EBACE 2015: Tango Six u Ženevi – gde je nestalo kvalitetno biz-jet novinarstvo?

Godina jubileja. EBACE slavi 15 godina konferencije u Ženevi a Tango Six ima novi dizajn portala. Možda je i trenutak da se, osim fokusiranog izveštavanja iz sveta biznis avijacije, osvrnem i na tri godine pisanja za vaš omiljeni portal.
Ja nisam novinar. Nemam ja tog talenta, načitanosti ni obrazovanja. Ne znam da napišem tekstove koji će vas oduševiti stilom, formom, opisima i metaforama. Pišem prosto i sasvim iskreno o biznis avijaciji kako je ja doživljavam. I prečesto dobijam komentare da sam oštar u ocenama. Prema nekim proizvođačima čak i bezobrazno preoštar. U kritikama prednjači Petar, osnivač i urednik Tango Sixa. A opet, sve ove godine je bio dovoljno lud da se drži našeg iniucijalnog dogovora i tekstove objavljuje originalno napisane bez ulepšavanja i umekšavanja.

I tu se sretnemo sa pojmom “objektivnog/nezavisnog” novinarstva. Dosta se o tome kod nas priča. Uglavnom da ga više nema. Ali, ako je za utehu, slabo ga ima i tamo negde u daleko bolje uređenim sistemima gde demokratija cveta. U svetu poslovne avijacije nema ni jednog “nezavisnog” medija. Svi, ali svi do jednog, objavljuju plaćene tekstove. Uzmete bilo koji od njih, listate i nailazite samo na hvalospeve (da ne kažem tekstove) o svemu i svačemu. Veći deo tih publikacija/magazina (i naravno portala) je besplatan. A štampa nikada luksuznija. Sve odštampano su reklame. Samo što je novi trened “Content Marketing” koji donosi plaćene tekstove umesto klasičnih oglasnih strana.

Da ilustrujem. Ovogodišnja press konferencija Gulfstream-a bila je prilično mirna. Bez velikih premijera, više kao osvrt na poslovanje i projekte izmedju dva EBACE-a. A onda samo četiri sata kasnije u Americi prvi let najnovijeg Gulfstream modela G500?! Četiri sata posle press konferencije i niko od novinara pojma nije imao. A i zašto bi? Vest i prve fotografije objavio je sam Gulfstream na svojim Twitter/Instagram profilima a onda ih proširio i na Facebook i Linkedin. I to je to. Klasični novinari su nepotrebni. Oni su sutra i onako objavili vest i slike u unapred plaćenom prostoru za Gulfstream objave. Toliko o nezavisnom novinarstvu.

I onda sam se setio svog prvog ulaska u press centar EBACE-a u Ženevi. Više nego prijateljski doček starih iskusnih novinara iz Švajcarske i Francuske. Sećaju se oni i dalje čuvenih Hronika iz Beograda. Šta god za njih bile te hronike, ali meni su pomogli da vama prenesem ekskluzivne vesti i priče sa svetskih premijera. Jer, da se ne lažemo, to šta mi mislimo i pišemo i šta vi mislite i čitate, ne utiče ni malo na svet biznis avijacije. Osim ako neko od vas nije nameravao da svojih par (desetina) miliona (USD/EUR čega god) potroši na privatni avion, pa smo mi kao uticali na odluku.

Tako sam i mislio.

Dakle, niko sa ovih prostora ne dobija (bilo kakav) tretman na dešavanjima u industriji poslovne avijacije. Kao i u mnogim drugim industrijama. Zato se sve svede na privatne kontakte i snalažljivost. Na “foru”.

I onda, ponovo sam se setio toplog dočeka Francuskih i Švajcarskih novinara i njihovod oduševljenja Hronikama iz Beograda. U Ženevi već dugo izlazi lokalni, totalno nebitni, dnevni list. Bez posebno bitnog sadržaja i bilo kakvog uticaja na lokalna dešavanja, objavljivao je uglavnom korisne tekstove za Ženevske domaćice koje su mu bile i najodanija publika. Ali fenomen ovog dnevnog lista bila je kolumna o finasijama.

Neverovatan pogled na bankarstvo i finansije iz ugla pisca, avanturiste, umetnika, poete i velikog humaniste. Gérard Le Roux bio je jedan od retko cenjenih ljudi sa prijateljima u svim socijalnim slojevima Ženeve. Pisao je kolumnu o finansijama potpuno neopterećen uticajem bankara, političara, krupnog kapitala. Bez ličnih interesa. Bio je čovek koji je drugima davao. Otkrivao je sve fore i fazone namazanih bankara, pisao o finansijskim tržištima, obveznicama, berzi, kreditima – bila je to ubedljivo najbolja i najčitanija kolumna o finansijama i bankarstvu na francuskom govornom području. List je u danima sa njegovom kolumnom izlazio u mnogo puta većem tiražu, prijatelji su ga fotokopiraili i razmenjivali.

Klijenti banaka su ga nosili sa sobom na potpisivanje ugovora i dovodili bankare do ludila. Berzanski mešetari (prevaranti) nisu tako lako nalazili investitore (budale), političari nisu mogli baš svašta da obećavaju ili prećutkuju. Ali čitali su ga i bankari, učili su iz njegove mudrosti stvari koje nisu napisane u knjigama. Ostala je legenda o njegovoj projekciji rasta cene zlata u vreme kada niko nije tako nešto moga ni da zamisli.

Novine su radile svoj posao – informisale su svoje čitaoce. Nebitni izdavač bez velikih reklamnih ugovora i veliki humanista bez ličnog interesa bili su nezavisni. A onda se Gérard sa suprugom Majom, rodjenom Beogradjankom,  preselio u Beograd. Nastavio je da piše kolumnu, ali ne o finansijama, već o čarima Beograda. Iz ugla nekog ko je u njenu video velike i lepe stvari ali i male pored kojih mi prolazimo a da ih i ne primetimo. Pisao je o Skadarliji, Kalemegdanu, o rekama i ulicama. Kolumna je postala nebitna ali Hronike iz Beograda su bile rado čitana među novimarima iz poštovanja prema čoveku koji ih je podsetio korenima njihove novinarske profesije.

U ovim tekstovima iskrenost je jedina vodilja. Suludo i nebitno, bez ikakvog itucaja na industriju, ali istinito i oštro jer tako treba da bude. I zato uživajte i dalje u iskrenim Hronikama iz Ženeve, Orlanda, Dubaija…