[INTERVJU] Mark Pieroti: Od rukovođenja najvećom civilnom vazduhoplovnom kompanijom u Abu Dabiju do veze sa Jugoslavijom

Kompanija Abu Dhabi Aviation nije samo najveći privatni civilni helikopterski operater na Bliskom Istoku. U pitanju je vazduhoplovni konglomerat koji je raširio svoje poslovanje i ekspertizu na svaki mogući deo poslovanja u ovoj kapitalno intenzivnoj i izuzetno regulisanoj industriji.

Za kompaniju radi nekoliko profesionalaca helikopterskog usmerenja srpske nacionalnosti, neki njeni kargo avioni i njihov teret bili su u Srbiji pre neki dan pomešani za vojne, dok je direktor komercijale najbitnije civilne avio-operacije u Abu Dabiju koja nije Etihad, Mark J. Pieroti, dao interesantan intervju za Tango Six.

Ne zbog činjenice da nas su nas preporučili njegovi saradnici srpskog porekla, ne zbog činjenice da je oženjen sarajkom koja je jedna od najviše pozicioniranih kabinskih profesionalaca u kraljevskoj, odnosno predsedničkoj, eskadrili (koja je 2013. godine, kako je Tango Six tada prvi izvestio, u velikom stilu letela po Srbiji), već zbog toga što predstavlja interesantan prototip širine vazduhoplovnog profesionalca i edukatora.

Mark je pre nekoliko nedelja izdao knjigu posvećenu menadžmentu u avijaciji iz ugla njegovog višedecenijskog iskustva u poslovnim i tehničko-inženjerskim ulogama koje je obavljao.

Abu Dhabi Aviation je ilustrativan primer diversifikacije Emirata. Kompanija je osnovana primarno kao operater vertikalnog transporta zaposlenih na naftnim platformama da bi ubrzo prebacila deo svog fokusa na konsalting i svaku zamislivu uslugu koja se tiče kupovine ili prodaje letelica kao i izrade poslovnih planova za startape u avio-industriji. Za poslednje je zadužen upravo Mark Pieroti, pionir Emirata, vazduhoplovni tehničar, inženjer, profesor i pilot.

Šta vas je inspirisalo da uđete u industiju?

Dolazim iz poslovno orijentisane porodice. Porodice koja je vlasnik nekoliko italijansih picerija i restorana u Škotskoj. Međutim, ja sam uvek bio tehnički orijentisan. Studirao sam za mašinskog inženjera na univerzitetu i nakon dve godine Britiš ervjez me je uzeo pod stipendijskim programom i prešao sam iz Škotske do Londona gde sam započeo inženjerski program obuke Britiš Ervejza. Srečan sam što sam počeo ovim programom koji me je naučio inženjeringu kroz prizmu održavanja i projektovanja letelica. Diplomu kao i licence tehničara dobio sam dok sam bio na stipendiji Britiš Ervejza.

Kada sam diplomirao vratio sam se u Škotsku da bih ostvario svoju drugu želju, da naučim kako da letim. Započeo sam samosponzorisanom rutom ali nisam imao novčanih sredstava kako da to obavim u potpunosti i zbog toga sam otišao u vojsku, preciznije Kraljevsku mornaricu. Tu sam počeo sa letačkom i oficirskom obukom ne bi li na kraju ispunio svoju najveću želju – letenje brzih mlaznjaka. Ali, na žalost, to nisam uspeo da postignem, jednostavno nisam ispunjavao sve potrebne standarde.

To vas nije demotivisalo?

Nikako.

Moj interesantan karijerni put tek tada je počeo. Budući da sam imao diplomu vazduhoplovnog inženjera mornarica mi je ponudila da ostanem kod njih kao oficir-inženjer ali sam se ipak zahvalio na ponudi i napustio sam Mornaricu.

