Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj priči Suad se priseća bliskih susreta sa civilnim letelicama oko Zagreba.
Bio je 26. august 1967.
Zapamtit ću taj datum ne zato što je po prvi put, posle događaja u Drugom svetskom ratu, avion nemačke vazduhoplovne kompanije Lufthanasa sleteo na jedan naš aerodrom već zbog toga što je lako mogao završiti u plamenu na prilazu Zagrebačkoj pisti a možda i ja sa njim.
Vraćao sam se sa zadatka negde sa zapada zemlje. Javih poziciju i visinu leta iznad radio-fara “PI” – Pisarevina, „ulaznih vrata“ u aerodromsku zonu letenja aerodroma Pleso. Kontrolor leta (civilni) mi odobri snižavanje na uobičajenu visinu od 1500 fita iznad aerodroma, na razlaz.
Nastavih poniranje po zadatim elementima.
Nikada nisam voleo „peglati vazduh“ pa sam bar naginjao avion sa krila na krilo, osmatrao a često dosadne horizontalne etape prekraćivao vezanim valjcima. Brojeći ih ili ne.
Nagnuh avion blizu 80 stepeni i pre nego što sam i shvatio šta je ispred i destak metra ispod mene energično povukoh palicu na sebe. Agilni lovac brzo promeni smer. Prestadoh vući, prevedoh avion u suprotan nagib i pogledavši u levo i malo unazad videh koga sam „promašio“. Bio je to Boing 727 nemačke Lufthanse već danima, čak bombastično, najavljivan, ceremonijalno očekivan na Plesu, zagrebačkom aerodromu. Malo je falilo da im taj ne sleti. Da nisam mrzeo „peglanje vazduha“ zasigurno bih mu odozgo mnogo većom brzinom „seo“ na leđa.
Ja bih možda i imao šanse da potegnem ručice katapulta. Ko zna.
Po prvi put opsovah kontrolora letenja iz vazduha, prako radija.
Znao je zašto. Ćutao je. Na razlazu me zamoli da malo produžim napred pre ulaska u krug da bi sleteo „civil“ koji je u prilazu na sletanje, od Pisarevine. Produžih daleko preko Save, uđoh u krug. U traverzi piste gledam „civila“ u finalnom prilazu.
Nije ni pretpostavljao kakvu je sreću imao. Kakvu sreću smo imali, svi mi.
Čudno ali niko nije dizao prašinu oko toga. Da li je moguće da niko od posade, pa ni putnika nije video Sejbra kako se u velikom nagibu udaljava od Boinga?
Možda niko to zaista nije video. Kontrolor nije imao interesa da „talasa“ a ni ja jer bih morao objasniti ono „pominjanje familije“ kontroloru preko radija. A i šta bih imao od toga?
Dobro je da se sve srećno završilo.
„Bliski susret“ sa Komandantom 5.VaK
Vraćam se sa zadatka iz uobičajenog rejona dejstava, sa zapada.
Letim na visini oko 3000 fita. Severno od Karlovca vidim srebrnastog Daglasa DC-3. „Baraka“ ne da leti nego briše, nisko.
Vidi ti njega, pomislih. Leteća „baraka“ a briše!
E pa on krši propise o disciplin. Briše. Što ne bih maloi ja?
On briše, ja ću njega napasti i „mirna Bosna“, zaključih. Ne sme me prijaviti jer će morati reći gde, kako je to bilo, na kojoj visini? Odlučih. Prevalih Sejbra „preko krila“, usmerih se ponirući ka „baraci“ držeći je u nišanu.
Na moju sreću pilot „barake“ se oglasi autoritativnim glasom saopštavajući Oblasnoj kontroli da on, „Labud 262“, „na maloj visini“ leti prema Pisarevini i još dade poziciju koja se podudari sa mojom pozicijom!
Kontrolor Oblasne kontrole skoro servilnim glasom, tonom drugačijim od onoga kojim komunicira sa nama „pilotskom boranijom“ mu odobri da javi Pisarevinu.
Shvatih! Energično povukoh avion na gore i u trenu „iskočih“ na zadanih mi 3000 fita. Mirno k’o jagnje dođoh na razlaz, sleteh pre Daglasa.
Vidim na njemu oslikan znak transportne eskadrile – labuda i broj aviona 262, ispod pilotske kabine. Izađoh iz aviona. Vidim „baraku“ kako rula u stajnku transportne eskadrile, nedaleko od naše. Videh i kako se mercedes zaputi prema avionu što je bilo nezamislivo i u normalnim okolnostima protivpropisno.
Videh kada jedan od članova posade izađe iz aviona, uđe u „Mečku“ i udalji se dok su ostali iz posade salutirali.
Ko je ono leteo? Koga dočekuje „Mečka“ na stajanci raspitah se.
