Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Danas nastavljamo sa Suadovim avanturama u Tanderdžetu – iznad poligona na 56 stepeni celzijusa.
Posle serije fiktivnih dejstava na poligonu Benkovac dođe vreme, u drugoj polovini jula, da otpočnemo sa bojevim dejstvima. Vršili smo po šest, a često i po sedam napada na poligon.
U prvom i drugom napadu smo bombardovali zajedničke mete za bombardovanje levom pa desnom cementnom bombom od 50 kg. U trećem i četvrtom napadu smo lansirali po dve rakete “Skar” od 57 mm, nastavnici u levu a mi pitomci u svoju desnu metu za raketiranje.
Peti i šesti napad smo izvršavali mitraljezima napunjenim sa po 100 metaka i gađali svako svoju metu.
Rukovodilac dejstava (RD) bi uobičajeno dozvoljavao da napravimo i sedmi napad, da potrošimo preostalu mitraljesku municiju, ako ju je još neko imao, pošto smo nastojali da gađamo što kraćim, preciznim rafalima.
Bojevo uzbuđenje
Dođe i taj dan.
Bombe otkačih za normu odličan (u piramidu ili krug prečnika 12 metara). Rakete takođe (u piramidu ili krug prečnika 6 metara).
Uvodim u prvi mitraljeski napad. Već po izlasku iz finalnog ponirućeg zaokreta namestih nišansku tačku na svoju metu. Avion stabilno klizi ka meti. Čekam daljinu otvaranja vatre da bih pritisnuo okidač do kraja.
I taman kada sam hteo da pritisnem okidač avion mi, ušavši u mlaznu struju nekog od predhodnih aviona u grupi poče da se vrpolji i kliže. Nišan odstupi od mete.
Grčevito komandujem palicom, zatežem nogu, dovodim nišansku tačku na metu. Pritiskam obarač i čujem svoj rafal ali i snažni glas u slušalicama – Vadi!
Shvatam da mi je meta duplo bliže nego što sam je ikada ranije u fiktivnim dejstvima video!
Prekidam rafal. Snažno, energično potežem palicu na sebe. Ogromno preopterećenje mi pomućuje vid. Posle kratkotrajnog crvenila pred očima mi je totalni mrak. Avion se trese.
Očekujem da sve prestane, da nastupi večiti mir. Avion se umiri. Tišina. Čujem zvuk motora. Opterećenje se smanjuje. Popuštam komandnu palicu. Vid mi se vraća. Čujem onaj isti glas da nešto govori. Ne shvatam šta, kome!?
Vidim plavo, samo plavo nebo.
Osvrnem se. Orijentišem se. Avion mi penje u skoro vertikalnom položaju.
Opet čujem onaj glas. Bio je to glas majora Branka Gajevića, glas čoveka kojem dugujem život. Davao mi je uputstava da popustim avion, uspostavim kontrolu nad njime, da iz jedne nevolje ne zapadnem u drugu, da ne izgubim brzinu na relativno maloj visini.
Orijentišem se. Vidim avione svoga odeljenja. Zauzimam svoje mesto u borbenom poretku.
Major Gajević nam dozvoljava nastavak dejstava upozorivši mene da pazim na visinu otvaranja vatre i visinu vađenja iz napada.
Pogledah akcelerometar, instrument za merenje preopterećenja sa tri kazaljke. Jedna je pokazivala trenutno preopterećenje, druga maksimalno postignuto negativno a treća maksimalno postignuto pozitivno preopterecenje u letu.
Dve su stjale na normalnom položaju. Ona treća je bila zaglavljena na 9, na maksimalnoj vrednosti koju je uopšte i mogla registrovati! Inače maksimalno dozvoljeno propterećenje za avion F-84G bilo je negde oko 7 ili 7,3 G. Stari, dobri, „Tandža“ je izdržao 9 G ili više od toga!
Major Gajević mi posle reče da je pomislio da sam gotov, da ću se kao napalm bomba rasuti po poligonu, da mi je na najnižoj tački putanje rep „navučenog“ aviona bio potonuo iza poslednjeg reda pod 60 stepeni uspravnih mitraljeskih meta.
