[ANALIZA] Zbog čega se Venecuela nije bolje branila i ima li sa čim?

Nakon više meseci izviđanja, obavljanja obaveštajnih i drugih aktivnosti, kopnene snage i više od 150 letelica, aviona, helikoptera i brojnih izviđačko-jurišnih dronova bili su uključeni u smelu američku operaciju protiv predsednika Venecuele Nikolasa Madura.

Tango Six je juče pisao o konceptu združenog vazduhoplovnog dejstva kojeg su Sjedinjene Američke Države u praksi patentirale, kao i uticaju koje operacija u Venecueli može imati na Srbiju.

Danas ćemo se fokusirati na opis venecuelanskog ratnog vazduhoplovstva i PVO, na osnovu javno dostupnih podataka u mesecima i nedeljama pre operacije „Absolute Resolve“.

Pitanje kako je Venecuela sebi dozvolila da joj se ovako nešto dogodi pitanje je od milion dolara.

Da li je zapravo postignut efekat iznenađenja? Moguće je.

Stvarno nije nemoguće poverovati da je venecuelanski režim verovao da konkretnog napada neće biti ili kako ga neće biti bar u vreme novogodišnjih i božićnih praznika. Takođe, verujem da je moguće da ovakvu vrste akcije možda nisu ni očekivali.

Prosto je teško pretpostaviti šta se moglo desiti pa da američki helikopteri preleću bezbedno iznada Karakasa, bez ikakvog izazova od strane PVO. Nismo videli niti jednu lansiranu raketu PVO, makar onu IC samonavođenu kratkog dometa, ali ni dejstva protivavionskih topova.

Dejstva helikoptera MH-60L DAP topovima i raketama po ciljevima na zemlji delovala su kao da su snimci izrađeni od strane veštačke inteligencije, a ne stvarni. Takođe, videle su se i brojne eksplozije u vojnim bazama venecuelanske armije i posebno snaga PVO, a uništene su i neke komponente vrednih i savremenih sistema PVO Venecuelanske vojske.

Da li je po sredi bio efekat iznenađenja mogli smo saznati već kod drugog talasa vazdušnih udara, ali do njega nije došlo. I to je ono što možda kvari ovu jednačinu. Naime, prema snimcima uništenih komponenti nekih od sistema PVO, vidi se da svakako nisu bili u borbenom radu, niti u uređenim zaklonima ili nečim sličnim.

U pozadini ratova vođenih poslednjih decenija, kao što je napad NATO na SRJ, valjda je svima jasno da sredstva i sistemi PVO moraju biti disperzovani, kamuflirani i spremni za brz izlazak na vatreni položaj koji bi morao, ovisno o tipu sistema, biti barem delom inžinjerijski uređen i prilagođen i za rad i za pružanje kakve-takve zaštite od udara iz vazduha. Ovde ništa od toga nismo videli, što ne znači da nije bilo sistema PVO i posada koji su zaista bili na vatrenim položajima. Da li su ćutali ili nisu dobili naređenje za borbeni rad, saznaćemo možda u budućnosti.

Interesantno je da su se u danima nakon operacije pojavili snimci  na kojima su vojni transportni i višenamenski helikopteri i druga vredna sredstva RV i PVO uredno posloženi ispod limenih hangara, niko ih nije pomerao ni dva dana nakon američke akcije. Čak se, prema tvrdnjama onih koji žive u blizini tih baza, niko od vojnika ni ne pojavljuje. Moguće objašnjenje izdaje ili neke vrste dezerterstva takođe čekamo u budućnosti.

Sistemi PVO venecuelanske vojske su relativno moderni, ali su malobrojni u odnosu na veličinu teritorije (i akvatorije) zemlje i teško su mogli efikasno pružiti zaštitu od napada američkih snaga u bilo kom dužem vremenskom periodu. Takođe, teško je poverovati da se ovakvi sistemi svi mogu onesposobiti u jednom udaru.

Potonje izjave raznih komentatora po medijima i društvenim mrežama kako je ovo dokaz da „ne valjaju kineski radari“ ili ruski sistemi PVO, kategorišem kao navijačke, a ne utemeljene na činjenicama, kojih naprosto nemamo dovoljno u ovom trenutku.

