[ANALIZA] Sve o ruskoj raketi Kinžal i da li je američki Patriot može oboriti?

Raketa Kinžal je još jedno od kontroverznih oružja ionako kontroverznog rata u Ukrajini.

Dok oni skloni ruskoj strani u njoj vide neko super oružje koje može da odluči rat i to ne samo sa Ukrajinom, drugi skloni zapadu je procenjuju kao sistem vrednosti nemačkog Fau-2 sa kraja Drugog svetskog rata, dakle sa krajnje ograničenim i ukupno slabim efektom. Prvi problem sa kojim se srećemo u medijima je i sama oznaka sistema, jer često se pojavljuje oznaka H-47M2 (Kh-47M2), koja je navodno sasvim pogrešna, navodi se da je oznaka sistema 9-A-7660, a oznaka same rakete 9-S-7760, tako da možete da naletite na sve ove oznake, ko zna koja je uopšte tačna.

Dakle sistem je, što se tiče objavljenih karakteristika, potpuno problematičan skoro po svim svojim osobinama. Od toga koliki mu je domet, gde se navode jako različite cifre, preko toga šta može da uništi, a šta ne može, od nosača aviona do toga da nije ništa više od obične taktičke rakete, koja je malo ili čak nimalo brža od uobičajenih, zatim nepoznanica po svim parametrima leta i trajektorije gde su rasponi cifara po visini i brzini leta ogromni.

Prava istina je da potrebno znanje za ovakve procene imaju samo dve nacije koje su ikada radile sa raketama koje imaju takve brzine i visine, a to su SAD i Rusija, dok i one iz grupe velikih kao Kina ili Francuska u tome imaju daleko manje iskustva. Svi mi ostali o tome znamo onoliko koliko oni žele i onoliko koliko su retki pojedinci dolazili samo donekle u dodir sa takvom tehnikom i informacijama u vezi ove teme; radi se o delovima fizike i dinamike leta nedostupne ostalima, letu kroz visoke slojeve atmosfere sve do granice kosmosa, brzinama koje se obično zovu hiperzvučne, mada je granica hiperzvuka dogovorna stvar kao i mnogo toga. Ponajviše se poteže u raspravama pojava plazmenih efekata u takvim letovima i njihovi uticaji na rad senzora na raketi posebno recimo radara, a zapravo se zasniva na tome da raketa sa brzinom većom od 6 Maha može biti upravljiva u zonama visina između 40 i 80 km iznad Zemlje.

Koja je namena rakete Kinžal?

Već na tom prvom i osnovnom pitanju počinju da se javljaju razne varijante mišljenja – istinu zna samo rusko ministarstvo odbrane. Najzastupljenija grupa mišljenja je da je Kinžal specijalizovano oružje protiv grupe nosača aviona. U raspadu SSSR-a došlo je do višedecenijskog kašnjenja ruske vojne industrije i propadanja vojske. To je zahvatilo i mornaričko vazduhoplovstvo koje je pre toga imalo dosta dobar instrument odvraćanja sa srednjim bombarderima Tu-22M i čuvenim raketama H-22 (AS-4) koje su sa pravom zvane „ubice nosača aviona“. Te rakete su, naravno, u tom vremenu masovno propadale.

U današnje vreme postoji naslednik te rakete sa oznakom H-32, ali njene performanse nisu bitno veće od prethodnika što onda postavlja pitanje da li su i dalje efikasne u toj ulozi obzirom na izvesno i merljivo jačanje PVO grupacija američkih nosača aviona. Zbog toga mnogi pretpostavljaju da je Kinžal pre svega „anti-nosač“ oružje. Drugi smatraju da on to uopšte nije, smatraju da je Kinžal vazduhoplovna verzija već široko poznatog sistema zemlja-zemlja Iskander, samo što služi za gađanje zemaljskih ciljeva.

Kada im se postavi pitanje zašto bi Rusija uopšte pravila takvo oružje, odgovor je zbog dometa, jer se lansiranjem iz vazduha domet povećava. Na banalno kontra pitanje da se to daleko jednostavnije i mnogo brže rešava postavljenjem još jednog stepena na raketu, odgovor prelazi u politiku, odnosno odgovor je da je to zbog toga što tako Kinžal ne ulazi u dogovor o eliminaciji taktičkog oružja određenih srednjih dometa koji je do skoro važio. Danas očigledno ne važi ništa, a i sam dogovor je očigledno napušten, ako ne de jure ono de facto već dugi niz godina.

