Letačke priče Suada Hamzića: Na poligonima

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije.

Već sam pisao o svojim doživljajima na poligonu kod Benkovca gde sam kao pitomac završne godine VVA, leteći u čuvenom 172. lovačko-bombarderskom puku (lBAP) skoro ispekao zanat pilota lovca­-bombardera. I voleo sam te letove pune dinamike, uzbuđenja, specifičnog samodokazivanja u takmičarskom duhu koji smo sponatno razvili.

Ali, po odluci kadrovika iz Komande RViPVO me, skupa sa još 7 klasića, uglavnom iz iste grupe, rasporediše na prvu dužnost pilota u sastav 352. izviđačke avijacijske eskadrile. Eskadrile u kojoj je lovačko­-bombarderska obuka bila naša alternativna namena upravo kao i taktički imperativ da pilot-­izvidjač naoružanje upotrebljava samo u izuzetnim okolnostima ako, izvršavajuci svoj primarni zadatak izviđanja, otkrije taktičke nuklearne raketne ili artiljerijske jedinice na vatrenom položaju spremne za dejstvo. Glavno „oružje“ pilota-­izvidjača tada su bili znanje, veština, moć zapažanja, oči, memorija, aero foto kamere (AFK) a kasnije i oprema za elektronsko radio tehničko izviđanje (RTI).

Ipak i na tako relativno retkim letovima na poligon bilo je onih koje pamtim.

„Vizir Vasiljeva“

Još pri prvom susretu sa kabinom MiG-a, krajem 1967, zapazih pored kolimatorskog (optičkog, automatskog) nišana pomalo čudan metalni dodatak koji me više podsećao na nekakav čiviluk nego na pomoćni nišan. Sastojao se od kratke metalne letvice paralelne optičkom nišanu u osi aviona sa dva vertikalno postavljena ispusta, jedan u obliku malog prstena, a drugi poput mušice na pušci sa kuglicom na vrhu. Na moje pitanje dobih odgovor da je to „vizir Vasiljeva“, pomoćni nišan koji služi da zameni glavni u slučaju njegovog otkaza.

Bi mi smešan, čak groteskan u nadzvučnom avionu. Rusi baš znaju preterati, pomislih.

Nekoliko godina kasnije, u Bihaću, pred poletanja na zadatak raketiranja zemaljskih ciljeva nevođenim, balističkim raketama kalibra 57 mm (NRZ ­57) uključujem optički nišan radi provere ispravnosti odmah po pokretanju motora i ostalih rutinskih provera. Okrećem potenciometar osvetljenja nišanske mrežice i odmah zapažam da je mrežica tamnija i da se slabo vidi pri jakoj svetlosti sunčanog dana. Vodim reostat do maksimuma i zaključujem da je osvetljenje mrežice u nišanskom staklu znatno slabije ali ipak dovoljno da izvršim zadatak.

Jasno mi je da je jedna od dve svetlosne niti u sijalici nišana pregorela. Zamena sijalice trajala bi nekoliko minuta, a to bi uzrokovalo kašnjenje moje grupe u dolasku radi dejstava na poligonu kod Slunja. Prijavit ću to posle sletanja pa neka tu sijalicu zamene u toku međuletnog pregleda aviona. Povedoh reostat ka minimumu i isključih svetlo mrežice nišana. Izrulasmo i poletesmo po planu.

Petnaestak minuta kasnije, po dolasku na poligon, uključih svetlo mrežice nišana ali se mrežica ne pojavi u staklu nišana!? Pojačah reostat do maksimuma ali mrežice nema. Jasno mi je. I ona druga nit u sijalici je pregorela – baš sada!

Javih delegatu na poligonu, koji rukovodi i asistira našim dejstvima, mome prijatelju Ristevski Dimitriju ­ Dimčetu šta se dogodilo i da ću dejstvovati koristeći vizir Vasiljeva!

­- Slobodno Beli.- odgovori Dimče nazvavši me nadimkom kojim me samo on oslovljavao.

U sledeća tri napada sam se potrudio da imam sve zadane elemente za lansiranje a da mi „nišan i mušica“ vizira Vasiljeva budu što bolje poravnati sa metom i da na pravilnoj daljini pritisnem okidač naoružanja na pilotskoj palici .

U prvom i drugom napadu Dimče mi javlja da pogađam direktno u metu. Posle lansiranja trećeg para raketa, dok sam vadio iz napada, čujem Dimčetovu radio poruku:

­- Beli, Ti ubuduće nemoj uključivati kolimatorski nišan. – poruka je bila jasna.

