Letačke priče Suada Hamzića: MiG protiv Kumulonimbusa

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj epizodi Suad se priseća još jedne svoje loše odluke.

U jednom od letova po danu sa dosta razvijenom vertikalnom oblačnošču odlučih da moje kolege iz Tuzle impresioniram, pokažem im šta je MiG.
 

Oblaci su pokrivali više od dve trećine neba i to uglavnom oni olujni ili su se razvijali u olujne. Nad samim aerodromom Živinice bilo je oko 6/8 kumulusne i kongestusne oblačnosti sa donjom bazom oko 200-300 metara ali zapadno od njih nad Tuzlom crnio je pravi, tipični, Kumulonimbus (cb), razvijen, taman.

Mislio sam da sam ga dobro osmotrio u prilazu njihovom aerodromu i napravivši zalaz iz pravca istoka sa uključenim kamerama preleteh preko njihove stajanke na visini od oko 100 metara (dovoljnoj za kvalitetene AFS, sa međusobnim preklapanjem snimaka) a onada isključivši kamere uključih forsaž i sa preko 1000 km/č povukoh mog moćnog izviđača pravo u tamnu masu Kumulonimbusa.

Prilazeći mu sa oko 300 m/s mi se učini da je donja baza tog cb-a ipak tamnija nego što mi se malo ranije činilo. Brzo shvatih da me taj utisak nije prevario.

U kabini mi postade tamno, sve tamnije. Osetih bacanje. Sve snažnije, sve intenzivnije. Pratim instrimenate, brzinu, rad motora koji, učini mi se, malo pumpa, trza. Avion se sve više trese, visina munjevito raste ali brzina pada. Smanjujem ugao penjanja da održim brzinu na bar 600 km/č. Trzaji aviona su sve snažniji a imam utisak da čujem i nekakav čudan šum. Tamno je u kabini, borim se da održim avion u uglu penjanja koji će mi održati onih 600, bar 550 km instrumentalne brzine, bez nagiba.

Šta mi je ovo trebalo? Kako ću se opravdati za ovo? Pomislih počevši da brinem. Nije me strah ali počinjem brinuti šta ako…

Znam, čitao sam, pričali su oni koji su preživeli iskakanje u Kumulonimbusu. Gadno je to, neprijatno, opasno. Ali ja ne moram iskakati, ne bar sada.

Visinomer premotava preko 6000 metara, brzina je još oko 600 instrumentalne oko 700 stvarne, avion penje iako se snažno trese ali čini mi se sa manje snage nego maločas. Motor kao da mirnije radi, avion kao da se smiruje, kao da je svetlije u kabini. Visina prelazi 7000. Bacanje je sve slabije, instrumenti mirni, motor radi mirno i stabilno na forsažu.

Odahnuh. Znao sam da je najgore prošlo ali ne skidam forsaž i nastavljam penjanje. U kabini je sve svetlije, mirno, milina.

Ubrzo, na oko 9500 metara ugledah kristalno čisto plavetnilo neba. Oko sebe ugledah vrhove vertikalnih oblaka. Okrenuh se da vidim ovoga koji me tako dobro protresao. Videh njegov „nakovanj“ koji me nadvišavao za još bar 2000 – 2500 metara!

Iako Kumulonimbusi na našim geografskim širinama retko prvazilaze visinu od 10 – 11000 metara ovaj je bio jedan od onih retkih a ja našao baš njega da kolegama pokažem.

Urulavam u stajanku. Vidim da mehaničar nekako pažljivije zagleda svoj avion. Izađoh iz kabine i postade mi jasno i zašto.

Nedostajao je podobar prednji deo zastave na vertikalnom stabilizatoru aviona a brojevi i oznake pripadnosti na nosu i krilima su nekako izbledili. Bilo mi je jasno da je onaj čudni šum koji sam čuo i pored kaciga i slušalica koje su tesno pripijene uz moj uši bio šum koji je proizvodio grad (led) kroz koji sam proleteo.

Nisam imao izbora nego složiti priću kako sam prošao kroz „maskirani“ cb tj. cb koji je bio u kompaktnoj masi oblačnosti, koji nisam mogao videti i izbeći.

Niko nije pridao značaj tome što je skoro nov MiG ostao bez boje kao da je leteo već 10 godina. Ja sam naučio još jednu lekciju.