Beograd-Larnaka-Abu-Dabi

Iz stana krećem oko 18:45. Vlada Stojković, glavni organizator Tango Six produkcije me vozi na aerodrom. Ulazimo u priču i zaboravljam da mu kažem da trebamo svratiti do moje babe i dede da se pozdravim sa njima.

Prilikom skretanja sa auto-puta primećujemo da je “nešto” u finalu. Stajemo sa strane. Nakon nekoliko minuta JAT-ov 737 nas preleće i ovim moja avantura zvanično počinje. Osam dana aviona do kojih ću doći, opet, avionom. Živote, dobar li si nekad. Parkiramo kod Muzeja da ne bi plaćali parking. Junkers izgleda prelepo u zimskoj noćnoj izmaglici.

AB poluprazan. Dva check-in pulta rade i prijavljujem svoj prtljag. Nisam se nešto preterano “teško” spakovao, taman većina letnjih stvari koje imam. Veliki ranac u kome je tehnika ide samnom. Canon sa nekoliko objektiva, Panasonic camcorder i njegov stativ sa strane. Mac Book Pro takođe udobno smešten. Ranac mi je na leđima tek nekih 30 minuta, nadam se da ću imati kondicije za duže pešačenje.
Poslednje menjanje dinara u evre i sedam sa Vladom u kafić pored međunarodnih odlazaka.

Ostavljam mu jaknu jer me u Dubajiu čekaju temperature koje se tokom mog boravka neće spuštati ispod 30 stepeni. Padaju poslednji dogovori u vezi sledećeg snimanja za Tango Six kalendar na kome ja nažalost neću prisustvovati.

U tom trenutku pored nas seda celokupna postava najnovijih “Zvezda Granda”! Osluškujem razgovor i zaključujem da im je tezga negde oko ponoći. Pogled na monitor sa redom letenja i nagađam da idu ili za Skoplje ili Sarajevo. Nisu bili na mom letu tako da mi propade prilika za upoznavanje. Šta ćete, nemogu imati sve.

Opraštam se od Vlade i prolazim kroz carinsku kontrolu.

ANW 737 se jedva vidi iz A4 gejta. Sati je 21.10. Još deset minuta do poletanja JAT 094 na letu do Abu-Dabija sa međustanicom na Larnaki, Kipru. Dušan mi šalje poruku, našao mi je gejt i broj leta preko neta. Na celom AB-u samo dva wireless access pointa. Jedan Telekomov koji mi se iz nekog razloga ne kači na iPhone, drugi PTT-ov, ali pošta je zatvorena za uplatu kojom se dobija user-name. Glupost. Cela ta stvar oko naplaćivanja neta mi deluje smešno. Nadam se da se neću tako razočarati u Abu-Dabiju.

Bording počinje, procenjuem u sebi da nas putnika ima oko 50ak. Bilo nas je tačno 40. 20 je sišlo u Larnaki, dok je ostatak nastavio do Abu Dabija. Taktički čekam da uđem posledenji jer sam unapred sredio da obe posade znaju za mene i moju želju da budem na jump-seat-u ne bi li snimio nešto dobre cocpit akcije. Perser klima glavom i potvrđuje da nema nikakvih problema i smešta me u prvu klasu, ne bi li bio blizu. Kožna sedišta prijaju mom senzibilitetu, zavaljujem se. Na safety brifing nisam uopšte obratio pažnju jer sve vreme gledam kako da ga u celosti snimim onako subverzivno držeći iPhone u donjem rakursu. Biće glupo ako krenemo da ginemo, neću znati šta da radim.

Poleteli smo. Serviranje jela počinje prilično brzo. Meni je predpostavljam adekvatan kratkoj relaciji. Junetina nije loša, salata je ok, kolač je fantastičan. Glupo mi je da tražim još jedan. Kajem se kasnije.