Zaposlio sam se u tada mladoj i ne previše velikoj avio-kompaniji zvanoj Emirates 1992. godine sam. Postao sam projektni inženjer zadužen za Boing 777 flotu i ubrzo nakon toga sam prešao u Royal (Presidential) flight u Abu Dabi. Tamo sam radio 12 godina.

Vaš prvi dodir sa poslovnom avijacijom bio je dakle sve samo ne standardan?

Upravo tako. Zaduženje tamo mi je bilo da kupujem i prodajem avione za kraljevsku porodicu, da definišem specifikacije letelica koje će se kupovati.

Tokom tog posla obavljao sam kupovine i prodaje VIP aviona i za druge imućne pojedince. Jedan od njih me je pitao da osnujem avio-kompaniju za njega i to sam uradio. Tada sam napustio kraljevsku porodicu Abu Dabija i osnovao sam svoju prvu avio-kompaniju. Ona se zvala EJA Private Jets i tada sam kupio 20 poslovnih aviona i započeo biz-jet avio-kompaniju u Abu Dabiju. Leteli smo Embraer i Erbas avione. Za tu kompaniju sam napisao biznis plan, specificirao sam potrebne avione, sa novcem koji mi je bio poveren pregovarao sam sa proizvođačima aviona, kupili smo letelice i započeli operacije. Tu avio-kompaniju sam vodio 11 godina kao direktor i „accountable manager“. Kada sam završio sa tim poslom, baš pre nego što sam počeo svoj povratak u Evropu, njegova ekselencija me je zamolila da se pridružim kompaniji Abu Dhabi Aviation. To je bilo pre pet godina. Moje zaduženje bilo je da preuzmem komercijalni deo kompanije ali i da ADA transformišem u globalnog igrača.

Ispričajte nam genezu Vaše druge karijere, kao vazduhoplovnog edukatora.

U svom srcu sam vazduhoplovni inženjer, imam doktorsku diploma, pilotsku dozvolu ali takođe i diplomu poslovnih studija. Nastavio sam svoje akademske studije, postao profesor u oblasti vazdušnog saobraćaja, sa akcentom na menadžment, i profesor vazduhoplovnog mašinstva na londonskom univerzitetu kao i na Univerzitetu Zapadnog Londona. Predajem i ovde u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kako inženjerske predmete tako i one orijentisane na poslovni aspekt avio-industrije.

Prošle godine tokom Kovida napisao sam knjigu „Aviation leadership, the accountable manager“. Knjiga se fokusira na izazove vođstva u avio-industriji u današnje doba i pokušava da odgovori na pitanja kako biti komercijalno isplativ i u isto vreme ispuniti sve regulatorne zahteve. Propovedam da vođa u našoj industriji uvek mora biti siguran da su bezbednost i plovidbenost prioriteti ali da se mora baviti i biznisom svega toga paralelno. Knjiga priča o tome. Jer to je u biti vazduhoplovno vođstvo. Napraviti taj neverovatno fini balans između bezbednosti i svake vrste tehničkog integriteta i između pravljenja para od te operacije.

Ilustrujte na nekim praktičnim primerima za naše čitaoce kako izgleda posao konsultanta u našoj industriji.

Ja u okviru ADA vodim i konsalting grupu koju smo nazvali ADA Millenium. Bavimo se startapima u avio-industiji, pravimo poslovne planove, studije izvodljivosti, za klijente kupujemo i prodajemo gotovo sve vrste civilnih letelica.

Na primer, u poslednja tri meseca kupio sam tri helikoptera. Oni su bili što u VIP, što u HEMS konfiguraciji. Kupio sam i neke poslovne mlaznjake. Dakle pomažem kompanijama i pojedincima da odluče koji avion da kupe. Nekad im pomognem da odluče da ne kupe avion nego da ga iznajmljuju.

