[REPORTAŽA] Inženjer na naftnoj platformi, Relja Pantić: Na letu za naftu

Devojka koja radi popis 2011. godine pita me: “Kako idete na posao – kolima, autobusom, peške?” “Pa vidite“, odgovorim, „ja idem avionom, avionom, opet avionom, pa na kraju helikopterom. A ako baš nemam sreće pa radim na kopnu, onda umesto tog helikoptera bude jedno četiri sata vožnje brzim gliserom nekih 200 km u dubinu džungle, i potom jedno tri sata džipom do posla.” Šalim se, nisam joj tako rekao. Pitao sam je samo koje još opcije postoje. Na to ona reče: „Može ostalo?“. Ja rekoh: „Napišite ostalo“.

Inženjer sam na naftnim platformama. Moje kolege i ja smo oni što tragaju za naftom, hiljadama kilometara od kuće, duboko u džungli, daleko na moru. A da bi stigli na ta lepa i nekad ne baš tako lepa mesta putujemo helikopterima. Posebno ako radimo na naftnim platformama, gde je to osnovni vid prevoza sa kopna, osim ako nas ne uvale na takozvani brzi brod, gde ćemo uživati u satima i satima ljuljanja na ozbiljnim talasima dok stignemo u luku. Kran i korpu kojom nas prebacuju sa platforme na brod neću pominjati. Zato, svi preferiramo naš ljubljeni čoper. Skoro svi.

Prvo, da bi mogli da se ukrcamo na helikopter za naftnu platformu, moramo proći trodnevni kurs koji se zove „BOSIET“. Obuku nam obezbedi firma za koju radimo u nekom od sertifikovanih trening centara širom sveta. Njegov integralni deo je „Helicopter underwater escape training – HUET“. Da, nije baš romantično ime, ali znači baš to – kako napustiti helikopter koji se srušio u more, pa i potonuo. Sad, ne znam baš koliko bi nam taj kurs pomogao u stvarnoj situaciji, ali uključuje bazen, kran i model helikoptera, koji potapaju sa nama unutra, pa rotiraju pod vodom, pa mi izađemo, aktiviramo splav za spasavanje, i tako još štošta nešto i položili smo. Ako neko baš ne zna da pliva ili se pogubi okrenut naopačke pod vodom, ima tu okolo gomila ronilaca, izvadiće ga, i položio je. Dobijemo karticu koja važi četiri godine, posle moramo da radimo ponovo.

Potom dođe i dan da se helikopterom krene na naftnu platformu. Obično svaka zemlja u kojoj se vadi nafta ima svoj naftaški grad, koji ima svoj naftaški aerodrom, i tamo su naftaški helikopteri. Da stignemo do tamo već smo promenili tri četiri aviona na našem putu. Dođemo na aerodrom, čekiramo se, haos i gužva obično, mnogo kompanija, mnogo letova, mnogo platformi, ali uglavnom teško da ćemo se ukrcati na pogrešan let. Mere nas, mere nam torbe, dođe pilot pa sabira težine, pa pita: „Je l` kod vas Srba ima neko da ima ispod sto kila?” Pa pošalje jednog kolegu u hotel da dođe na let sutra, jer smo preteški, pa se mi sa njim zezamo mesec dana zbog toga. Potom – „safety video“. To se gleda pred svaki let, uvek, prvi, drugi, stoti put. Pola sata priče o tome šta ako se sruši helikopter i o još nekim sitnicama. Svi helikopteri su uglavnom opremljeni splavovima za spasavanje, zatim EFS (Helicopter Emergency Floatation Systems) ili ADFS (Automatic Float Deployment System) sistemima koji bi trebalo da se naduvaju oko helikoptera u slučaju sletanja na vodu, i zadrže ga na površini. Posada i putnici bi trebalo da nose EBS (Emergency Breathing Systems) sistem, pomoću koga se duže roni na dah. Naravno svi nosimo i pojaseve za spasavanje.

U principu u naftnoj industriji se letovi helikopterima, kao i bezbednost generalno, shvataju vrlo ozbiljno, i sve je usmereno na sigurnost i preživljavanje putnika. Nesreće su vrlo retke, ali se dešavaju.

Ako radimo na Severnom moru ili negde gde je hladno, daće nam da obučemo i specijalno odelo za spasavanje. To je jedno gumeno čudo koje treba da nam pomogne da preživimo bar sat vremena u hladnom moru u slučaju pada helikoptera.

Nakon toga idemo u čekaonicu. Tu sačekamo da pilot dođe po nas, pa u koloni jedan po jedan pravac pista i idemo do svog helikoptera. Sad, nije da mislim da će se baš taj i tada srušiti, ali pokušavam da na foru uhvatim mesto do prozora, koji su inače i izlazi za slučaj opasnosti. Mislim, bolje nego da sedim u sredini, jel tako?

Stavljam zaštitu za uši, motori se pale, elise pokreću, buka je velika, i helikopter poleće. Gledam aerodrom, avione, onda kuće, plažu, na prvom letu mislim da sam baš faca i ono: „E da mi je neko rekao da ću jednog dana…“ I uglavnom za koji minut smo iznad mora, gde sleduje generalno dosadan let koji može trajati i par sati. Vrlo je preporučljivo da se ode u WC na aerodromu. Let može biti pun, pa smo svi sabijeni ko sardine, još ako je Afrika sa 40 stepeni –  posle neka se neko žali kada se putnik do njega izuje u avionu. A možda će samo nas dvoje-troje da se baškari, što se ipak ređe dešava. Tu i tamo preleti se neka naftna platforma, ili se pojavi neki brod. Inače, gledate instrumente u kabini i šta piloti rade ili kroz prozor, pa umišljate da ste videli ajkulu ili delfina, mada sa nekih 1000 m visine – teško. Iskusniji ponesu knjigu.

I onda, stižemo na posao. Naftna platforma se pojavljuje u daljini, pa postaje sve veća i veća. Mada realno, mnogo su manje nego što sam zamišljao pre nego sam otišao na prvu. I da, nisam baš bio mnogo srećan zbog toga.

Helikopter polako kruži, prilazi, da bi se potom lagano spustio na helidek. Svi helidekovi su isti, sa ispisanim ogromnim nazivom naftne platforme, i mrežom okolo. Da se uhvatimo valjda, ako nas oduva vetar. Tu čeka komplet vatrogasni tim, ako ne daj bože nešto krene po zlu. Izlazimo jedan po jedan, istovaraju nam torbe i idemo u prostoriju za dobrodošlicu.

Za to vreme ekipa koja ide kući se ukrcava u helikopter, a mi tužno gledamo za njima. Narednih dve nedelje ili mesec dana su naši.

Sve fotografije: Privatna arhiva Relje Pantića