Ako Kinžal nije „anti-nosač“ oružje on nema nikakvih složenih sistema za vođenje osim INS sistema ma kako bili precizni ili ne. Temelj takve pretpostavke je da je Kinžal zapravo Iskander dorađen za lansiranje iz vazduha, ali je u toj tački zbog dve činjenice lako demantovati ovu verziju. Prvo, biroi i fabrike nisu istovetni, a sasvim je sigurno pravilo kod Rusa da u tom slučaju oružja ne da nisu slična nego nisu ni previše kompatibilna.

Drugo i najvažnije, kod prvih prototipova Kinžala čije su fotografije puštene u javnost postojala su blurovana mesta koja su prilikom gledanja bila neprepoznatiljva da bi se moglo odrediti šta se stvarno nalazi na telu rakete. Tu nalazimo na logičan odgovor. Biro pa i fabrika koji rade Kinžal nekada su radili raketu tipa Oka koja je temeljno na štetu Rusije uništena u godinama lažnog rusko-zapadnog prijateljstva. Ta mesta na raketi Oka-U poslednjem prototipu su bitna, jer je Oka-U imala odvojivu bojevu glavu, specijalno upravljanje i što je krucijalno,  glavu za samonavođenje sa upravljačkim elementima na tim mestima.

Istina, oni na Kinižalu nisu vidljivi, ali blurovanje na medijskim izveštajima pokazuje da se tu nalazi nešto važno, a važno bi bilo samo u slučaju odvojive glave i neke vrste elementa za upravljanje. Kontra toga, pristalice teze da je Kinžal evolucija Iskandera u medijma prilažu neku njegovu fotografiju pada na neki poligonski cilj gde se, analizom fotografije, može videti da nema mesta za odvojivu glavu na raketnom telu Kinžala. Prosta istina za koju autori praktično garantuju je da ta fotografija nije fotografija pada Kinžala po cilju, nego zapravo pada završnog dela obične Oke (ne Oke-U) po cilju.

Da bi stvar bila jasnija ili upravo suprotno, postoji i intervju projektanta Oke posle njegovog odlaska u penziju u kojoj novinar u razgovoru sa žaljenjem konstatuje da je od tako sjajne rakete kao što je Oka kao posledica ostala samo jedna relativno uprošćena i ograničena verzija koju svi znamo kao Iskander. Na to je sa izvesnom uzdržanošću projektant navodno odgovorio da će se u skorijoj budućnosti razviti leteće platforme za njegovu raketu i da će onda sva dostignuća koje je on postigao na Oki, a koja su avangardna, doći ponovo do izražaja i pokazati njenu pravu vrednost.

Da bi ovi redovi bili potpuno iskreni po prikupljenim informacijama, projektni biro Kinžala ne negira da je njihova raketa potomak Oke, ali odlučno odbijaju komentar da je ona direktno iz nje razvijena, po fizički sklopovima, već da je nova raketa i to je izgleda tačno. Projektni biro Iskandera nikada nije komentarisao da li je ili nije direktno razvijen iz Oke.

Kinžal jeste raketa koja je nastala evolucijom iz rakete Oka-U, pre svega konceptualno i to po nekim fizičkim sličnostima i pre svega osobinama leta i načinu gađanja cilja, dok je većina njenih elemenata zapravo nova i dosta razvijenija i modernija od uzora. Takođe po istom kriterijumu je Iskander zapravo uprošćena i olakšana direktna evolucija obične Oke za nižu borbenu nišu, doduše takođe sa nekim uplivom modernih tehnologija koje su danas dostupne.

Prvenstvena namena Kinžala jeste napad na grupe nosača aviona i svojim daleko naprednijim mogućnostima drastično prevazilazi stari H-22, pa i nove H-32, i time i jeste primarno oružje za napad na grupu nosača aviona, uz još neka sredstva koja se lansiraju sa podmornica. Kao i H-22 može se uz korišćenje druge bojeve glave upotrebiti i za gađanje kopnenih ciljeva. Na pitanje zašto bi Rusija proizvodila i Kinžal i H-32 odgovor je jednostavan. Kinžal je primarni napadač na grupu nosača aviona i veoma je skup i sporog tempa proizvodnje, a H-32 je daleko slabijih karakteristika jer je osetljiviji pogotovu na modernu novu PVO, ali je mnogo jeftiniji i može se brže proizvoditi pa je idealan za nešto masovnije udare na već oštećenu odbranu grupe nosača aviona ili po slabijim sastavima bez nosača.