Let do Larnake bi trebao da traje dva sata. Nakon jela perser me poziva i sedam na jump-seat. Dva kapetana su onboard i upoznajemo se. Na 350 smo, 270 čvorova, letimo po FMC-u u LNAV-u i VNAV-u. Pričamo o svemu i svačemu, odlučujem da ne insistiram na snimanju. Ipak je noć, potrudiću se da prilikom dnevne svetlosti nešto uradim.
Zanimljivo je da na ruti ima dosta CB-jeva ali sa naše leve i desne strane. Pokazuju mi neke cake za određivanje relativne visine ćelija u odnosu na nivo leta aviona. ANW je mator ko Vladin Jugo u kome smo došli, ali satići su nešto čega se nebih odrekao ni da mi EFIS mafija preti smrću cele porodice.
Prisustvujem brifingu za sletanje. STAR karte se klipuju za poluvolan, setuju se frekvencije, planira missed app. procedura, alternacija u slučaju zeca na pisti nam je Tripoli!

Kapetan me ljubazno moli da se vratim na mesto. Ja naravo u najboljem duhu CRM-a slušam i zahvaljujem se na gostoprimstvu.
Sledećih 15ak minuta protiče u mom buljenju kroz prozor.
Vidim more!

Slećemo u Larnaku, silazi 20 putnika. Ulazi Grk supervizor sa abnormalnom količinom gela na glavi i pogledom zavodi stjuardese. Menja se celokupna posada. Tu se upoznajem sa stjuardesom koja je bila u prednjem delu aviona, pričamo o stanju u kompaniji, prošlim vremenima i saznajem podatak da u Emiratima ima oko 150 naših na poslu kabinskog osoblja. Setujem vreme jedan sat unapred na Casiju i odlučujem da na iPhonu ostavim BG LOC vreme.
Perser se odjavljuje i poručuje da polećemo za nekih 20ak minuta. OAT na Kipru je nekih 19 stepeni.
Nova posada je u avionu i predstavljam se perserki. Naravno ni u ovom slučaju nema problema.
Taxiramo do aktivne piste i malo zastajemo na holdingu. Sedim na desnoj strani i gledam Lufthanzin avion kako sleće na nekih 50ak metara od nas. Ponoć je po Kiparskom vremenu. Rolling t/o i krećemo sa climb-om. CB-jevi još sevaju u daljini tako da se neko sigurno ljulja u nekom brodu negde na Mediteranu.
Zanimljivo je koliko climb traje. Seat-belt sign ostaje upaljen prilično dugo. Po JAT-ovoj proceduri, tokom noćnog poletenja i sletanja svetla u kabini se gase. Mrak praćen sa nešto dužim penjanjem mi daje priliku da sklopim oči. Ne da spavam, jer nikada ne spavam u avionu. Ne razumem ljude koji mogu da propuste letenje. Zatvaram oči i gubim se u default šumu kabine i zujanju CFM-a.
Budi me “ping” I svetla se pale. Protežem se i uzvraćam smeškom dvema stjuardesama u mom delu aviona. Zaista niko od kabinskog osoblja obe posade nije bio namršten ili ne daj bože nadrkan. Svi deluju kao da se autentično zabavljaju. Zaista prijatna atmosfera.

Let do Abu-Dabija traje tri sata. Perserka mi govori da ću moći u kokpit nakon prvog sata leta.
Dok smo bili na zemlji setovao sam svoj Casio Triple Sensor. Po njemu presurizovan vazduh u kabini odgovara nekih 8.000 ft visine. Baš ću proveriti u kokpitu.

Lap-topovi se mogu upaliti kada smo na levelu i ja vadim svoj. Mac.

Taman da napunim iPhone koji je na izdisaju.
Otvaram tray i krećem sa pisanjem svog prvog blog posta na 11 kilometara visine. Naručujem kafu bez mleka i šećera uz sok od jabuke i čestitam sebi na tome koliki sam baja. Mogao bih da vam sada pričam o tome koliko sebe volim u ovom trenutku, ali znam da to nebiste voleli da čitate.
Trenutno je 04:17 AM (Dubai LOC). Završavam post i nadam se da će me za koji minut pozvati u cocpit. Do tada ponovo blenem kroz prozor i divim se neuobičajeno velikom broju zvezda na noćnom nebu.