Srbija ostala bez operativnih lovačkih aviona – dežurni par prizemljen zbog nedostatka akumulatora

BEOGRAD – Kako je juče u dnevnim novinama „Politika“ napisao novinar i vojni komentator Miroslav Lazanski, Srbija je prvi put posle nekoliko decenija ostala bez lovačke zaštite svog vazdušnog prostora.

 

 
Zanimljivom ličnom i profesionalnom inicijativom, zamaskiranom u priči o poplavama, Miroslav Lazanski objavio je juče u „Politici“ informaciju da je srpsko nebo nebranjeno već sedam dana:

„Da li znate da zemlja Srbija već sedam dana nema pravu zaštitu svog vazdušnog prostora? Naime, nemamo akumulatore za startovanje lovačkih aviona „mig 21” i „mig 29”, pa ako bi, recimo, u naš vazdušni prostor noću uleteo nekakav oteti avion mi nemamo čime da ga presretnemo i prisilimo na sletanje. Aparati „orao” i G-4 nemaju radare i u te svrhe ne mogu se koristiti. Akumulatori za startovanje motora aviona „mig 21” i „mig 29”, i za održavanje parametara tokom leta, koštaju po kompletu oko deset hiljada evra, nabavljaju se preko jedne naše firme uz strogo formalan postupak. I sve to traje i traje. Sramota.“

Pomenuti, po kompleksnosti i značaju u procesu održavanja letelica prilično trivijalan problem, ilustruje na do sada najdramatičniji način svu razmeru tragedije u kojoj se već godinama nalazi ovaj vid oružanih snaga Srbije. Posle iznuđene promene redovnog patroliranja dežurnog para aviona (dežurna para) sa MiG-a 21 na 29, ovo je verovatno prvi put posle Drugog svetskog rata da je vazdušni prostor Srbije efektivno nebranjen.

Logični zaključci koji se mogu izvesti iz ove situacije su više nego alarmantni. Srbija je ostala bez operativnih lovačkih aviona i celokupan PVO sistem zemlje je nepostojanjem upotrebljivih lovaca u celosti obesmišljen u mirnodopskim uslovima. Naime, ukoliko bi se dogodilo da je potrebno neutralisati civilni (ili vojni) cilj u vazdušnom prostoru raketni divizioni PVO sistema (koji efektivno po javno dostupnim podacima o dometu ne pokrivaju ni 50% teritorije zemlje) bili bi neupotrebljivi jer cilj (putnički avion na primer) po proceduri uvek prvo treba vizuelno identifikovati, upozoriti i naterati na dobrovoljno prizemljenje. Bez mogućnosti vizuelne identifikacije cilja od strane dovoljno brzih aviona sa adekvatnim plafonom leta (upravo onih koji su trenutno prizemljeni) rutinske situacije kao što su privremeni prekidi radio-komunikacije putničkih aviona i slična benigna dešavanja postaće noćna mora domaćeg PVO sistema. Jednostavnije rečeno, rakete (kao poslednje sredstvo prinude) su neupotrebljive bez aviona koji će se pozicionirati krilom uz krilo pored problematične (nepoznate) civilne ili vojne letelice.

U mirnodopskim uslovima efektivna kontrola vazdušnog prostora od strane vojske ključna je kako za aviokompanije, tako i za nacionlnog provajdera kontrole letenja. Ukoliko država (vojska) nije u mogućnosti da pruži lovačku zaštitu svog neba posledice  (ne)korišćenja tog neba od strane inostranih aviokompanija, u vidu njegovog zaobilaženja zbog nedostatka bezbednosti, mogu biti katastrofalne. Upravo ovaj argument uvek možemo i čuti u izjavama odgovornih ViPVO zvaničnika kada objašnjavaju zbog čega je vojna avijacija potrebna u mirnodopskom periodu.

Poslednji primer reagovanja dežurne pare odlično ilustruje njenu realnu upotrebu u mirnodopskim uslovima. Skoro uvek će u pitanju biti privremeni kvar radio-komunikacije, dok će (inostrani) vikend letači skoro uvek biti nedovoljno pripremljeni za naizgled jednostavan cross-country. Skidanje Pionira ili Cesni sa neba raketama biće, u najmanju ruku, etički neprincipijelno.

Da li je u pitanju javašluk nadležnih u procesu planiranja nabavke, da li je problem u komplikovanom i neefikasnom sistemu javne nabavke unutar ili van sistema odbrane ili nešto treće? Koji god da je razlog deluje neverovatno da je po sredi nedostatak finansijskih sredstava za nabavku, relativno jeftinih, akumulatora. Proces njihovog pražnjenja, propisanog veka upotrebe i drugi parametri sigurno nisu „zatekli i iznenadili“.

Ostaje pitanje, sve i da se najvlažniji snovi i planovi u potpunosti i ostvare, kako bi se vojska odnosila i sa tom, modernijom, tehnikom?