Na primer, nedavno sam napisao biznis plan za pokretanje regionalne avio-kompanije u Gani. Bio sam i „Chief Restructuring Officer“ u trajanju od šest meseci za jednu drugu avio-kompaniju takođe u Africi. Radim takođe i podučavanje za direktore, podučavanje u procesima restrukturiranja. Čest problem naše industrije je da na mesta direktora dolaze ostvareni profesionalci iz drugih industrija. Oni nekada ne razumeju specifičnosti ove industrije. Ja tada nastupam i podučavam ih da se ne radi o hotelu ili fabrici, da moraš biti oprezan i odluke koje  donosiš su ovde veoma specifične. Pomagao sam i MRO kompanijama da postanu efikasnije.

Kako motivišete mlade ljude da se bave nekim od profila u avijaciji? 

To su deca kojima želim da pomognem. Od budućih pilota do tehničara ili inženjera.

Budući piloti, na primer, imaju aspiracije ali jako često porodice nemaju finansijska sredstva da ih u tome podrže. Sa zadovoljstvom ih savetujem kako reše ovaj izazov. U avijaciji postoje tri glavna puta: tehnički, operativni i poslovni. Zavisi šta neki mlad čovek želi. Ako, na primer ima veštine rada sa ljudima ohrabrim ih da odu pravcu kabinskog osoblja. Neko na tu profesiju gleda sa nipodaštavanjem ali kabinsko osoblje je veoma cenjeno kao profesija. Žene i muškarci koji rade kao kabinsko osoblje mogu nam spasiti živote. Oni su profesionalci koji se bave bezbednošću putnika pa tek onda uslužnim aspektom i uz sve to izgledaju fantastično. Skoro sve velike avio-kompanije imaju nezaustavljivu potrebu za kabinskim osobljem, to je odličan ulazak u avijaciju.

Ako ste tehnički orijentisani imate dva nivoa: tehničar ili inženjer. Možete u strukovnim školama ili na kursevima dobiti B1 ili B2 licence ili možete zaslužiti diplomu inženjera. Ja sam imao sreće da uradim obe ove stvari, oba ova nivoa. Želeo bih da ohrabrim tehničare da takođe završavaju fakultete kako bi unapredili svoje akademske kvalifikacije.

Tu su onda naravno piloti. Mislim da je pored njihove strassti prema letenju ključno da se oni takođe obrazuju. Ja sam radio na projektima akreditacije ATPL kurseva u formi priznavanja kao dvogodišnje više škole. Tačno je da je pilotska profesija zanatska ali u njoj svakako postoji i akademski kontekst i mislim da se nažalost to istorijski do sada nije priznavalo. To se sada menja. Visoke škole u Velikoj Britaniji sada prinaju da i ATPL ima akademski deo i priznaje su u okviru diplome, često u trajanju od dve akademske godine.

Kojom god podprofesijom da se bavite mislim da su učenje i akademski kontinuitet jako bitni.

Dosta toga Vas veže i za bivšu Jugoslaviju. 

Bivša Jugoslavija je nevrovatno mesto i obožavam je.

Od Ljubljane do Skoplja. Jedan od letova kojih se najdraže sećam je let od Sarajeva do Tivta, izmešu planina. Sletao sam i na Banjaluku. Avijatičarski talenat vaših naroda je poznat, baziran na JAT-u, tu je i nekadašnja izvrsna pilotska škola u Mostaru.

Moja žena, Šaćira Dedović jedna je od žena-pionira u vazduhoplovstvu vaših prostora. Ona je potpredsednik u sektoru kabinskog osoblja u već pominjanoj predsedničkoj eskadrili Emirata, dakle upravlja privatnim letovima jedne od najbitnijih familija sveta. Moj najmlađi sin Kristijan završava svoje obrazovanje u oblasti vazduhoplovnog menadžmenta kao i PPL dozvolu a drugi sin Marko sada je u finansijama, lizingu aviona.

Moja priča je da sam sin migrantske italijanske porodice koja se naselila u Škotskoj. Moja žena je iz skromne sarajevske porodice i svi smo uspeli da se ostvarimo u avijaciji. Mi smo dokaz da ne morate doći iz bogatog bekraunda.

Sve što je potrebno je da ste odlučni i da aktivno tražite prilike.