build-a i sam Dejan oslanjao na off the shelf rešenja. Softver i hardver su nabavljeni na tržištu, na Dejanu je bio dizajn, izrada noseće strukture, instalacija, integracija i na kraju doterivanje detalja. Prema njegovim rečima, sama je izrada koštala negde između 4 i 5 hiljada evra ne računajući tu njegovo vreme, ali ukoliko bi se dobro razmislilo o nekoj vrsti lanca snabdevanja – ta bi cena sasvim lako mogla biti i osetno manja. Dakle, mogle bi se standardizovati dimenzije, sama drvena konstrukcija bi se mogla negde “naveliko” raditi u lokalnim stolarskim radionicama, softver je open source, a sam hardver bi se na veliko mogao nabaviti po znatno nižim cenama.

DCS je svakako najpopularniji u SAD (na kraju krajeva, modovi najviše podilaze upravo ovoj publici) u poslednje vreme u Aziji i njenim brzorastućim ekonomijama i srednjim klasama. A te su publike sve spremnije i sposobnije da izdvajaju čak i sumanute novce za igrice.

Srbija ima jednu prednost: off the shelf rešenja (džojstici i njihova modularnost) obezbeđuju jednu komponentu – ostale – integracija, testiranje i sama fizička izrada ovde bi mogla da se obavlja znatno jeftinije nego tamo gde je jednostavno rečeno radni sat osetno skuplji, transportni i dostavljački kapaciteti danas su veoma jefitini i dostupni i voila – eto dobrog biznisa.

Naravno, imamo u vidu mlade i/ili male kompanije spremne na (po svemu sudeći ne previše velika) ulaganja i poslovne poduhvate – ali svakako ne samo na njih, imamo u vidu i one veće. Tako da koristimo ovaj prostor da pozovemo ovakve kompanije da stupe u kontakt sa Dejanom i eventualno naprave neki uzajamno koristan dogovor. O kontinuitetu svakako svedoči i to što ovo nije u pitanju prvi Dejanov projekat: podsećam i na to da je on napravio i simulator civilnog jednomotorca.

Uz to, podsećam i na još jednu stvar: nisu samo gejmeri potencijalna publika, to su i neke obrazovne strukture koje se po svemu sudeći sve više oslanjaju na ovakve i slične simulatore za neke komponente obuke budućih i sadašnjih pilota ili barem onih koji bi trebalo da imaju neko iskustvo sa pilotskom perspektivom. Za obrazovna pomagala ipak postoje standardi, ali sasvim je lako zamisliti ovakve projekte koji bi se koristili za familijarizaciju sa kokpitom, ili IFR pravilima. Naravno, u tom smislu dolaze i polja na kojima treba dodatnog truda i rada na doterivanju dizajna – u to se daleko bolje razume Petar Vojnović. Na Tango Sixu smo i imali reporažu o sličnim spravama za ozbiljniju namenu – familirizaciju sa vojno-pilotskim okruženjem u Vojnoj akademiji.

Što je DCS toliko poseban?

No, kad smo već kod DCS-a, hajdemo samo za kraj malo o frustracijama nas koji ga igramo. Spor EagleDynamicsa i Razbama od pre par nedelja nije bio ni malo od pomoći – jedan od najozbiljnijih developera je pre par nedelja najavio prestanak podrške za možda i najbolje modove, krenuo je pravi medijski okršaj, pa se na kraju ritualno sklopio nekakav mir između dve kompanije. Pa tako trenutno izgleda kao da je spor završen, ali kao i sa svim sporovima: tek se stiša, sledi test. Stoga će pravi rezultat da se vidi tek posle solidnog protoka vremena te i da li je u pitanju bilo zaista neko trajno rešenje ili su se samo neki strukturniji problemi gurnuli pod tepih.

Ostaje gorak ukus, mada nije ni prvi put da je neki gorak ukus ostajao. Već neko vreme ima problema. DCS kao platforma postoji već deceniju i po ako ne računamo ranije iteracije. Broj modova (dodataka) je impresivan samo ukoliko pogledate iz ugla nekoga ko prvi put upali igricu. Zapravo njihov je razvoj razočaravajuće spor: F-4 se najavljuje godinama i izgleda da će konačno izaći za par dana, ali je još uvek u pre-purchase stadijumu. Razvlači se i Prowler a pre neki dan najavljen je skori razvoj i CH-47 moda, ali imajući u vidu šta to „uskoro“ može značiti za developere – možda do tada i osedimo.

Negde odmah tu je i drugi problem: manjak modova za one koji bi malo da oprobaju avione koji su dolazili sa one strane gvozdene zavese: Mig-23 se razvija godinama i gotovo da ne mrda, RedStar Simulations je smestio svoj Mig-17 još pre nekoliko godina u „završne faze“, ali je sajt poprilično pasivan, pa i nije jasno koliko je to od „završne faze“ do proizvoda. Mig-25 i 31, Su-7, 17, 34 i 25 ili nešto još egzotičnije se ne nalaze ni na horizontu.

Ako je suditi po izjavama developera: problem je naravno manjak ljudstva – ipak je ovo donekle marginalna gejmerska industrija.

Ali nije samo to – ta koliko je to testiranja potrebno? Problem je naravno, da se najvažniji deo simulacije – kako se avion ponaša u različitim režimima leta – po svemu sudeći relativno lako rešava te da je problem, izgleda, beskrajno detaljisanje oko vizualne vernosti modela i komponenti, posebno kokpita i njegova beskrajna integracija sa VR sistemima.

Dakle, možda nije problem samo nedostatak ljudstva, već ekstremno visoki standardi za finalni proizvod u nekim ne baš ključnim tačkama: svaki prekidač mora na svoje mesto, svaki zarez svoju poziciju, svaka ogrebotina svoje istorijsko utemeljenje, svaka komponenta neviđeni nivo realističnosti. Pa dobro, možda se zaista dalo previše vrednosti realističnosti kokpita, i možda nije potrebno baš toliko. Utoliko, sam bi DCS i kompanije koje se bave razvijanjem modova najviše profitirale ukoliko bi se standardi realističnosti – malo snizili te se obratilo pažnje na igrivost a malo manje pažnje na realističnost.