Rušenje Upravne zgrade fabrike aviona Ikarus: Izostanak zaštite kao kulturnog spomenika i ugrožavanje srpskog industrijskog nasleđa

Upravna zgrada prve srpske fabrike aviona Ikarus krajem maja ove godine našla se pred rušenjem. Datum rušenja je nekoliko puta tokom prethodnih meseci pomeran, a poslednjim odlaganjem u julu nije jasno definisan novi rok.

Novom Beogradu tako preti gubitak jedne od njegovih najstarijih sačuvanih građavina koja se i danas nalazi u udubljenju koje zapravo predstavlja originalni nivo zemljišta pre njegove masovne izgradnje. Zgrada je locirana u ulici Gramšijevoj, između ulice Goce Delčeva i keja kod hotela Jugoslavija.

Srpsko vazduhoplovstvo može ostati bez neprocenljivog istorijskog nasleđa iz svog verovatno najslavnijeg doba, dok industrijsko nasleđe zemlje, ispostavilo se, nastavlja da gubi svoje najvrednije simbole.

Za (privremenu) utehu je da se protiv ovog postupka pobunila grupa entuzijasta sa namerom da zgradu sačuva i obezbedi joj novu kulturnu namenu, kaže pokretač akcije spasavanja zgrade Miodrag Simović.

Prema njegovim rečima, Dimitriju Konjoviću, inicijalnom vlasniku fabrike i čoveku koji je podigao Upravnu zgradu, fabrika je nakon Drugog svetskog rata oduzeta, a zatim i nacionalizovana. Kasnije, njegov sin Slobodan Konjović pokrenuo je postupak restitucije koji, kako objašnjava Simović, nikada nije sproveden do kraja:

– Uprkos postupku restitucije koji je bio u toku zgrada je prodata. Kupile su je dve građevinske firme Kemoimpeks i Neimar Visokogradnja 2010. godine. Odlučeno je da se na tom zemljištu na kome se nalazi Upravna zgrada izgradi novi objekat, te da se ona mora srušiti. To je u planu još od 2015. godine, međutim, grupa građana koja je bila protiv tog postupka uspela je da ga kratkotrajno odloži. Nažalost, nije uspela i da ga zaustavi u potpunosti. –

Iako postoji mnogo razloga da se ta zgrada smatra kulturnim spomenikom, ona se trenutno ne nalazi pod zaštitom kao takva, kaže Simović:

– Postoje indicije da je ona nekada bila pod zaštitom, u to nismo sigurni, čak ni u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda nismo mogli da saznamo da li je ta zaštita ikada postojala. Međutim, ono što sigurno znamo jeste da ona trenutno nije zaštićena. Svakako, razlozi da se zgrada sačuva su prema mom mišljenju i više nego očigledni. –

Propadanje industrijskog nasleđa

Kako navode entuzijasti iz grupe za zaštitu zgrade, njen značaj je višestruk. Ona je reprezent jedne ozbiljne fabrike aviona koja je između dva rata proizvela blizu 500 letelica, ali i pokazatelj industrijske razvijenosti određene zemlje, smatra Rifat Kulenović iz Muzeja Jugoslavije.

Ipak, ona se ne može posmatrati samo kroz te dve dimenzije. Prema rečima Kulenovića, ona je takođe i pokazatelj nečega što se u Srbiji događa poslednjih 15 godina:

– U poslednjih 15, a naročito poslednjih 10 godina industrijsko nasleđe – stare fabrike i stari punktovi, pa i celokupna industrija – u velikom procentu nestaje i onesposobljava se. To je jedan industrijski pad koji se na terenu jasno može videti. Ne postoje brojevi koji bi mogli da pokažu suprotno. Moje poslednje istraživanje pokazalo je da se čak i mali proizvodni punktovi koji su uvek bili ekonomski efikasni masovno zatvaraju. –

Međutim, industrijsko nasleđe nije oličeno samo u zgradi, već i u procesima koji se u njoj odvijaju, objašnjava Kulenović. Takođe, ona nije reprezent samo vazduhoplovne industrije, već i slojeva društva, u ovom slučaju konkretno inženjerskog, smatra on:

– Industrijsko nasleđe nije specifična baština, ono je deo opšte baštine, stoga ova zgrada mora biti sačuvana. Nju treba istaknuti u tom simboličnom smislu, natpisima, fotografijama, koje već postoje. Nema potrebe da se ona iznova markira kao takva. To se muzeološki kroz institucije koje su nadležne za tu vrstu delatnosti, na primer Vazduhoplovni muzej, odnosno Muzej nauke i tehnike, može veoma lako uraditi, što nije čak ni ekonomski mnogo zahtevno.-