[INTERVJU] Zoran Kusovac: Muzej ne treba da bude ustanova Vojske Srbije

Prvobitna akcija „Četke i metle za Muzej vazduhoplovstva“, a potom i volontersko čišćenje Karavele  u prvi plan stavile su želju zaljubljenika u avijaciju da se na bilo koji način sačuva vazduhoplovna istorija i nedostatak sistemskog rešenja za probleme Muzeja.

Kako će trenutna situacija u Muzeju uticati na buduće aktivnosti entuzijasta, kako bi trebalo rešiti pitanje finansiranja ove ustanove kulture, koji su planovi zbog promene rukovodstva, u najmanju ruku, postali neizvesni, šta je sve do sada urađeno i u kakvom se stanju nalazi Karavela posle čišćenja, za portal Tango Six govori organizator prethodne dve akcije, vazduhoplovni entuzijasta, novinar Zoran Kusovac:

– Karavela je oprana, sređena i zaštićena od gljivica jednim vodenim premazom. Za bilo kakav ozbiljniji rad na njoj potrebno je mnogo više novca i to se ne može uraditi samo jednom akcijom entuzijasta.

Dakle, da bi se Karavela u potpunosti zaštitila potrebno je spoljno farbanje koje je jedna vrlo kompleksna operacija. Može se uraditi samo na lokaciji gde se ona nalazi. Ona je praktično zarobljena u Muzeju. Od kako je Karavela ušla u Muzej oko njega je izgrađeno dosta toga, drveće je poraslo, tako da ona više ne može da izađe.

Međutim, unutrašnjost Karavele je u prilično lošem stanju. Fali gotovo polovina sedišta u putničkoj kabini, fale gotovo svi instrumenti u pilotskoj kabini, tako da je akcija rehabilitacije unutrašnje Karavele vrlo ozbiljna.

Deo unutrašnjih sedišta je bio u JAT tehnici. Od sadašnjih i bivših radnika JAT tehnike smo dobili informaciju da, nažalost, ta sedišta nisu sačuvana, ali dobili smo preliminarnu informaciju, koju mogu lično da potvrdim, da smo našli dva pilotska sedišta. –

Koje su još akcije bile u planu?

– Najvažnija akcija koja je bila u planu, a koju je prethodni v.d. direktor Muzeja pripremao jako dugo, je izmeštanje četiri nekadašnja JAT-ova aviona sa teritorije koja pripada aerodromu na zemljište Muzeja.

Radi se o avionima koji nisu pomerani desetak godina i više, avionima koji su u delikatnom stanju. Kao što su to objasnili stručnjaci, kustosu Muzeja, oni se ne mogu rašrafiti zato što su već jako dugo napolju i nisu u potpunosti konzervirani.

Svako skidanje glavnih delova, pre svega krila, za transport putem u okviru postojećeg gabarita bilo bi vrlo nezahvalno, nesigurno – pitanje da li bi se mogli vratiti.

Ti avioni imaju problem i sa gumama koje su na nekim avionima propale. Za neke postoje alternative i rezerve, za neke ne postoje. –

Šta je do sada urađeno po tom pitanju?

– Mi smo uspeli da nabavimo jednu od tih guma za DC-3 koja je bila najveći problem jer je nigde nije bilo – to je avion koji je davno izašao iz upotrebe.

Uspeli smo, opet uz pomoć istih ovakvih grupa entuzijasta i volontera iz inostranstva, da nabavimo spoljnu i unutrašnju repnu gumu za DC-3 koja je kočila premeštanje tog aviona.

Za prenošenje tih aviona trebalo je napraviti prilično pipavu akciju – kordinaciju i sa vlasnicima privatnog zemljišta preko kojeg je jedino fizički moguće proći.

Trebalo je uz pomoć „off road“ klubova iz Beograda, sa kojima smo mi stupili u kontakt, nabaviti specijalne kanale nosače, koji se korise u vožnji po pesku i blatu, preko kojih bi avioni bili transportovani preko rastresite zemlje da ne bi upadali.

To je nešto što smo mi i Muzej sa velikim zadovoljstvom pripremali dok nije došlo do nasilne i nezakonite smene rukovodstva Muzeja. –

Planirali ste i izradu novog sajta Muzeja vazduhoplovstva. Šta se sa tim dogodilo? 

-Postoje dva sajta Muzeja vazduhoplovstva-Beogad. Jedan je vojni, jedan civilni što nije dobro jer zbunjuje.

Mi smo želeli da jedan relativno vredan, komercijalni posao, uradimo besplatno. Onda se javio jedan naš član koji je dizajner i predložio da uradi koncept. Uradio je neke osnovne postavke.