Venecuela je država prostorno veća od Ukrajine i teško će nekoliko baterija S-300VM i Buk-M2E, praćenih sa možda jednom ili dve operativne eskadrile lovaca SU-30 / F-16 i nekoliko diviziona modernizovanih Pečora, uz Igle-S i druge lake artiljerijsko-raketne sisteme PVO, zaštititi toliku državu od napada takve vazduhoplovne sile kakva je nesumnjivo SAD i to u njihovom komšiluku.

Pritom, za razliku od Ukrajine, praktično je nemoguće da bi bilo kakva korisna vojna pomoć od Rusije ili Kine mogla stići u slučaju dužeg sukoba širih razmera.

Možda je neko u Venecueli izvagao da je ovo neka vrsta rešenja u kojem se lider eliminiše a ostacima starog režima se praktično dozvoljava mogućnost ostanka na vlasti (bar još neko vreme) uz svojevrstan tranzicioni period i početak saradnje sa SAD?

Ipak, moramo priznati da je američka operacija kidnapovanja Madura efikasno uključivala vazduhoplovne i raketne udare na ciljeve, oslanjajući se na element iznenađenja. Amerikanci su takođe očigledno stigli veći deo puta do Karakasa bez ispoljenih vatrenih dejstava venecuelanske vojske, koristeći kombinaciju povoljnih faktora: mraka, nestanka struje u zemlji, probijenog koridora protivvazduhoplovne odbrane i elementa iznenađenja – sinhronizacije njihovog sletanja sa vazdušnim napadima.

Američki helikopteri bili su gađani praktično samo iznad cilja (Madurove „tvrđave“ Miraflores), ali i tada, čini se, samo iz lakog oružja. Specijalna operacija zarobljavanja bračnog para uključivala je brojne objektivne i unapred planirane faktore koji su omogućili amerikancima da brzo i bez gubitaka dođu do svog cilja. Pomenuti faktori jednostavno zahtevaju dobro planiranje i sposobnost sinhronizacije svih komponenti operacije, bez obzira da li je njenom izvršenju asistirao i deo samog venecuelanskog državnog i vojnog vrha ili ne.

Određene akcije venecuelanskog RV i PVO su zabeležene ali su posednuti položaji bili kao na tacni. Sa nekih od njih sredstva se praktično nisu ni pomicala. Snimak baterije S-300VM u mirnodopskom stanju u matičnoj bazi takođe nije ulivao poverenje.

Pre subote dalo se pretpostaviti da će Venecuela ipak znati trenutak napada, delom iz svojih izvora, delom možda i od ruskih ili kineskih. U tom slučaju bi se kritični PVO sistemi premestili na vatrene položaje ali vidimo da se to nije dogodilo.

Venecuelanski arsenal

Glavna odgovornost za zaštitu vazdušnog prostora zemlje pada na Ratno vazduhoplovstvo, zvanično poznato kao „Aviación Militar Nacional Bolivariana“ (Nacionalna bolivarska vojna avijacija – NBVA). Ono obuhvata sve grane ratnog vazduhoplovstva, snage protivvazduhoplovnee odbrane i niz drugih struktura.

Ratno vazduhoplovstvo ima šest Komandi za protivvazduhoplovnu odbranu (Comando de Defensa Aeroespacial Integral – CODAI). One su organizovane geografski i odgovorne su za različite oblasti. Svaka komanda CODAI ima određeni broj formacija i jedinica sa različitim funkcijama i zadacima. Nadgleda jedinice za nadzor opremljene različitim tipovima radara, kao i jedinice borbene avijacije i sisteme protivvazduhoplovne odbrane.

Takođe je vredno napomenuti da Nacionalna bolivarska Mornarica takođe ima sopstvene kapacitete protivvazduhoplovne odbrane. Sve njene glavne borbene jedinice su opremljene nekim oblikom protivvazduhoplovnog oružja. Međutim, po količini i borbenim mogućnostima, pomorski sistem protivvazduhoplovne odbrane je inferiorniji u odnosu na kopnene i vazduhoplovne komponente.

Prema dostupnim informacijama, NBVA trenutno ima do sedam brigada protivvazduhoplovne odbrane. Šest je u borbenoj gotovosti i odgovorne su za zaštitu vazdušnog prostora, a jedna je odgovorna za podršku. Brigade su podeljene u nekoliko bataljona (diviziona), u zavisnosti od njihove opreme i naoružanja.