Ako je tako, odgovor je, na žalost mnogih, da Kinžal ima sistem završnog navođenja, možda jedinstven na svetu. Mada nije baš prvi put da taj koncept viđamo – nekada davno mi koji više pamtimo uviđamo evoluciju koncepta kasnijih američkih raketa tipa Peršing, kao i nikada do kraja realizovanih radova na poslednjim verzijama prototipova raketa Elbrus (SCUD) sa glavama za samonavođenje.

Kako funkcioniše Kinžal?

Kao i njegov prethodnik H-22, Kinžal je sredstvo koje se lansira iz vazduha. Njegov domet je takođe predmet spekulacija i zaista nije sasvim jasno koliki je, postoje samo procene i na žalost te procene se zasnivaju uglavnom na analogijama sa Iskanderom koji bi bio lansiran u vazduhu, a to smo već zaključili da nije u istom tehničkom problemu niti daje dobre analogije. Prvo moramo da ustanovimo ono što sigurno znamo o Kinžalu i načinu njegovog lansiranja.

Činjenica je da Kinžal pre svega lansiraju avioni tipa MiG-31. Druga činjenica koju je većina nekako propustila, kao sada konstantu, jeste da su Migovi koji ih lansiraju specijalno prerađeni i to ne nekom lakom i brzom preradom već ozbiljnim zahvatima. Avioni koji se tako prerade više nisu lovci. Očigledno je da je avionu kao nosaču uklonjeno sve nepotrebeno osim onoga što mu podiže anvelopu po maksimalnoj visini i brzini leta.

Takođe je logično da su mu ugrađeni specijalni sistemi za navigaciju i parametre leta velike preciznosti da bi se takvim kvalitetnim podacima snabdela raketa pre lansiranja. Takvo lansiranje i pokazuje njenu pre svega mornaričku, protivbrodsku osnovnu namenu. Jedino sa takvim nosačima može se stvoriti elastična odbrana na velikim daljinama od obale, to nije moguće izvesti obalskim baterijama makar raketa dobila i raketni stepen više.

Borba protiv nosača zahteva da platforma koja lansira rakete zagazi ne samo stotinama nego i više od hiljadu kilometara nad (pod) morem da bi onda sa te pozicije gađala, jer čak i kada je cilj lociran sa satelita potrebno je što kraće vreme leta do njega, a to je jedino moguće ako je i platforma lansiranja već stotinama pa i hiljadama kilometara na pučini. Kinžali se kače i na Tu-22M.

Tu bi neko mogao da postavi pametno pitanje: kako sa Tu-22M kada on ne može da postigne ni blizu parametre leta pri lansiranju kao prerađeni MiG-31? Tačno, domet sa njega je time manji, ali isto tako je tačno da Tupoljev može da ode bar 500 ako ne i 1.000 km dalje od MiG-a 31 u tom poslu, a može da ponese čak tri rakete. Tu  vidimo zašto se kao podaci o dometu Kinžala pojavljuju i cifre od 1.000 km dometa i cifre od 2.000 km dometa, pri čemu se uvek navodi sa udelom avionskog preleta. Pojavljuje se razlika između mogućih radijusa Miga i Tupoljeva, makar pri lansiranju sa ovog drugog usled manje visine i brzine sama raketa ima manji domet.

Ostaje zaključak da sama raketa ima manji ili jednak domet od 1.000 km od mesta lansiranja sa aviona do cilja. U slučaju Tupoljeva avionski udeo u maksimalnih 2.000 km ukupnog dometa je verovatno i nešto veći od 1.300 do 1.400 km, odnosno domet same rakete po mišljenju autora je oko 600 do 700 km kada se lansira sa sporog Tupoljeva opterećenog sa maksimalno tri rakete dok je sa Miga verovatno oko 800 km ili čak nešto više.

Sledeći problem je i nepoznanica je na kojim visinama raketa leti. Tu odgovor nije toliko težak koliko se čini jer se on javlja iz česte rasprave o njenoj hipersonici, odnosno: da li je hipersonična ili nije?

Sasvim je jasno da raketa u početku propinje na visinu veću od 80.000 m, verovatno preko 100.000 m, da bi potom pod većim uglom propadala parabolično do visine od 80.000 m, a zatim sa te visine blagim poniranjem do 60.000 (minimalno 40.000 m) pri čemu do kraja te putanje mora da zadrži brzinu od minimum 6 Maha.

