Ništa od ruskih MiG-ova. Da li su Miraži iz Emirata (na poklon) jedno od rešenja?

BEOGRAD – Ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić boravio je 15. i 16. avgusta u Rusiji gde se prvog dana posete Moskvi sastao sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom a drugog dana je na poligonu Alabino prisustvovao finalnoj trci tenkovskog biatlona na kome su učestvovali i pripadnici Vojske Srbije. Posle susreta sa ministrom odbrane Rusije Gašić je agenciji Beta saopštio novost koja ViPVO stavlja pred nove izazove.

Podsetimo, nakon prethodnog susreta sa ruskim ministrom Šojguom 23. maja ove godine takođe u Moskvi, ministar Gašić je izjavio da se pregovara o robnom kreditu za nabavku naoružanja u vrednosti od 1,429 milijarde dolara. Takođe, rekao je da je u to uključeno 6 borbenih aviona MiG-35 kao i „sve ono što je dogovoreno prošle godine dok je ministar odbrane bio sadašnji premijer Aleksandar Vučić“. Tada je Gašić nagovestio da bi se ugovor mogao potpisati već u junu, avgustu ili na jesen a najavljena je nova poseta Moskvi u avgustu. Za mnoge ova najava je bila veliko iznenađenje, nakon godinu dana je ponovo aktuelizovana najava nabavke nove tehnike za V i PVO, a informacija o robnom kreditu se činila nerealna i neprikladna ekonomskoj situaciji u državi. Te slutnje obistinile su se u petak kada je iz Moskve i zvanično stigao ’’hladan tuš’’.

Novinska agencija Beta prenela je ministarovu izjavu da je robni kredit zamrznut i da je to posledica loše ekonomske situacije u Srbiji. Naveo je i da je je o robnom kreditu bilo reči na prošlom sastanku u maju dok se sada o tome nije ni razgovaralo. Ponovio je da odluku o tom kreditu mora da donese čitava vlada, da je zemlja prezadužena, da se u tom slučaju ne može razmišljati o modernizaciji vojske i da se mora sačekati bolji trenutak u budućnosti.
 

Šta dalje?

Priča o nabavci nove tehnike za V i PVO, u koju nisu ulazili samo borbeni avioni, već i radari, PVO sistemi i helikopteri, čini se da je za sada završena – kao što smo videli negativno. Prognoze kretanja ekonomske atmosfere u državi u narednih nekoliko godina nisu dobre i samim tim izgledi za nekom modernizacijom tehnike putem kredita za nabavku potpuno su neracionalni.

Državno i vojno rukovodstvo se u prethodnih nekoliko godina ponašalo kao da jednostavno nema bilo kakvih planova ili su pak ti planovi u osnovi bili nerealni. Nije se dovoljno obraćalo ni na stanje postojećih efektiva lovačke avijacije i to je dovelo do toga da je ona u nikad goroj situaciji. Da li je već kasno da se nešto konkretno uradi sa postojećim avionima radi njihovog osposobljavanja za izvršavanje nekog minimuma potreba, pre svega zaštite vazdušnog prostora, pokazaće bliska budućnost. Veliko je pitanje šta dalje, jer se sa postojećom tehnikom ne može mnogo a Tango Six je već nekoliko puta pisao o tome.

Možda će situaciju za nijansu popraviti nabavka akumulatora ali posedovanje samo 3 operativna lovačka aviona MiG-29 ne zadovoljava čak ni funkcionisanje dežurstva lovačkog para sistema PVO. Što se tiče aviona MiG-21, u resursu je ostao samo jedan jednosed MiG-21bis tako da ni taj tip samostalno ne može više činiti dežurnu paru. Pisali smo već o tome da su avioni MiG-21bis pregledani od strane ruskih stručnjaka ali da se Srbija prošle godine nije opredelila za produženje životnog veka na duže staze i na više aviona. Da li su možda vazduhoplovci očekivali novu tehniku pa se zato nije išlo na sređivanje starih MiG-ova ili je procenjeno da je to neisplativo, za sada ostaje nepoznanica.

Sada kada od nove tehnike nema ništa možda ponovo treba razmisliti o jednom takvom poslu. Vazduhoplovni zavod ’’Moma Stanojlović’’ može remontovati ali ne i produžiti životni vek na jednosedima MiG-21bis a poslednji remont verzije ’’bis’’ je u tom zavodu obavljen još 2005. Imamo li danas dovoljno stručnog kadra ali i dovoljno rezervnih delova za jedan zadovoljavajući remont koji bi obezbedio postojanje lovačke avijacije u narednih nekoliko godina? Ili se možda treba obratiti zavodima iz inostranstva kao što su to uradili Hrvati koji tek u narednim godinama treba da vide da li je remont aviona MiG-21 u Ukrajini bio dobar. Tu je i rumunski zavod koji je skoro obavio posao sređivanja mozambijskih aviona MiG-21bis/UM. Bugari su u svom vazduhoplovnom zavodu sami remontovali i izvršili reviziju na 4 aviona MiG-21bis i jednom MiG-21UM koji su im bili neophodni jer nemaju dovoljno operativnih MiG-ova 29.