Duž granice Venecuele uspostavljeno je polje za radarski nadzor kako bi se osiguralo blagovremeno otkrivanje vazduhoplovnih napada. Moderni radari kineske proizvodnje JY-27, JYL-1 i JY-11B raspoređeni su u kritičnim područjima.

Radar JY-27 kineskog proizvođača CETC je sistem za rano upozoravanje dugog dometa. Dizajniran je i razvijen da pruži informacije o ranom upozoravanju i detektuje slabo uočljive vazduhoplovne ciljeve vazduhoplova novije generacije ili stelt tehnologija. Pored toga, pruža informacije o ranom upozoravanju i za sisteme naoružanja. Radi na VHF frekventnom opsegu od 240-390 MhZ, sa dometom od oko 390 km.

JYL-1 je kineski dugodometni 3D radar za osmatranje vazdušnog prostora S opsega. Može se koristiti kao sredstvo za kontrolu i upravljanje vazdušnim saobraćajem (npr. kao radar na ruti). Između 2005. i 2013. godine Venecuela je kupila 12 komada ovih radarskih sistema kako bi zamenila dva starija radara AN/TPS-70.  Proklamovani domet radara iznosi do 450 km.

JY-11B je kineski 3D radar u S opsegu, sa elektronskim skeniranjem, koji ima mogućnost da otkrije cilj radarske površine 2 m2 na daljinama od preko 260 km. JY-11B može podići svoju antenu koja je montirana na hidrauličnom podiznom jarbolu kako bi se poboljšala radarska pokrivenost ciljeva koji lete na veoma malim visinama.

Radari iz različitih sistema protivvazduhoplovne odbrane i raketnih sistema zemlja-vazduh takođe doprinose praćenju situacije u vazdušnom prostoru. Različite vrste radara mogu da detektuju velike vazduhoplovne ciljeve na udaljenosti do 320-390 km. U zavisnosti od raspoređivanja i organizacije sistema protivvazduhoplovne odbrane, ovo omogućava blagovremeno otkrivanje i reagovanje na pretnje.

Najnaprednije protivvazduhoplovno oružje u inventaru venecuelanskog ratnog vazduhoplovstva i PVO je ruski sistem S-300VM Antej-2500.

Venecuelanska vojska je 2013. godine dobila dva kompleta ovih protivvazduhoplovnih raketnih sistema. Jedan divizion S-300VM uključuje radare 9S15M i 9S19M2 za 360-stepeni i sektorski nadzor, komandni punkt, višenamenski radar za navođenje 9S32M i odgovarajući broj lansera (sa i bez radara-iluminatora) koji nose po dve ili četiri rakete, zavisno od tipa.

Protivvazduhoplovni raketni sistem Antej-2500 može da dejstvuje na aerodinamičke ciljeve na udaljenosti do 200 km i visini do 30 km. Za balističke ciljeve, domet lansiranja dostiže 40 km, a visina je 30 km. Moram napomenuti da tačne količine isporučenih sredstava variraju od izvora do izvora, pa vredi pomenuti da je, prema nekim podacima, Venecuela nabavila (samo) jedan raketni divizion sa dve raketne baterije sistema PVO S-300VM Antej-2500 sa 40 raketa 9M82M i 150 raketa 9M83M, proklamovanog dometa do 200 km odnosno do 120 km, za aerodinamičke ciljeve ili do 30 km i do 40 km za balističke ciljeve.

Venecuela takođe poseduje nekoliko baterija samohodnih sistema protivvazduhoplovne odbrane Buk-M2E na točkaškim šasijama. Prema raspoloživim podacima, do 12 lansirnih vozila (sa i bez radara) ovog tipa je u upotrebi. Ovi sistemi protivvazduhoplovne odbrane sposobni su da dejstvuju na velike aerodinamičke ciljeve na daljinama do 50 km i visinama od 25 km. Takođe imaju mogućnost dejstva na balističke ciljeve. Venecuelanska verzija uključuje komandni punkt 9S510E, višenamenski radar 9S18M1E, samohodne lansere sa radarom 9A317E i samohodna lansirno-pretovarna oruđa 9A316E postavljene na beloruskoj točkaškoj šasiji MZKT-69221 u konfiguraciji 6×6.

Relativno stariji, ali modernizovani, samohodni sistemi protivvazduhoplovne odbrane S-125 Pečora-2M i dalje su u upotrebi.