Maksimalnu brzinu od 10 do 12 Maha ima samo na delu aktivne faze i to vremenski vrlo kratko, zbog toga i postoje ne mnogo masivne obloge protivplazmene zaštite na delu konusa rakete. No usled oblika prednjeg konusa i specijalnog dovoljno dugog tela i konstantnog usporenja na velikim visinama gde se na kraju brzina spusti na 6 Maha, plazmenih efekata nema toliko mnogo u odnosu na to koliko se pominju, ali zato pri manevru obrušavanja raketa značajno uspori mada ne manje od 3 Maha kada konačno krene na dole i onda je sve brža.

Istina, raketa se sigurno veoma zagreje ali je to očito rešeno prelazom toplote na zadnju sekciju koja posle aktivne faze ima ulogu radijatora. Na visini od 60.000 m, a verovatnije na 40.000 m raketa komanduje obrušavanje na dole, praktično vertikalno ka cilju. U toj fazi radar zrači na dole i hvata cilj, ali najkasnije posle proboja tropopauze kretanje prelazi na INS koji komanduje onda upravljačkim elementima, za koje ne znamo kog su tipa, najverovatnije neki bočni trasteri.

Poslednja faza leta je i najveća nepoznanica naročito sa gledišta mogućnosti radara i autopilota da rade pri velikim brzinama na dole jer tu je negde ponovo granica pojave plazme velika, ali je pitanje gde je ona? Po logici verovatno se efekat sigurno stvara tek u troposferi. Pouzdano se zna da se efekat nigde ne stvara na 3 Maha brzine, ali da li će se desiti na 5 ili  6 Maha ne znamo, dok na brzinama od 10 Maha i više, efekat bi bio bar u donjoj stratosferi pa i višlje. Sa ovakvim oblikom rakete sa visina ispod 60.000 m, pa sve do možda i 20.000 m, postoji „prozor“ u kome radar može da radi efikasno i pri brzinama do 8 Maha.

Ipak, nije efekat plazme taj koji možda stvara najveće probleme. Zagrevanje tela rakete može narušiti njenu konstrukciju, a ona je već dobro zagrejena pa pre poslednjeg obrušavanja ne bi smela da bude previše brza. Ne samo zbog rada radara već integriteta konstrukcije, sva je prilika da su brzine od 3 Maha na obrušavanju bile takve da ni plazmu nisu stvarale, a u ovom slučaju verovatno je ta granica dignuta par Mahovih brojeva više. Prema nekim procenama Kinžal posle gubitka brzina sa 6 Maha počinje da obrušava sa nekih 3 do 4 Maha i zatim opet ubrzava.

Svaki raketni inženjer kada pogleda zadnji konus na raketi upita se kakvo je vođenje ove rakete? Na svim drugim raketma, pa i na Oki, jasno su postojala 4 mlaznika koji su imali po stepen slobode i time je bilo moguće upravljanje na aktivnoj fazi sve do čak 120.000 m visine koje je raketa dostizala da bi zatim prešla u parabolu na dole gde se polagano sve više upravljala aerodinamički sa rešetkastim krilima, da bi sa njima prešla i u obrušavanje na cilj, i tu bi eksplozivnim svornjacima i rotacijom specijalnog motora u obrušavanju odbacila tu sekciju zajedno sa lažnim ciljevima a samostalna glava bi nastavila put na dole upravljana svojim INS-om i aerodinamičkim krilcima na Oki-U. Ništa od toga ne vidmo na Kinžalu.

Jedino suvislo objašnjenje za upravljanje uopšte na aktivnoj fazi je postojanje upravljanja sa brizganjem tečnosti, jer drugog razumnog sistema ne vidimo. Ako je tako onda je to jedna od najmanjih instalacija na raketama takvog tipa I to je shvatljivo, a vidimo opravdanost ponašanja projektnog biroa da je njihova raketa nova, a ne fizički zasnovana na raketi Oka.

Osim toga, nije jasno na koji način se upravlja na dugačkom poniranju? Kada raketa krene u skoro vertikalno obrušavanje sa praktično nekoliko desetina kilometara? Kako se koriguje posle proboja tropopauze? Aerodinamičkih površina nema.