Imao sam sreću. Teren na benkovačkom poligonu u pravcu sverozapada, u kojem smo dejstvovali, se blago snižavao. Izgleda da sam preživeo baš zahvaljujući toj činjenici i naravno majoru Branku Gajeviću.
Vrelina
Sredinom avgusta 1966. bili smo pri kraju obuke na F-84G. Leteli smo po dva leta na poligonu dnevno.
Postali smo pravi majstori od zanata. Odavno smo se već takmičili sa našim nastavnicima letenja i neretko izlazili kao pobednici u tim pojedinačnim i grupnim nadmetanjima. Mozda je neki RD „navijao“ za nas pitomce ali je isto tako moguće da je neki svojim procenama padnih tačaka branio čast nastavničkog tima. Bilo kako bilo, radili smo to sa puno oduševljanja, puno mladalačkog žara.
Tog dana napravih prvi let na mestu prvog pratioca. Na drugi let poleteh u ulozi četvrtog pratioca.
Već na poletanju osetih nešto malo dima u kabini što i nije bilo tako neuobičajeno, posebno ne alarmantno, pošto je toplim vazduhom kabina snabdevana sa kompresora motora.
Ali već pri odlepljenju osetih kako se temperatura u kabini diže, kako postaje vruće. Nenormalno vruće.
Pokušavam normalizovati stanje manipulacijom klima uređaja. Ne polazi mi za rukom. U kabinu pristiže sve vreliji vazduh. Pogledam kabinski termometar. Nešto preko 40 C. Dobro je. Samo da ne ide dalje, pomislih. Ali temperatura nastavi rast do 45 C.
Neprijatno je vruće ali ako javim prekinuće mi let, narediti da malo otvorim kabinu i tako „peglam vazduh“ dok ne potrošim gorivo, pa na sletanje.
Ćutim i trpim. Temperatura već prelazi 50-ti podeok. Stižemo na poligon. 52 C.
Rukovodilac dejstava dozvoljava razlaz grupe, početak rada na poligonu.
Pre uvođenja u prvi bombaderski napad, mokar, mokrih kožnih rukavica, pokušavam ih malo prisusiti, brišem ih o padobranske i sedišne veze da mi, onako mokre, ne bi skliznue sa komandi.
Pravim jedan, pa drugi bombarderski napad. Pogoci su sasvim solidni. Temperatura u kabini je na 54 C. Pravim i dva napada radi gađanja raketama. RD javlja solidne pogotke i raketama.
Opet, kao i pre svih uvođenja u napad pokušavam malo prisušiti rukavice brišući ih o padobranske i sedišne veze ali bez ikakvih rezulatata jer su već potpuno mokre. Temperatura u kabini je dopuzala do 56 C! Neće, valjda, dalje.
Uvodim u napad. Nišansku tačku postavljam na „svoju“ mitraljesku metu, čekam daljinu otvaranja vatre, ispaljujem kratak rafal, vadim iz napada. RD mi nešto govori povišenim tonom. Ne razumem šta govori. Nije ni važno. Važno je da je kazaljka na kabinskom termometru stala na 56 C. Ne ide dalje.
RD ovoga puta viče na mene, čini mi se da urla:
– „Lasta10“ zabranjujem dalji rad vašem odelenju! Idite na sletanje! –
Čuh kada „Lasta 10“, komandir moje eskadrile major Jelacin Stanko, potvrdi da je razumeo naređenje i uputi se ka „izlaznim vratima“ poligona radi zbora grupe i povratka na sletanje.
Čudna mi čuda. Zabranio nam rad kad smo i tako već završili. Onaj sedmi, rezervni, napad i tako najćešće nema nikakav značaj. Šta ako i ostane neki mitraljeski metak u nekom od aviona? Ništa!
Uostalom, zašto se RD tako dernjao na mene? Šta je hteo !? Radio sam sve pravilno, razmišljam održavajući svoje msto u grupi gledajući kako kazaljka termometra neumoljivo, kao ukopana, stoji na 56 C.
– Slobodan razlaz! – čujem RL.
