Srećan ti dan državnosti Srbijo, nastavi da lažeš još dvesta godina!

BEOGRAD – Na ceremoniji dodele ordena zaslužnim pojedincima, vojnicima i institucijama povodom proslave Dana državnosti u Skupštini Srbije odličja su, između ostalih, primili žena pokojnog majora avijacije Gorana Savića i potpukovnik Tomislav Bećagović. Umesto poštovanja prema odvažnima, pijeteta prema surovoj sudbini dve porodice dobili smo farsu nedostojnu zdravog razuma, kamoli institucije predsednika ili države.

Dok slušam završne taktove one bitnije i emotivnije nacionalne pesme Vostani Serbie, ne mogu se oteti utisku da je sve bilo za džabe. Dva veka istorije, žrtava i vaskrsenja iz brojnih pepela i tragedija. Država je nikad manja, nikad slabija i nikad nedostojnija onih koji nisu imali sreće da im se u udobno klimatizovanoj prostoriji pomenu imena i dodele ordeni.

Jasno je da je potrebno simulirati državu i njene institucije, jasno je da bi ogoljena istina njenog faktičkog raspada po svim šavovima delovala na moral kao prevremena dojava o propasti berze. Ali nije strašno kada ste na dnu, strašno je kada lažete sebe i druge da se tu ne nalazite.

Prigodne formulacije i ostale protokolarne laži

 
Savetnik predsednika republike i vrhovnog komandanta oružanih snaga Srbije Oliver Antić čitao je danas na svečanosti u domu Narodne skupštine kratka obrazloženja dodele odličja odlikovanima. Mirnim i upečatljivim akcentovanjem reči monumentalno je saopštavao protokolarne emocije: taj i ti, zbog toga i toga.

Kada je došao red na dodelu koju smo mi zaljubljenici u vazduhoplovstvo čekali, još od drugog dana tragične nesreće, priznaću, postojala je nada da bi se neke stvari mogle ispraviti. Da je moguće da će se nekako stići do punog kruga autentičnog pijeteta i neinstitucionalnog poštovanja. Ne. Laž je nastavila da živi:

– Major Goran Savić prizemljio je letelicu u naseljenom mestu i tako je žrtvujući svoj život izbegao žrtve na zemlji, rekao je Antić i najavio posthumnu dodelu zlatne medalje za hrabrost „Miloš Obilić“ Goranovoj supruzi. Ona je istupila, predsednik se naklonio i uručio joj orden.

– Potpukovnik Tomislav Bećagović upravljao je letelicom i … izbegavši veće žrtve takođe prizemljio letelicu, nastavio je Antić.

Sve što trenutno intimno misle pripadnici Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije moglo se prepoznati na Bećaginom licu dok je slušao ovu kreativnu ali rezonantno državotvornu i prigodnu – manipulaciju istinom. Kamera živog prenosa zumirala mu je lice

dok je savetnik predsednika zborio. Mogla se videti sramota, mogle su mu se čuti misli. To verovatno nisu bile misli čoveka koji će upravo izaći ponosan na svoju državu i vojsku i od nje primiti orden. To su bile misli čoveka kojeg je sudbina stavila u poziciju da nema rešenja, da iz ove situacije ne može pobeći i da čak ni sam sa sobom ne može biti čist o svemu.

Zakoračio je hramljući uz pomoć štapa, primio odlikovanje i uz stojeći aplauz prisutnih vratio se na mesto. Bez reči, kao što je to nebrojano puta do sada morao da uradi kada nije imao izlaz.

Istina

 
Mnogi su debatovali da li je bitna formulacija ili je bitnije zbrinuti porodicu i sačuvati ugled vojske? Da li je nepristojno kopati po sećanju na onoga koji je proglašen herojem i zašto talasati, zbog čega iritirati taj sentiment zasnovan na tragičnom događaju?

Samo zbog istine. Ne istine kao teške fraze kvazi-intelektualaca koji bi da se bore sa vetrenjačama zarad same borbe i mentalne erekcije koju pritom dobijaju, već zbog ukazivanja na kancer koji izjeda sistem odbrane ove zemlje. Zbog ilustracije loše komunikacije, neprofesionalizma, karijerizma i lošeg obaveštavanja, u ovom slučaju, vrhovnog komadanta.

Potrebno je reći istinu baš zbog svih pripadnika vojnog vazduhoplovstva da su Savić i Bećagović žrtve, nikako heroji. Žrtve lošeg sistema koji im je onemogućio da svoj posao obavljaju kako treba. Potrebno je istaći da su žrtve amaterskog pristupa jednoj ozbiljnoj aktivnosti i da su stradali zbog jednog ili više pojedinaca i zbog nekoliko desetina onih koji su to mogli da spreče a zbog nestručnosti ili neprofesionalizma nisu. Zbog starešina koji neguju sistem koji se godinama degenerisao do pucanja. Do pogibije.

Žrtvama se ne daju ordeni, žrtvama se daju izvinjenja. Žrtvama se obećava da će se učiniti sve što je u moći vojske i države da se pronađe istina i uzrok. Žrtvama se ne daju obećanja samo dva dana nakon nesreće da će neko biti proglašen herojem.

Potrebno je saopštiti istinu žiteljima Nove Pazove po osnovu njihovog ustavnog prava na informisanost od strane organa države. Saopštiti da nema govora o „upravljanju letelicom i njenom prizemljenju“ već o neverovatnoj sreći da je letelica pala baš na toj lokaciji. Potrebno je izviniti se žiteljima Nove Pazove što je vojska dozvolila da se avioni testiraju iznad njihovih glava.
Ono što je možda najbitnije, izviniti se sadašnjim pripadnicima ViPVO. Izviniti im se zato što je vojska dozvolila da se o smrt majora Savića na najprizemniji mogući način medijski okoristi tadašnji direktor Direktorata Civilnog Vazduhoplovstva. Jer šta prolazi kroz njihove glave kada vide da će u slučaju njihove pogibije biti ispredana laž i da će se za njihove porodice brinuti političari bez trunke morala?

Neko je postavio pitanje. Šta je patriotizam: Domovino uz tebe sam ma šta da radiš ili domovino pazi šta radiš?

Do sledeće tragične pogibije pripadnika ViPVO usled istog, nereformisanog sistema zasnovanog na lažima koje bar dobro izgledaju na direktnom prenosu za Dan državnosti, pozdravljam vas ;)