Pretpostavke o odbacivom motoru i nekom sasvim malom novom motoru za ubrzanje su zaista besmislene pri ovako malim dimenzijama rakete, ali mogućnost da se motorska sekcija odbacuje, samo u zadnjem kraćem delu, i da se onda pojavljuju neke aerodinamičke upravljačke površine je naizgled dosta logična, ali na drugi pogled malo verovatna.

Upravljanje nekim gasogeneratorom je takođe teorijski moguće, ali takođe upitno zbog slabih sila. Najlogičnije je postojanje bočnih trastera. Jedno je sigurno, da bi pogodila morski cilj raketa mora da ima glavu za samonavođenje, a onda nečim i mora biti upravljana. To sa sobom povlači činjenicu da Kinžal verovatno ima jako malu bojevu glavu za svoju veličinu. Ne baš mnogo bitno za raketu koja treba da pogodi nosač aviona i to pri brzini od bar 5 Maha, ali to isto uslovljava da za zemaljske ciljeve baš kao i u slučaju H-22 ranije, bojeva glava mora da se menja odnosno nije istog tipa kao i za morski cilj.

Njena prodornost u dubinu nije upitna, ali način dejstva na samom kraju pa i efekat možda nisu tako veliki na zemaljskim ciljevima kao što se misli, odnosno njena sposobnost penetracije je velika, ali vrlo verovatno da ne može da izvrši obimnije rušenje. Za gađanje klasičnih zemaljskih ciljeva su zato daleko jeftinije i efikasnije rešenje takozvane balističke rakete makar i složene konstrukcija kao Oka ili nešto uprošćenije kao Iskander. Tu možemo slobodno danas dodati i neke novije modele iranskih Fatiha, koje ipak na cilj dolaze manjim brzinama mada jednako precizno.

No svakako su takve rakete značajno lakši ciljevi za protivraketnu odbranu od Kinžala koji je uz supersonične niskoleteće rakete koje lete nešto preko 1 Maha, ali na malim pa čak i granično malim visinama, jedan od najtežih ciljeva, teži čak i od nekih starijih balistčkih raketa mnogo većeg dometa koje su sporije na završnim delovima putanje. Kinžal verovatno do samog obrušavanja na cilj neće spustiti visinu ispod 40.000 m niti brzinu ispod 6 Maha. Jedino tu iznad samog cilja će nešto usporiti po nekom radijusu, da bi opet snažno ubrzao, ali tu je već ključno da ide skoro vertikalno na dole što je već teško pogoditi kao cilj pogotovo pri i dalje velikoj i narastajućoj brzini.

Takav cilj je težak i za otkrivanje, a kamoli praćenje i gađanje, mada nekoliko država na ovom svetu bi mogli da pokušaju, pa čak možda i da uspeju. Međutim treba reći da po karakteristika raketni sistem Patriot nije među njima. Sa druge strane koliko logično mali broj raketa Kinžal i njegove u neku ruku ograničene osobine pogotovu po zemaljskim ciljevima mogu u većoj meri da utiču na ovakav rat je diskutabilno u negativnom smislu.

Na kraju, da dodamo i da je teško proceniti na osnovu fotografija delova projektila koji je navodno oboren u okolini Kijeva, a koje su prikazali ukrajinski izvori informisanja, šta se tu zaista dogodilo? Ono što je izvesno jeste da su prikazani delovi većeg broja različitih projektila vazduh-zemlja, pa čak i zemlja-zemlja, u želji da se makar propagandno poentira na navodnom obaranju Kinžala, iako je i samo ministarstvo odbrane Ukrajine u jednom trenutku pismenim obraćanjem demantovalo obaranje Kinžala. Međutim, indikativno je da Pentagon forsira priču o obaranju Kinžala raketom iz sistema Patriot, mada nikakve posebne detalje o tome ne pruža. Nije jasno kojom je raketom eventualno dejstvovano na Kinžal. U prvim informacijama rečeno je, uz prikazanu fotografiju navodno oborenog projektila sa rupom, da je to trag udara penetratora, što bi navelo zaključak da se, barem u početku, tvrdilo da se radi o presretaču sa kinetičkim dejstvom.

Ipak, idemo redom.