Rekoše mi da Komandant 5. Vazduhoplovnog korpusa, general-potpukovnik Enver Čemalović ponekada dođe da leti, da održava letačku trenažu (i pravo na beneficije letača) na tim „barakama“ tj. transportnim DC-3.
Nazdravlje! Opet si imao sreće, pomislih.
Vlada
Treba biti rodjen pod srecnom zvezdom, zar ne?
Jos jedna lepa prica. Ustvari dve, ali ne mari. Teraj dalje Suade.
vortex
Letači u ono vrijeme su bili rijetka zvjerka. Tijekom vremena postajali su svjesni toga. Počeli su osebujno da se ponašaju u privatnom životu. Postupno to se prenosilo na profi plan. Puno javašluka i raskalašenog živoa rezultiralo je jako učestalim katastrofama u prvim danima poslije vikenda. Piloti su u ponedeljak dolazili neispavani i mamurni. Da bi se "riješio" taj problem ponedjeljkom je u RV i PVO uveden je tehnički dan, tj. nije se letjelo. Inače kao insider mogu posvjedočiti lošoj obučenosti i lošem održavanju tehnike. Organizacija KL, procedure i protokoli letenja su iz davnih vremena klipne aviacie. Istina, to je najbolje što smo imali, ali u ogromnoj nesrazmjeri sa onim što je izdvajano i od usta otkidano. Vidjeli smo kako, prođosmo. Uvijek se daje neka jadikovka i objašnjenje. Nije žvaka za seljaka.
126ЛАЕ – Делта
Одлична прича, мислим да ми никад неће досадити. Само наставите, а ја бих предложио пук. Хамзићу да ако може напише и мемоаре о својој каријери.
Пар питања везана за причу:
1. Да ли је летећа "барака" са знаком лабуда припадала 676.-ој транспортној ескадрили?
2. Ово је везано за Суадову 352. ИАЕ, тачније њен симбол. У монографији 204.ЛАП на стр. 93 се налази кратка историја 352.-е ескадриле (кад и где је формирана, које авионе је користила, кад и где је била премештена, итд.). У последњој реченици те скраћене историје стоји да је од 1966.-те године носила знак дабра, а у претходној Суадовој причи стоји да је на авионима Сејбр Дог био знак видре. Која тврдња је тачна?
andra
uživam čitajući priče.
Nik Mij
Jedva cekam knjigu….
gost
Nije Pasarevina nego Pisarovina.
Suad Hamzic
Gost u pravu ste. PisarOvina ! Samo trebalo je upamtiti "mali milion" toponima a Pisarovina koja je imala NRF i njegovu radnu frekvenciju ( cini mi se 1967. je bila 238 KHz)
A jeste li znali npr. da je u Jugoslaviji tada bilo 7 planina i planinskih vrhova sa imenom Kozjak ili da je bilo na desetine mesta sa imenom Orahovac, Orasac ….. .
Lordsirgiga
Au bre pa vi piloti stvarno volite da radite na nebu svasta, sreca nije uvek velika guzva.
Uzivah citajuci i ovaj clanak, gde i dalje se moja tvrdnja da "nema vece skupine ludaka, od kontole letenja", tako da njima stvarno ne treba uzimati za zlo ako malko pogrese, naravno sa srecnim ishodom.
Nije njima lako toliko letelica a treba sve dovesti do piste za sletanje i podici ih u vazduh, ajd da je to nekoliko letelica nego podosta, treba biti pametan i dobro zapamtiti gde je ko gde je taj isti ko poslat da ne dodje do "zagrljaja" uzajamnog.
Srecom iskustvo se isplatilo, i sreca za taj lufthanzin avion, a i za Suada samog, uspesno je izbegnuta katastrofa.
I pravo je pitanje, kako bi i ko bi sve bio pozvan na odgovornost, u slucaju nesrece.
mevko tz
Izuzetno mi je drago što sam u prilici da čitam priče Gos.Suada Hamzića.
Sa svakom pričom prisjećam se prelijepih dana provedenih na aerodromu Pula u eksadrili mig 21. Hvala Vam na ovim pikanterijama .
Lucifer
Mnogi su si umišljali svašta i dozvoljavali previše. U letenju i svemu što je vezano za letenje nužno je potreban red i disciplina. Ne poštivanje protokola i procedura je opasno i nedopustivo. Svaka improvizacija je opasna po druge i vrlo skupu tehniku. Pilota namjerno ne pominjem, jer je to njegov izbor. Samo taj i takav pilot treba da zna da su u njega uložena prilična sredstva i da su se mogla uložiti u bolnice, vrtiće, škole i sl. Na kraju ti "heroji" proizvode mitove i izigravaju heroje. Računi za takvo isčašeno ponašanje pristižu sa kamatom, pristizat će, a glavni račun slijedi. Budimo svjesni svoje nesvjesti. Nemojmo pokleknuti pred prirodnom selekcijom. Najbolji i najuspješniji su osuđeni na opstanak, ostali završavaju na smetljištu povjesti.