Iako su sukcesivno deaktivirani poslednjih godina, približno 24 lansera i pripadajuća sredstva su i dalje u upotrebi (formacijski najmanje 6 raketnih diviziona). Modernizovani S-125 su dizajnirani da dejstvuju na avione i slične ciljeve na daljinama preko 30 km i visinama od 20 km. Standard 2M kombinuje digitalizovanu obradu i poboljšanu elektronsku zaštitu sa elektrooptičkim rezervnim režimima, omogućavajući rad u otežanim elektromagnetnim uslovima i okruženjima. Mobilnost je ključna za preživljavanje i taktičku vrednost. Drumski mobilni lanseri i pripadajući radari mogu se često pomerati, može im se skraćivati vreme podešavanja što stvara neizvesnost oko lokacije baterija, komplikujući ciklus ciljanja od strane protivnika.

Artiljerijski sistemi malog kalibra različitih tipova i dalje se koriste u protivvazduhoplovnoj odbrani kratkog dometa. Ukupno najmanje 400 oruđa, prema različitim procenama. Oko polovine ovog broja su sovjetski/ruski sistemi ZU-23-2 kalibra 23 mm, jedna od najnovijih modifikacija. Opremljeni su savremenom optoelektronskom opremom i sistemom za upravljanje vatrom. Protivavionski top 23/2 mm, ponekad nazivan i Sergej, sovjetske  proizvodnje, namenjen je za dejstvo protiv niskoletećih aviona i helikoptera i za dejstvo na lako oklopljene ili utvrđene ciljeve na zemlji ili živu silu neprijatelja. Danas je aktuelna njegova upotreba protiv bespilotnih letelica i dronova, kao i protiv krstarećih raketa. Efektivan horizontalan domet iznosi 2 do 2,5 km, dok je to po vertikali 1,5 do 2 km. Brzina paljbe je 17 granata u sekundi po cevi.

Venecuelanska vojska je početkom 1980-ih nabavila i 36 italijanskih dvocevnih protivavionskih topova Bofors 40 L/70, koji su prvobitno integrisani u armijski sistem upravljanja vatrom „Guardian“. Nakon što su postepeno povučeni iz upotrebe, topovi su predati na upotrebu venecuelanskim marincima. „Guardian“ je koristio radarske ulaze povezane sa optičkim direktorima, omogućavajući koordinisano ciljanje više topova unutar artiljerijske baterije. Visoka brzina paljbe i brzo kretanje L70 činili su ga idealnim za odbranu strateških tačaka od brzih pretnji na malim visinama – uključujući jurišne avione i borbene brodove. Danas, jedan broj ovih topova i dalje služi u jedinicama obalske artiljerije Venecuele.

Prenosivi sistemi protivvazduhoplovne odbrane su u službi raznih jedinica i podjedinica. Većina ovih sistema su sistemi Igla-S ruske proizvodnje. Prema navodima samog predsednika Madura, Venecuela raspolaže sa do 5000 raketa ovog prenosnog sistema PVO. Raketa koristi dvopojasni infracrveni tragač namenjen za odbijanje baklji i mamaca i može da dejstvuje na ciljeve na daljinama od 500 m do 6 km i na visinama do oko 3,5 km.

Slični sistemi PVO evropske proizvodnje takođe su u upotrebi. Tu je švedski RBS-70 kao ne-ruski, laserski navođeni dodatak u lepezi opcija. Nasuprot Igli-S teži je i montira se na tronožac, žrtvuje prenosivost za navođenje laserskim snopom i veću preciznost uz domet dejstva do 9 km sa novijim raketama „Bolide“.

Kada je reč o lovačkoj avijaciji, Venecuela u svom naoružanju ima jednu eskadrilu lovaca F-16A/B koji se i dalje smatraju upotrebljivim i koji mogu nositi rakete V-V kratkog dometa AIM-9 „Sidewinder“ i Python 4.

Najbrojniji i najsavremeniji lovci svakako su ruski Su-30MK2, naoružani su raketama kratkog dometa R-73E i srednjeg dometa R-27R/T i R-77, ukupnog dometa dejstva od 80-100 km. Pored njih nose i ruske protivbrodske rakete H-31A. Prema javnim izvorima Venecuela poseduje 21 lovački avion ovog tipa.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.