[RECENZIJA] Jedan od najboljih: „The Blue Max“

U kinematografiji postoji jedan fenomen, gotovo problem, koji se iznova i iznova javlja: što je lošiji, film je često finansijski uspešniji. I time valja objasniti paradoks o obrnutoj srazmeri kvantiteta i kvaliteta skorašnjeg kinematografskog autputa. No, postoji ipak jedan džep koji zna – doduše gotovo isključivo postfestum – da ispegla ovu nepravdu: status kultnog filma. Kultni film je, bez obzira na finansijski uspeh ili neuspeh, nužno dobar, čak i kad je ponekad loš – a kad je dobar, onda je, pretpostavljam, sve na mestu.

A od fimova o avijaciji, avionima i pilotima ima i jednih i drugih, pa samo navedimo po jedan: Top Gun – jedan od onih koji je i bio dobar i porazio tržišta i stekao status kultnog; a na drugom kraju spektra možda “Flyboys” – film koji je uspeo i da bude loš i da krahira na biletarnicama, ali barem nije postao kultni, niti će ikad postati.

A ovih “naših” filmova zaista ima dosta: pomenimo tu na primer “The Dawn Patrol” sa Erolom Flinom (koji je, opet, kadar po kadar rimejk starijeg istoimenog filma Hauarda Hoksa), nešto kasnije “Aces High”, „The Great Waldo Pepper“, a u izvesnom smislu u ovu našu kategoriju spada i “Dr. Strangelove”. A spada i “The Blue Max”, remek delo Džona Gilermona iz 1966. sa Džordžom Pepardom, Džejmsom Mejsnonom, Ursulom Andres, Karlom Majkl Voglerom i Džeremijem Kempom u nosećim ulogama. Pa, kako je ovaj potonji omiljeni film pomenutog žanra ovog autora, hajdemo se pozabaviti njim.

Omiljen je jer su upravo u ovom filmu scene vazdušnih borbi jedne od najboljih u kinematografiji: “odigrali” su ih piloti irskog vazdušnog korpusa, ali je i sam Pepard naučio da leti za potrebe filma. Uloge nemačkih i savezničkih aviona su igrali uglavnom Tiger Moths-i kao Albatrosi D.I/III, dok su i za potrebe filma izrađene i reprodukcije Pfalz D.III, Fokker D.VII i dve kopije Fokker-a Dr.I.

Tehnički detalji su tek jedna i gotovo efemerna komponenta ovog veličanstvenog filma. Omiljen je i zbog toga što se bavi veoma zanimljivom temom i obrađuje ju na potpuno neočekivan način – prvim svetskim ratom, jednim od onih čudnih istorijskih, kulturoloških i fenomena kolektivnog sećanja, s vremena na vreme omiljenom žvakom istoričara (eto ne treba vam ništa drugo do istoričarima za istim stolom baciti žišku “šta je uzrok Velikog rata” – no, o ovome nešto više kasnije). I kad se utisci slegnu nakon čak pomalo napornog gledanja – zaključićemo da film zapravo i nije o Velikom ratu – rat je tu samo mizanscen na kojem se odvija zbunjujuća radnja; nije ni o pilotima – piloti su tu vozila za specifične, ambivalentne, kontradiktorne i zanimljive likove. Nije na kraju ni o Plavom Maksu (Pour le Merit), Nemačkom odlikovanju francuskog naziva (u upotrebu ga je 1740 uveo Fridrih Veliki koji se, izgleda, držao doskočice o jezicima Šarla V) – Plavi Maks je metafora uspeha, simbolički objekt priželjkivanja i žudnje, protejsko neuhvatljivo; lakanovski rečeno: “petit objet a”.

Klasa i Odlikovanje

Ukratko, pravo iz rovova u vazduhoplovnu jedinicu nakon obuke dolazi neki Bruno Štahel – i započinje cirkus. On je žedan slave u ratu koji Nemačka sve očiglednije gubi; željan je priznanja od okoline koje ne dolazi; takmiči se – što obaranjem protivnika, što zavođenjem jedne prelepe i naivne grofice – sa Vilijem, srcem i dušom eskadrile; sumanuto juri za tih dvadeset oborenih protivničkih aviona koji donose Plavog Maksa – i to je naizgled jedino što ga zanima, uključiv tu i naređenja i živote drugova i protivnika. A eskadrila – svi očigledno članovi okoštale pruske aristokratije – njega prezire i pokvareno nipodaštava što zbog onoga što percipiraju kao nepotrebnu surovost, što zbog, pre će biti, zbog njegovog niskog porekla.