Još jedan put, leteći na MiG-u, se uverih da Rusi nisu konzervativni nego praktični.

Topom po Čenti

Ne, nisam topom napao to mirno mesto u Banatu, južno od Zrenjanina, već mete na poligonu u njegovoj blizini.

Bilo je to u jesen 1982. godine dok sam, održavajući trenažu, leteo u 204. lovačkom puku, a češće u sastavu 128. Centra za preobuku pilota na nadzvucne avione (CZP), na Batajnici.

Na pripremi za letenje u 128. CZP kojoj su prisustvovali svi koji su bili angažovani na obezbeđenju i izvršenju zadatka gađanja, mlađe kolege piloti, koji su bili u punoj trenaži, nisu propuštali priliku da se našale na moj račun.

­-Sad’ će izviđač da oplete, valjda po poligonu. – reče jedan od tih poručnika ili kapetana.

Aluzija je bila jasna. Valjda ću pronaći poligon, a možda i svoju metu.

I bilo je to sasvim normalno u avijaciji koju, upravo i zbog toga neki, posebno pešaci, i nisu smatrali Vojskom. I niko nije bio pošteđen tih vazduhoplovnih šala bez obzira na ličnu afirmaciju, čin ili položaj koji je zauzimao, od najmlađeg pilota do komandanta puka. Šale su, ponekad, išle i na račun cele jedinice.

A sećam se da sam još kao pitomac čuo jednu takvu, valjda kao amanet, kao pouku. Tada su povremeno vazduhoplovne jedinice gostovale na aerodromima srodnih jedinica i koristile njihove poligone najčešće dejstvujući zajedno, u mešovitom sastavu.

Prilikom jednog takvog gostovanja i dejstva 172. lba puka (iz Zadra) na poligonu jednog lba puka na jugo­istoku Jugoslavije pilot 172. puka koji je kao delegat rukovodio zajedničkim dejstvima na poligonu, posle dejstava dva odelenja naredi prekid dejstava i čekanje u zonama očekivanja. Petnaestak minuta kasnije odobri nastavak dejstava po planu.

Kada je sve završeno i pošto se delegat vratio sa poligona, kako je to uobičajeno, izvršena je analiza dejstava u pilotskoj učionici LBA puka, domaćina. Delegat je prvo obrazložio razlog za petnaes­tominutni prekid dejstava:

– Dok je drugo odelenje dejstvovalo osmatrači videše grupu Roma unutar ograđenog i obezbeđenog dela poligona koji su sakupljali čaure mitraljeskih metaka i ostatke metala od raketa i bombi. Naredim prekid dejstava i džipom se uputim ka njima. Zateknem ih u grupi. Zbili se uz samu piramidu, metu za bombardovanje:

­ – Pa dobro ljudi, jeste li normalni, gde da se baš ovde sklonite! –

­ – Ne brin’ drug kapetan, ovde još nikada nije pala bomba. – reče najstariji Ciga.

Na uzvratnom gostovanju „južnjaci“ im nisu ostali dužni pa pilotima 172. puka ispričaše priču o starim al’ „nevinim“ metama na nihovom poligonu.

Šala mlađeg kolege probudila je u meni onaj takmičarski duh iz pitomačkih dana.

Napravih jedan let na poligon sa tzv. fiktivnim dejstvom bez ubojnih sredstava u kojem se podsetih i provežbah sve letne norme, postupke i veštine poterbne da mete budu što preciznije pogođene. U naredna dva leta odbacih po dve cementne avio bombe od po 250 kg (CAB­250) i izvrših po dva napada tada najboljim dvocevnim avionskim topom na Svetu GS­23M , kalibra 23 mm.

Tačku na „i“ tog dana stavio je zamenik komandanta 128. CZP, legenda jugoslovenske nadzvučne avijacije potpukovnik Fifić Sakib File, koji je taj dan kao delegat rukovodio našim dejstvima na poligonu.

-Samo se vi zajebavajte sa starim izviđačem. – reče u uvodu i poče čitati rezultate dejstava tog dana.

Pošto File završi saopštavanje pojedinačnih rezulata i dade opšti zaključak, nekoliko mlađih kolega, koji su sedeli pored mene, mi pružiše ruke čestitajući. Među njima je, siguran sam, bio i onaj koji me svojom šalom vratio u završnu godinu školovanja u VVA.