Vođa odeljenja „odvaljuje“. Nekoliko sekundi klasnije „odvaljuje“ prvi pratilac, pa moj vođa. Istim intervalom „odvalih“ i ja. Avion uđe u nagib od oko 60-70 stepeni. Pogledah na stajanku aviona ispod mene.
Poput ogledala uzdužno ugrađenog u beton stajanke na avgustovskom suncu presijavala se voda. Voda koja se sa česme na ivici stajanke, neposredno uz ugao aneksa hangara, slivala do centra stajanke i tu nestajala u drenaznom kanalu betonske stajanke za avione.
Potpuno dehidriran, sužene svesti, jedva izdržah tu sliku. Još samo neki minut. Izdrži još nekoliko minuta…
Sleteh. Čim se brzina smanjila ispod 100 milja na sat otvorih kabinu. Udar svežeg vazduha me skoro raspameti, čini mi se još vise sludi. „Legoh“ na kočnice aviona.
Na predzadnjoj spojnici piste i rulne staze, dobrih 400 metara pre kraja piste skrenuh ulevo, ka rulnoj stazi, ka stajanci aviona , ka onoj neispravnoj česmi, bez kanalizacionog odvoda, iz koje je neprekidno curila voda…voda…voda!
Ni na kraj pameti mi nije bilo da rulam do kraja piste, da na zadnjoj, proširenoj spojnici okrenem avion za 30 stepeni, prema nenaseljenoj oblasti, da oružari provere da li sam se oslobodio bombi, raketa, mitraljeskih zrna pre urulavanja u stajanku, među hangare, među avione, među ljude.
Zarulah povećanom brzinom. Uđoh u široku stajanku i dijagonalno, najkraćim putem, se uputih prema onoj česmi u uglu ne videvši ni ljude ni mehaničara koji mi je signalizirao na koje mesto da parkiram avion. Na pola stajanke, što je takođe zabranjeno, kupirah (ugasih) motor i pustih avion da inercijom od oko 6 tona rula ka česmi. Na dvadesetak metara ispred česme prikočih, smanjih brzinu.
Avion se zaustavi nosom pored česme krilom na metar i po, dva, od nje. Već odvezan od sedišnih veza, isključenih kiseoničkih i drugih priključaka popeh se na ram kabine i skočih pravo pred česmu dok avion poče lagano da kliže unazad niz blago nagnuti beton stajanke. Nekome od tehničara pođe za rukom da avion zaustavi dok su ostali u čudu gledali kako ja mokar, kao da sam izašao iz reke, pijem vodu iz punog mlaza česme. Popih vode kao omanja kamila i tek onda počeh svlačiti gornji deo “anti g” odela sa sebe. Skidoh potkošullju i usukavši je preko ruku počeh cediti. Znoj iz nje poteče isto kao da sam je izvukao iz lavora vode.
Svest mi se poče vraćati.
Vidim avion zaustavljen nosom na samo nekoliko metara od aneksa hangara, mitraljeza uperenih u aneks, baš nekako u kancelariju komandira eskadrile koji je, postupivši po propisanoj proceduri upravo dorulao, gasio motor svoga aviona gledajući u mome pravcu. Nekoliko minuta kasnije upisah uobičajene norme aviona i neispravnost. Mehaničar aviona, saosećajući samnom, žaleći me, prokmentarisa kako se to i ranije dešavalo ali da nije odavno.
Pola sata kasnije komandir eskadrile u učionici, na analizi, ne nađe za shodno niti da posebno komentariše taj događaj a posebno ne da mene kritikuje ili kazni zbog niza prestupa, grešaka, koje sam počinio, uključujući ozbiljno ugrožavanje bezbednosti letenja, bezbednosti ljudi i materijalnih srdstava.
Samo reče:
– Momci, ako se opet nekome ovo dogodi javite, javite odmah. Otvorićete malo kabinu a ja obećavam da mu taj let neće propasti, da će mu biti nadoknađen.-
Majoru Jelacin Stanku je sve bilo jasno. Voleo nas je. Voleo me je i poštovao kao mladog čoveka, pilota i entuzijastu a sigurno je imao u vidu i činjenicu da me je na nedavnoj rutinskoj proveri sedeći u zadnjoj kabini TV-2, ocenjujući po normativnoj oceni sa nekih tridesetak elemenata koji su ocenjivani, ocenio ocenom 4,92 malo manjom od teoretski moguće.