Za uzvrat, Štahel njih prezire zbog arogancije, cinične prefinjenosti i privilegije mogućnosti distanciranja od situacije u kojoj se nalaze – privilegije koju je retko ko sem njih imao. Ništa što uradi nije dovoljno dobro (a bogami, usled slepe ambicioznosti – ni pametno), Štahel je sirotinjski alav na ono što misli da čini “elitnost” kolega iz eskadrona, ali što se ostatka jedinice tiče, Štahel se nalazi gde mu nije mesto, nikad se neće uklopiti i postati elita, on je samo Vili (ili bilo ko drugi iz tog miljea) sa Ali Ekspresa; sasvim slučajno dobra, ali ipak samo kopija; neko iz blata ko se samo privremeno vinuo.

Dakle, ni jednog jedinog pozitivnog lika i eto zapleta koji nema veze ni sa ratom ni sa pilotima ni avionima a ni ratom. A upravo usled nedostatka pozitivnog lika i dolazi ona gorepomenuta težina gledanja ovog filma. Lako bi se moglo pomisliti da je u pitanju priča-sa-istorijskom-distancom o the romantičnom heroju neba iznad Zapadnog fronta – ali sigurno nije to. Rihthofen je bio sušta suprotnost Štahelu i pored izvesnih biografskih sličnosti – na primer priznanje prve pobede su i jedan i drugi morali da dobiju “na mišiće”. Rihthofen je viteški romantični heroj, Štahel je sve – samo ne to.

Zato ovog puta, ima mesta za razgovor o likovima. A književnost i kinematografija često operišu unutar unapred zadatih okvira i diskurzivnih formacija koje nazivamo “tropima” – prepoznatljivim, gotovo “stereotipnim” modelima/matricama za likove koji i olakšavaju ali i uslovljavaju našu orijentaciju u književnosti (ili čak šire: u društvu). Pa se tako stiče utisak da kroz književnost stalno provejavaju zapravo jedne te iste matrice likova (autoritet – Kreont, otpor autoritetu – Antigona, romantični heroj čija mesijanska misija uništava sve čega se dotakne – Hamlet (U “Hamletu” – Hamlet je trulež Danske), Šerlok Holms, Romeo i Julija, Dolores i Hambert, “Manic Pixie Dream Girl”). I nije baš najjasnije da li kvalitetu više dodaje veštije kombinovanje i rekombinovanje jednih te istih likova u drugačijim narativnim strukturama ili sposobnost da se istupi iz predvidivih okvira uspostavljenih matrica. A Blue Max je, po mom mišljenju, ovo drugo.

Ko je i šta je Štahel? Heroj ili beskrupuloznik? Šmeker ili sociopatski zavodnik jedne naivne lepe grofice – koju zavodi, usput, samo da bi doakao svom konkurentu Viliju? Štahel je lik koji uspeva da izbegne i definicijama i našem odnosu prema njemu. Jer na kraju krajeva, divimo mu li se zbog energije, šarma, veštine i agresivnosti ili ga mrzimo zbog njegove sirotinjske alavosti?

A zapravo, on je prototip lakanovskog subjekta: čak i kad dograbi objekt žudnje (na kraju on je dobio i to prokleto odlikovanje i Groficu Kaeti i slavu) on je nedovoljno zadovoljan, za zericu nepotpun, a objekt žudnje (petit objet a) se preselio negde drugde – jer objekt žudnje je nužno neuhvatljiv. Na kraju krajeva, i kada je do odlikovanja i medalja: odlikovanje jeste bezvredno parče metala – ali samo se nošenjem tog metala stiče i mogućnost i pravo da se to misli i izgovori.

Oktobarska revolucija?

Narativna struktura ne ostavlja prostora za jasne stavove: da li je u pitanju  priča o pojedincu koji se sopstvenom snagom (by his own bootstraps!) može izdignuti van sopstvenog položaja beznadežno ograničenog klasnim lancima ili je u pitanju priča o beznadežnoj zarobljenosti koja ne ostavlja ni malo prostora za (samo)emancipaciju (na kraju, Štahel i gine kako je i započeo: u blatu)?

Jer ovaj je film malo i o tome kako rat izgleda kad se u njega umeša nepredviđeni činilac, u slučaju “Blue Max-a” – jedan nedostojni niko i ništa Štahel dolazi “odozdo” pa se vine. A sasvim zanimljivo, to je uloga koju je u slučaju samog Velikog rata odigrala oktobarska revolucija takođe jedna stvara koja je neplanirano došla “odozdo” i uzburkala ugodni i uljudni status kvo (revolucija koja je na izvestan način Veliki rat (i onaj sledeći) i izavršila). Pa stoga i ne treba da čudi da je glavni lik možda metafora stoke koja neartikulisano gazi ne bi li preskočila ogradu koja ju drži zatvorenom i regulisanom. Plavi Maks je izdanak one estetske epohe u kojoj je radničko telo još uvek na neki način bilo smatrano onim koje je potentno i vitalno, nosioc snage i poželjno (natekla od međusobnog mešanja i aristokratija i buržoazija ponekad su znale da traže “svežu krv” i nalazili su je u radničkim telima nabreklim od rada – i to se s vremena na vreme dalo videti i u umetnosti). I film je možda baš i o tome: šta to može da radi telo kada želi i pokušava da se oslobodi vidljivih i nevidljivih socijalnih stega i lanaca.