To se radilo tokom leta i mi smo planirali da tokom jeseni, kada prođu godišnji odmori i sezona, o tome razgovaramo i sa članstvom i sa Muzejom. Nažalost, došlo je do situacije da mi u Muzeju nemamo sa kim da razgovaramo.

Međutim i da smo krenuli u taj projekat mi bismo se jednog dana suočili sa problemom. Civilno rukovodsto ima relativno jasan način donošenja odluka – postoji uprava Muzeja i postoji Upravni odbor.

Međutim, vojni deo Muzeja, ne samo što ima svoj vojni sajt, nego je taj vojni sajt na vojnim serverima. Čak i da je bilo dobre volje od starne vojnog rukovodstva Muzeja, da se sajt promeni, oni to ne smeju zato što je to pod ingerencijom Ministarstva odbrane, Generalštaba, ili koga već. Dakle, postoji jedna potpuno druga – vojna logika, vojna hijararhija.

Sve su to sitne stvari koje pokazuju koliko je suštinski neodrživo to dvovlašće. –

Šta prepoznajete kao najveći problem Muzeja?

– Najveći problem Muzeja je finansiranje. To je ono o čemu smo razgovarali sa prethodnim rukovodstvom.

Upravo zbog tog nerešenog statusa Muzeja, Muzej je stalno pokušavao da na neki način kreativno namakne pare za svoje funkcionisanje. Tu su im pomagale razne ustanove – Aerodrom Beograd, SMATSA i tako dalje.

Ali sve je to bilo na ad hoc bazi, nije bilo sistemski rešeno.

To je moja najveća zamerka prethodnom rukovodstvu. Jedna nezgrapnost, jedno nesnalaženje u komuniciranju sa javnošću.

Oni jednostavno nisu umeli da te probleme iznesu u javnost na način koji bi pokrenuo njihovo rešavanje.

Sigurno tu nije bilo nikakve loše namere nego jednostavno među njima nije bilo ljudi koji su tome vični i iskusni u rešavanju takvih stvari. Tu smo želeli da pomognemo jednom animacijom medija. –

Mislite li onda da bi finansiranje iz budžeta bilo bolje rešenje za Muzej vazduhoplovstva?

– Naravno da Muzej mora da ima sredstva iz budžete. Potpuno je nerealno očekivati da jedan takav Muzej može da se samofinansira.

Nije dobro da bude samo na budžetu jer nema nikakvog podsticaja da se na neki način aktivira da dodatno zaradi neki novac.

Sa druge strane, nikada nije popularno kad je neko na budžetu. Ljudi govore „šta će nam to“ i onda se neko pita da li je važniji Muzej vazduhoplovstva ili nešto u zdravstvu, u školstvu, putevi. –

Šta je rešenje?

– To je u zapadnom svetu rešeno u velikoj meri pomoću donacija tako što se institucije kulture oslobađaju dela poreza ili se oslobađaju poreza u potpunosti.

Neka velika korporacija, firma, može da da velika sredstva jer se ona odbijaju od poreza, pa ona nije na gubitku.

Sve su ovo stvari za koje smo se nadali da ćemo, ako ne inicirati, onda učestvovati u njima, a za koje ne vidim da će se dešavati pod ovakvim rukovodstvom i pod v.d. direktorom koji je penzionisani general. –

Kako će promena rukovodstva uticati na dalji rad entuzijasta?

– Ova grupa ljubitelja avijacije želi da sarađuje sa Muzejom. Da bismo mi sarađivali, on mora da radi. Mi ne vidimo da Muzej radi.

Mi nemamo sa kim da razgovaramo. Mi ovo novo rukovodstvo ne poznejemo. Mi ovo novo rukovodstvo ne poznejemo.

Svi smo mi čuli za Gordića, ali mi njega, kao muzeologa, ne znamo. Ne znamo njegove namere niti šta on planira sa eksponatima, tako da ne znam da li će ostati to i šta će se dešavati.

Ko bi po Vašem mišljenju trebalo da bude direktor Muzeja?

– Za direktra Muzeja mora da dođe neko ko zna šta znači približiti avijaciju civilima. Muzej ne treba da bude ustanova Vojske Srbije, Ratnog vazduhoplovstva, pa da se onda u njega dovode kadeti.

On treba da bude u funkciji kako građanstva Srbije, tako i međunarodne javnosti. Ovaj Muzej ima međunarodnu vrednost. –

Tango Six već treću godinu izveštava o dešavanjima u Muzeju vazduhoplovstva. Kliknite na baner za sve tekstove u ovoj temi