RD, vrativši se sa poligona pojasni mi zašto je vikao na mene. U prvom mitraljeskom napadu gađao sam pravilan red meta ali metu prvog a ne četvrog pratioca. On me na to upozorio.
U sledećem napadu ponovo sam gađao istu metu, metu prvog pratioca. Bila je to meta koju sam u prvom letu, sasvim pravilno gađao, ali ovoga puta sam trebao gađati četvrtu. Očigledno sam onako sužene svesti fiksirao elemente iz prethodnog leta toga dana, reagovao potsvesno.
A bio je tu i jedan kuriozitet.
Kada su brojači prebrojali pogodke izbrojali su više pogodaka mitraljeskim zrnima nego što je pitomac čija je to meta bila uopšte imao municije. I kada su broj pogodaka podelili sa 2 bilo ih je dovoljno da obojica dobijemo odličnu ocenu za to gađanje. Moja meta je ostala „nevina“ a ocenu dejstava u tom letu su mi izvukli rezultati bombrdovanja i raketiranja.
Za koji dan, negde 22. avgusta napravismo naše poslednje ispitne letove na poligonu Benkovac.
31.avgusta nas proizvedoše u čin potporučnika, dadoše zvanja i značke letača i saopštiše nam naše prve garnizone i jedinice službovanja.
Vlada
Sta reci, a da se ne ponavljam?
Fenomenalno Suade!!!!!
Spremaj sve to za stampanje, bice bestseler.
Davno bese, kada sam ista ovako dobro napisano, procitao.
Hvala na jos jednom trenutku tvoje karijere, koji si podelio sa nama.
Filip
SJAJNO!!!!!!! Kakve priče, a svaka čast za način pisanja, stvara potpuno sliku u glavi. Jedva čekam nastavke.
Još jednom SJAJNO i HVALA!
Jovica
Čitajući ovu i prethodnu priču vidim da Thunderjet zamalo da dođe Suadu glave :) Interesantno bi bilo saznati šta je bio uzrok tog grejanja kabine .
Vlada
Nekima je dosao glave. Srecom Suad je savladao Tandzu, pa mu isti nije mogao doakati.
Boza
Fenomenalno! Oduševim se svaki put kad čitam letačke priče ove legende jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva! Jedva cekam sledeću priču. Stvarno bi trebala da se izda knjiga sa ovim pričama. Svaka čast Suade. Pozdrav iz Knjaževca!
Ljuba
Pregrejavanje kabine na F-84G se dogodilo i mom dedi u to vreme komandantu eskadrilei na Batajnici 1963 ili 1962 godine.
Jugoslav Rinas
Što bi rekao jedan malo mlađi as vazduhoplovstva: neeverovatnaaa temperaturaaa u kabiniiii…lol
sinisa
Stvarno uzivam citajuci ove memoare i nadam se jednom da ce biti uobliceni u jednu knjigu
Alex
Svaka čast, priče iz kabine, pitko i razumljivo napisane. Kada stiže sledeća ?
срлепво
Одушевљен сам причама. Све што читам правим слике, уствари филм у глави. Било је то време када је све било другачије. Само тако наставите, велики поздрав.
Suad Hamzic
Klima uredjan na Tadzi je grejao kabinu dozirajuci komprimiran i ugrejan vazduh iz kompresora motora. Regulator je otkazivao postepeno i slao sve vreliji vazduh u kabinu. Tehnicari su kuburili sa njima, popravljali, krpili jer nismo imali dovoljno rezervnih delova za te, vec tada stare i isluzene avione. Takvi otkazi nisu bili retki i zavisilo je ko je i koliko srece imao. Moja klasic Glavac Josip je nekoliko dana kasnije , na tom istom avionu imao 58 C i to je, koliko ja zam, bio neslavni rekord !