Nije, dakle, slučajno da smo u ovaj miks nekako uvukli oktobarsku revoluciju za koju najveći istoričar prošlog veka Erik Hobsbaum kaže da je označila početak i kraj kratkog dvadesetog veka: Plavi Maks je film koji je nastao dok su ideje koje su iznedrile oktobarsku revoluciju još uvek bile veoma aktuelne, uoči jedne od onih najopasnijih godina (1968) i samo nekoliko godina pre nego što su se trendovi privremeno obrnuli. Jer kao i ta revolucija i Štahel je uzburkao neku baruštinu a onda pao kao žrtva intriga, spletki te kompleksno vođene i planirane zavere. Film je dakle, možda, o potentnosti ali i iskliznućima borbe za modernističku emancipaciju.

Romantizacija, moralna pridika i beda istoriografije

Uzevši sve to u obzir, ne treba da začudi to što je u pitanju jedan od retkih ratnih filmova koji nije romantizovao rat – boljka od koje pate mnogi takvi i koju retko ko uspe da izbegne. I baš zbog toga što nije romantizovao rat iz Plavog maksa možemo naučiti još jednu stvar: u ratu nastupaju interesi elite, njenog vojnog krila, pa onda “države” (šta god to bilo) i tek na kraju i ako išta preostane – svih ostalih. A to je, čini se bilo najizraženije i najvidljivije u Velikom ratu u toku kojeg se ovaj odnos moći iza linija fronta bio nekako najrazobručeniji. Pa stoga možda je Veliki rat nekako “pogodniji” za antiratnu tematiku – u njemu je zaista rat  bio samo klanica u kojoj je sirotinja ginula a elita poboljšavala svoje položaje. Iz registra krajnjeg cinizma izdvojmo samo jedan podatak: Daglas Hejg je posle rata osnovao fondaciju koja je zarađivala od prodaje onog ikoničkog ljiljana koji svi nosaju tu negde oko dana primirja i koji stoje kao simbol žali za onim šesnaestogodišnjacima koji su izginuli kao stoka. A upravo ih je Daglas Hejg u velikoj meri u klanicu i gurao tako surovo da je ostao metafora oficira koji decu gura u klanicu da bi stekao malko ratne slave – skoro 60.000 mladih Britanaca samo u jednom danu. Dakle, i preduzetnik i kasapin (Butcher of the Somme).

Ne pati Blue Maks,na kraju krajeva ni od hronične bolesti većine ratnih filmova ikad a posebno onih snimljenih poslednjih pedesetak godina – od nerazumljive potrebe da uz priču proda i neku moralnu pouku. U tom smislu, ovo i jest jedan od boljih ratnih filmova, rame uz rame sa “Das Boot”, “Restrepo” ili “Dođi i vidi”. U tom smislu, Plavi maks jeste pravi proizvod svojeg Zeitgeist-a u kojem je pacifizam zaista bio gotovo strukturni politički fenomen.

A nije više tako. Jer literatura i kinematografija (pa čak i istoriografija, koja po liniji naučne objektivnosti mora da teži demitologizacijama) o prvom svetskom ratu u poslednje vreme pišu izrazito romantizirajuće. Za, na primer, “Na Zapadu ništa novo” iz 2022, sve je bilo jednostavno: napraviti mirotvorca simpatičnim a generala odbojnim i nekako stereotipno krvoločnim (a i jedan i drugi su viškovi u odnosu na Remarkov roman) i voila – eto očekivane strukture kojoj niko neće ništa zameriti (sem autora ovih redova).

Argumentaciji da je u pitanju trend koji nije prisutan samo u kinematografiji već i u istoriografiji, navedimo da istoriju Velikog rata pre desetak godina rata piše Kristofer Klark i kaže da je sve posledica serije loših odluka, teških reči, neodmerenih poruka i zakukuljenih izjava. Za Klarka – rat se desio slučajno, a ako se desio slučajno, mogao je isto tako i da se ne desi i sve je samo do “dobrih pojedinaca na pravim mestima”. A u vreme snimanja Plavog Maksa istoričara Frica Fišera nemačka javnost i akademska elita pokušavaju da raskomadaju jer se usudio da kaže da gro odgovornosti za oba rata nosi nemačka elita (što ekonomska, što vojna). Čito da ilustrujemo koliko smo u bedu istoriografije “pali” za tričavih pedesetak godina.

E takve bede nema u Plavom Maksu i on se sasvim komotno svrstava u tabor sa Fišerom: bez trunke zazora on skicira i sledeći rat, načine na koje vojni vrh nemačke čuva sopstvene karijere i imidže, prelazi na “defanzivne položaje” i planira nastavak nakon zatišja. Na kraju krajeva Štahel i gine ne bi li jedan general sačuvao sopstvenu zadnjicu. Kao i svaki heroj, najvredniji je kad je mrtav.