Rakete sa blizinskim upaljačem, koje su pre svega namenjene borbi protiv aviona i helikoptera, svakako imaju veoma male, gotovo samo teoretske šanse za obaranje projektila Kinžal. Već smo pisali na Tango Sixu o tome i naveli da je efikasnost projektila sa blizinskim upaljačem tipa MIM-104C na klasične balističke projektile tipa Elbrus (SCUD), sa linearnom i predvidljivom putanjom, lansirane od strane iračke vojske u prvom Zalivskom ratu, kao i iskustva Saudijske Arabije i Izraela u borbi protiv sličnih projektila lansiranih iz Jemena i Iraka, svega 40-70%, a pritom se govori o pogađanju projektila, a ne konkretnom uništenju bojeve glave, što znači da je i ovde bilo slučajeva da je raketa odbačena, dakle promašila je svoj cilj, ali je pala na drugo mesto i aktivirala se, potencijalno nanoseći ljudske žrtve i materijalnu štetu.

U tom smislu su Amerikanci radili na razvijanju projektila sa kinetičkim efektom na cilj (hit to kill) i prvi projekat je nosio naziv ERINT (Extended range interceptor). Projektil je imao namenu uništavanja operativno-taktičkih i taktičkih balističkih raketa koje su promakle drugim sistemima, a to je uslovljeno pre svega kratkim dometom projektila od 25 km po daljini i oko 20 km po visini. Postojala je mogućnost udaljavanja projektila do 20 km od komandnog centra, tako produžavajući daljinu odbrane. Presretač je, ipak, bio opremljen i sa blizinskim upaljačem kao rezervnom opcijom.

Projektil ERINT je uspešno ispitan protiv manevrišuće taktičke balističke rakete Storm II. Projektil Storm II koristi manevarski RV (Re-entry Vehicle) balistički projektil srednjeg dometa Pershing II uparen sa motorom drugog stepena interkontinentalnog balističkog projektila Minuteman II.

U daljem razvoju, Američka vojska razvila je iz projekta ERINT projektil sa kinetičkim presretanjem MiM-104F, nešto povećanog dometa, ali koji se nije posebno pokazao u Saudijskoj Arabiji protiv projektila izrađenih u Jemenu i koji su imali balističku linearnu putanju, bez mamaca.

Za sada poslednja modifikacija sistema Patriot izvršena je razvijanjem projektila sa pojačanim raketnim segmentom MSE, pod oznakom MIM-104E, a sistem nosi oznaku Patriot PAC-3 MSE. Projektil ima povećani domet, za aerodinamičke ciljeve više od 90 km po daljini, a za balističke ciljeve do 60 km po daljini i 25-30 km po visini. Projektil je opremljen veoma savremenom radarskom glavom za samonavođenje u završnom delu putanje. Nema blizinski upaljač, kao rezervnu opciju, a nema ni bojevu glavu.

Ovaj projektil svakako ima najveće šanse i mogućnosti, ali kao što smo ranije naveli potrebno je da radari sa zemlje pravovremeno otkriju, a zatim i prate cilj koji leti supersoničnim i hipersoničnim brzinama, ne-linearnom putanjom i sa vertikalnim obrušavanjem na cilj uz ubrzavanje. A čak i da i radar u tome uspe, problem je i potencijalna daljina, jer se maksimalna daljina efikasnog dejstva određuje i odnosom brzina presretač-cilj. Računica koja se reklamira za projektil MSE je, verovatno, bazirana na prosečnim brzinama balističkih projektila, dok se ovde radi o projektilu veće brzine (hipersonik), pa se i daljina efikasnog dejstva ovog projektila svakako smanjuje i to možda i značajno. Problematika je naravno u i daljinama otkrivanja i mogućnostima praćenja samog radara u raketi, iako je radar savremen.

Exclusive: Today we were able to see the remains of the Kinshal missile in Kyiv, which was shot down by Patriot defense on May 5. This was a sensation because the hypersonic missile was considered Putin's wonder weapon. Here the parts are now being examined. @bild pic.twitter.com/BcFN4KV8YX

— Paul Ronzheimer (@ronzheimer) May 10, 2023

Ono što je takođe svojevrsna „enigma“ jeste kako bi izgledao kinetički udar dva tela sabrane brzine od preko 10 Maha? Otisak koji smo videli na navodno oborenom projektilu, svakako ne odražava efekat. Verovatnije je da bi došlo do faktičkog „raspadanja i fragmentisanja“ oba projektila, nego da bi se na projektilu videla „rupa“ prečnika desetak ili petnaestak centimetara.

U pisanju ovog teksta učestvovao je i Branislav Kojadinović, diplomirani inženjer vojnog mašinstva Mašinskog fakulteta u Beogradu.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/