Letačke priče Suada Hamzića: Pozdrav Iki

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Suad se priseća poslednjeg Ikinog radnog dana, zamalo i njegovog.

„Ika“, komandant 117.lap, Ilija Zlatić, pukovnik, jedan od prvih Jugoslovena koji je leteo na MiG-u 21. Bio je jednostavan drag čovek, poštovan čovek i pilot. Tipičan „Lala“.

Proveo je nekoliko godina u Bihaću na dužnosti komandanta puka od 1968. do te 1971. kada je odlazio predajući dužnost potpukovniku Ristić Aleksi, također jednoj od legendi našeg RV.

Tih dana Ika je stalno dežurao na OC aerodroma pred odlazak iz Bihaća jer se već iselio iz stana, porodica mu otputovala za Beograd a on, iz praktičnih razloga dežurao na OC time regulišući i smeštaj i ishranu, par dana pre definitivnog odlaska.

I baš naša 352. iae je davala dežurstvo u sistemu PVO dežurajući sa par aviona, tri pilota i grupom tehničara potrebnih specijalnosti, kako su to pravila nalagala. Bio je lep letnji dan, popodne. Aerodrom je bio pust jer se radno vreme završilo a nijedna jedinica nije letela.

Dobismo signal za poletanje, poletesmo u paru ja i moj venčani kum, klasić i prijatelj Kantar Stevo. Negde u rejonu Novog Mesta, u Sloveniji, ustanovismo da je neidentifikovana letilica zapravo Cesna lokalnog aero kluba koja je ili poletela nenajavljena ili su odgovorni zaboravili propisno proslediti najavu tog leta.

U povratku ka aerodromu negde u rejonu Ogulina zatražih snižavanje na 100 metara radi dolaska na razlaz, iznad aerodroma. Ika, dobročudan i dobro raspoložen, očekivano, odobri.

Pređosmo u brišući let iznad te retko naseljene oblasti.

Kum me pratio uz krilo, uz blago nadvišavanje kako to pravila nalažu a i mudro je, posebno ako ti vođa preblizu i prenisko leti uz nekakvo stenje kao ja uz severoistočne obronke Čalopeka, brda uz osu PSS br. 1 samo par kilometara pre piste.

U paradnom smaknutom poretku, na nekoliko metara iznad betona PSS 1 poručih preko radija:

– Pozdrav za Iku! – i produžih preko Bihaća u pravcu Ripačkog klanca i Petrovačkog polja

– Hvala momci, hvala Hamzo, Stevo. – čusmo Ikinu poruku.

Ika je naš niski prelet pratio kroz otvor na steni iznad uzdignute AKL podzemnog objekta:

– Može li do Petrovca? – upitah prijavljujući višak goriva.

– Slobodno. – odobri Ika.

Približavajući se obroncima brdovitog venca iznad sela Ripač prevedoh avion u blago penjanje da se popnemo na visinu platoa Petrovačkog polja koje je nadvišavalo dolinu prekrasne reke Une.

Taj lepi kraj več je bio pomalo unakažen ožiljcima trase novog puta AVNOJ-a koji je upravo bio završavan a vidljivi zemljani radovi kroz uspon u klancu podobro ostavili ožiljke na do tada skoro netaknutoj prirodi ovog dela zapadne Bosne.

Na samom vrhu kanjona, gde su ožiljci trase bili nekako još vidljiviji ugledah nekoliko građevinskih mašina i jedan kamion sa tri ili četiri čoveka koji su nam mahali sa teretne platforme kamiona. Sa 900 km/čas, 250 metara u sekundi, na maloj visini ne možeš mnogo videti ali video sam radnike koji su mahali sa kamiona i trenutak kasnije nestadoše ispod nosa mog aviona.

Pomislih da nas pozdravljaju ali trenutak kasnije shvatih da su pokreti njihovih ruku zapravo ličili na trzaje kao da su nam nešto hteli signalisati, upozoriti nas.

Na stotinjak metara ispred nas se pojavi brzo rastući dim, prašina, nešto kao lopta, eksplozija. Shvatih povlačeći palicu na sebe.

Ništa. Tišina. Avion mi penje u blagom uglu udaljavajući se od zemlje. Ne smem da se okrenem desno i unazad. Ne smem da pogledam imam li još uvek pratioca!?

Umesto da se okrenem pogledah napred ulevo gde sam, do tada, leteći u pravcu jugoistoka stalno mogao videti senke naših aviona na zemlji. Gledam, vidim senke naših aviona kao da su oivičene nekakvim svetložutim, bledim oreolom.

Gledam pažljivije. Ne grešim, vidim dve senke, dva oreola.

Okrenuh se nazad udesno. Vidim pratioca. Vidim kuma kako me prati uz krilo, maše mi levom rukom. Zbog kiseoničke maske ne vidim izraz lica ali, uveren sam vidim mu oči, smije se ili kezi! Ludak !

Nije mi bilo do brisanja, valjda prvi ili drugi put u životu. Okrenuh avion ka severu i minut kasnije javih Iki:

– Krupa 1000 metara, prema Kladuši. –

Ika kao da se iznenadi i imao sam utisak da če reći “koji vam je”, ipak odgovori:

– Javite Kladušu! –

Javih Kladušu 1000, pa Rakovicu 500, pa razlaz 500, pa sletesmo. Ika verovatno nije mogao da se načudi ali nije ništa pitao.

Nekoliko dana kasnije ga, pošto smo ga zvanično već bili ispratili, ispratismo i onako prijateljski, pilotski u Domu pilota u Bihaću koji napustismo u ranu zoru.

Donedavno retko pričajući ovu priću sam imao običaj pozvati se na živog svedoka – Kuma.

Nažalost od nedavno to više ne mogu ali, ipak, ispričah ovu neverovatnu priču za koju, ponavljam nažalost, više nemam svedoka sem, možda još nekog, negde, od onih radnika koji su nam sa kamiona mahali tog dana a sigurno ih je bilo još na toj sekciji trase puta AVNOJ-a koji je završavan te godine.