Potencijalna alternativa bi mogla biti i donacija država sa kojima imamo dobre ekonomske i političke odnose. Možda su najbolji primer za to su Ujedinjeni Arapski Emirati koji su prethodnih godina rešili da ulože svoj novac u Srbiju i koji su nam dali povoljne kredite kako bi rešavali ekonomske probleme u zemlji. UAE se uskoro sprema da naruči 30 američkih višenamenskih aviona F-16 Block 61 koji bi dopunili flotu od 78 aviona F-16 Block 60 koji bi u tom poslu bili modernizovani i dovedeni na standard Block 61. Tih 30 novih aviona bi u RV UAE zamenili isti broj aviona starijih primeraka lovaca Mirage-2000 koji bi bili ponuđeni na prodaju. Da li bi se možda tih nekoliko aviona moglo naći u sastavu V i PVO Srbije pitanje je pre svega političke ali i ekonomske prirode (opcija da deo vrednosti otplaćujemo poljoprivrednim proizvodima i sl.).Po nekim poslednjim informacijama za kupovinu tih aviona zainteresovan je Pakistan. Francuska bi kao država proizvođač morala da odobri da se ti avioni nađu kod nas a tu bi se sigurno procenjivala politička i vojna podobnost naše države. Srbija nije članica nijednog vojnog saveza, opredelila se za neutralnost koja međutim nigde u svetu nije zvanično priznata. Još uvek nije sasvim jasno da li će se u bliskoj budućnosti Srbija u potpunosti okrenuti zapadu ili će ostati u tesnim političkim i ekonomskim vezama sa Rusijom.
 

Miraži iz Emirata na poklon?

U trenutku kada je preferencijalna opcija otpala da li rešenje za budućnost našeg ViPVO zaista može biti toliko „van kutije“? Marko Ivanković, vazduhoplovni inženjer, zatalasao je domaću stručnu javnost kritikama tada planirane nabavke MiG-a 35 (-29M/M2). Jedna od alternativa koju je tada aktuelizovao je i pomenuti predlog Emiratima da pomognu i na ovaj način.

Njegov predlog se bazira na javno dobro poznatim podacima da su Emirati između 2003. i 2005. godine dobili posebno modifikovane Miraže 2000-9. Letelice su praktično nove, opremljene opremom i sistemima poslednje generacije koja se inače nalazi u avionu Rafal istog proizvođača i predstavlja vrhunac razvoja i integracije sistema i opreme borbenog aviona.

RV UAE kupilo je ukupno 32 ova aviona, 20 jednoseda i 12 dvoseda pridodavši ih starijoj floti Miraža 2000 koji su takođe dovedeni na ovaj standard istim ugovorom ali su stariji po datumu proizvodnje. Ovi avioni predstavljaju dalji razvoj Miraža 2000-5Mk2 koji se nalazi u aktivnoj službi ratnih vazduhoplovstava Francuske i Grčke.

Kao dodatak potencijalnom rešenju Ivanković skreće pažnju da je Srbija (SFRJ) u svojoj istoriji vazduhoplovne industrije najviše iskustva i rada imala upravo sa Francuskom i njenom vazduhoplovnom industrijom. Grčka trenutno u svom RV poseduje 45 aviona Miraž 2000, zajedničkim kapacitetima bi se mogao otvoriti regionalni centar za održavanje (VZ Moma) čime bi se troškovi održavanja potencijalno smanjili a uposlili bi se i domaći kapaciteti. Po Ivankoviću ovo je itekako izvodljivo u odnosu na recimo predloženi remontni centar za MiG-ove gde smo po originalnom planu samo mi imali 6 aviona tog tipa i modela.  Poznato je da je jedan od najbitnijih faktora u smanjivanju cene održavanja unifikacija tipa koji se održava i što veći broj aviona u floti odnosno u programu održavanja. Ovakav regionalni centar, tvrdi Ivanković, bi išao u prilog i Grčkoj.

On ističe da tako ne bi moglo da nam se dogodi da kao sa MiG-ovima 29 avioni budu prikovani na zemlju i neupotrebljivi duži vremenski period zbog nemanja odnosno neisporučivanja piro patrona za katapult sedišta na avionu. Miraž 2000-9 koristi sedište Martin Baker Mk10 verzije koje je nama itekako poznato jer koristimo sličnu verziju na avionu Orao i G-4 i kompletno smo ovladali remontom i licenciranom proizvodnjom istih tih piro-patrona za sedište koje se nalazi u Miražu, dok bi za MiG-ove i dalje morali da ih nabavljamo iz Rusije.

Po Ivankoviću, ovakav aranžman bi mogao da iskoristi ili, iskrenije rečeno, povrati iz kliničke smrti delove naše vazduhoplovne industrije. Prva Petoletka iz Trstenika je sarađivala i ima dosta iskustva sa kompanijom Messier-Dowty (tadašnji Messier – Hispano) koja proizvodi kompletan stajni trap aviona Miraž 2000 serije 9, odnosno sama Prva Petoletka je već učestvovala u proizvodnji delova za porodicu Miraž. Takođe imaju dosta iskustva sa firmama Lucas i Bronzavia iz Fransucke (sadašnji Goodrich). Osvajanje remonta i proizvodnje rezervnih delova za Miraža 2000-9 ne bi predstavljalo problem.

Vazduhoplovni zavod Orao iz Bijeljine je saradjivao a i danas ima kontakte sa Francuskom kompanijom SNECMA koja je proizvođač motora za Miraž 2000-9, sa njima su radili dosta na programu CFM i ostalim delovima. DMB je po licenci firme Turbomeca iz Francuske proizvodio kompletan turbovratilni motor za helikopter Gazela. Soko Mostar je svojevremeno držao kompletnu prizvodnju helikoptera Gazela tako da je helikopter isporučivan i matičnoj firmi Aerospatiale (sadašnji Eurocopter) za njihove direktne kupce, a između ostalog je proizvdio i veliki broj raznih delova za Airbus u Francuskoj i Dassault, inače proizvođača Miraža 2000-9.

Budući da ViPVO nema vremena za razmišljanje a država još dugo neće imati ekonomsku snagu za nabavku nove tehnike, lamentiranje i tugovanje nad tragičnom sudbinom neće nas odvesti nigde.

Potrebna su rešenja na osnovu konkretnih predloga. Ovo je bio jedan od mogućih.

Koji je vaš predlog?