Letačke priče Suada Hamzića: Igre sa civilima

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj priči Suad se priseća bliskih susreta sa civilnim letelicama oko Zagreba.

Bio je 26. august 1967.

Zapamtit ću taj datum ne zato što je po prvi put, posle događaja u Drugom svetskom ratu, avion nemačke vazduhoplovne kompanije Lufthanasa sleteo na jedan naš aerodrom već zbog toga što je lako mogao završiti u plamenu na prilazu Zagrebačkoj pisti a možda i ja sa njim.

Vraćao sam se sa zadatka negde sa zapada zemlje. Javih poziciju i visinu leta iznad radio-fara “PI” – Pisarevina, „ulaznih vrata“ u aerodromsku zonu letenja aerodroma Pleso. Kontrolor leta (civilni) mi odobri snižavanje na uobičajenu visinu od 1500 fita iznad aerodroma, na razlaz.

Nastavih poniranje po zadatim elementima.

Nikada nisam voleo „peglati vazduh“ pa sam bar naginjao avion sa krila na krilo, osmatrao a često dosadne horizontalne etape prekraćivao vezanim valjcima. Brojeći ih ili ne.

Nagnuh avion blizu 80 stepeni i pre nego što sam i shvatio šta je ispred i destak metra ispod mene energično povukoh palicu na sebe. Agilni lovac brzo promeni smer. Prestadoh vući, prevedoh avion u suprotan nagib i pogledavši u levo i malo unazad videh koga sam „promašio“. Bio je to Boing 727 nemačke Lufthanse već danima, čak bombastično, najavljivan, ceremonijalno očekivan na Plesu, zagrebačkom aerodromu. Malo je falilo da im taj ne sleti. Da nisam mrzeo „peglanje vazduha“ zasigurno bih mu odozgo mnogo većom  brzinom „seo“ na leđa.

Ja bih možda i imao šanse da potegnem ručice katapulta. Ko zna.

Po prvi put opsovah kontrolora letenja iz vazduha, prako radija.

Znao je zašto. Ćutao je. Na razlazu me zamoli da malo produžim napred pre ulaska u krug da bi sleteo „civil“ koji je u prilazu na sletanje, od Pisarevine. Produžih daleko preko Save, uđoh u krug. U traverzi piste gledam „civila“ u finalnom prilazu.

Nije ni pretpostavljao kakvu je sreću imao. Kakvu sreću smo imali, svi mi.

Čudno ali niko nije dizao prašinu oko toga. Da li je moguće da niko od posade, pa ni putnika nije video Sejbra kako se u velikom nagibu  udaljava od Boinga?

Možda niko to zaista nije video. Kontrolor nije imao interesa da „talasa“ a ni ja jer bih morao objasniti ono „pominjanje familije“ kontroloru preko radija. A i šta bih imao od toga?

Dobro je da se sve srećno završilo.

„Bliski susret“ sa Komandantom 5.VaK

 
Vraćam se sa zadatka iz uobičajenog rejona dejstava, sa zapada.

Letim na visini oko 3000 fita. Severno od Karlovca vidim srebrnastog Daglasa DC-3. „Baraka“ ne da leti nego briše, nisko.

Vidi ti njega, pomislih.  Leteća „baraka“ a briše!

E pa on krši propise o disciplin. Briše. Što ne bih maloi ja?

On briše, ja ću njega napasti i „mirna Bosna“, zaključih. Ne sme me prijaviti jer će morati reći gde, kako je to bilo, na kojoj visini? Odlučih. Prevalih Sejbra „preko krila“, usmerih se ponirući ka „baraci“ držeći je u nišanu.

Na moju sreću pilot „barake“ se oglasi autoritativnim glasom saopštavajući Oblasnoj kontroli da on, „Labud 262“, „na maloj visini“ leti prema Pisarevini i još dade poziciju koja se podudari sa mojom pozicijom!

Kontrolor Oblasne kontrole skoro servilnim glasom, tonom drugačijim od onoga kojim komunicira sa nama „pilotskom boranijom“ mu odobri da javi Pisarevinu.

Shvatih! Energično povukoh avion na gore i u trenu „iskočih“ na zadanih mi 3000 fita. Mirno k’o jagnje dođoh na razlaz, sleteh pre Daglasa.

Vidim na njemu oslikan znak transportne eskadrile – labuda i broj aviona 262, ispod pilotske kabine. Izađoh iz aviona. Vidim „baraku“ kako rula u stajnku transportne  eskadrile, nedaleko od naše. Videh i kako se mercedes zaputi prema avionu što je bilo nezamislivo i u normalnim okolnostima protivpropisno.

Videh kada jedan od članova posade izađe iz aviona, uđe u „Mečku“ i udalji se dok su ostali iz posade salutirali.

Ko je ono leteo? Koga dočekuje „Mečka“ na stajanci raspitah se.

Rekoše mi da Komandant 5. Vazduhoplovnog korpusa, general-potpukovnik Enver Čemalović ponekada dođe da leti, da održava letačku trenažu (i pravo na beneficije letača) na tim „barakama“ tj. transportnim DC-3.

Nazdravlje! Opet si imao sreće, pomislih.