Uhapšen padobranac Aleksandar Cvetković. Kako izgleda kada imaš imbecile za prijatelje

BEOGRAD – Kako su mediji upravo javili, policija je u Smederevu juče uhapsila padobranca Aleksandra Cvetkovića zbog pretnji smrću prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću. Kako Blic i Kurir prenose Aca je, između ostalog, više puta pretio da će postaviti 14 kilograma eksploziva u sedište Srpske napredne stranke.

 

 
Dok čitate ove redove urednici beogradskih medija, posebno online portala, prekopavaće Acin Facebook profil, arhivu vesti u poslednjih godinu dana a sutra ujutru prve ekipe će se uputiti ka njegovoj kući pokraj sportskog aerodroma u Smederevu.

Priča je (medijski) savršena. Jedan od najodlikovanijih domaćih sportista, padobranac, pre nekoliko meseci jednostavno je „odlepio“ i počeo je, intenzivno koristeći internet i društvene mreže, da širi svoje „ludilo“. Simpatičan, srčan, emotivan i dopadljiv kakav je bio, počeo je da privlači pažnju zbog priče o skandalozno lošoj organizaciji jednog međunarodnog padobranskog takmičenja. Ukazivao je na njegovu verziju tog događaja i uprkos objašnjenjima odgovornih počeo je da širi priču. Prvo je skrenuo pažnju na rukovodioce Vazduhoplovnog saveza Srbije, zatim je prešao na „loše stanje u srpskom padobranstvu“ da bi se njegove, u kasnijem stadijumu već šizofrenija i paranoja bez kontrole, usmerile na srpstvo, politiku i političare.

Večeras saznajemo da je to „ludilo“ kulminiralo njegovim hapšenjem što će vrlo verovatno dovesti do kraja njegove reprezentativne padobranske karijere i biti početak veoma javnog i veoma bezobzirnog razvlačenja kako njega, tako i njegove porodice kroz domaće medije u sledećih nekoliko dana.
 

Ko je Aca Cvetković?

 
Aca je, to je sada evidentno, jedna ekstremno glupa budala koja je uspela da bude uhapšena zbog pretnje smrću najpopularnijem i najmoćnijem političaru u Srbiji, budala koja je sebi, vrlo verovatno, zbog toga okončala sportsku karijeru i koja je svojoj porodici priredila pakao koji upravo počinje.

Pre otprilike godinu dana Tango Six je pisao o jednom izuzetnom podvigu ovog mladog i tada beskrajno simpatičnog momka. Aca je, objektivno, postigao neke veoma impresivne rezultate u domaćem sportskom padobranstvu. Naravno, nikada nije bio „najbolji padobranac Srbije“ kako je to ponavljao u poslednjih nekoliko nedelja, ali je bio jedan zanimljiv mladić koji je sa sobom i oko sebe nosio jednu specifičnu vrstu čiste, neiskvarene inspiracije.

Iako obiluje gomilom gluposti i njegovim, u poslednje vreme, vrlo neinteligentnim opaskama, ovo TV gostovanje (pogledajte u celosti da bi videli kakav je bio kada je bio pribran) ipak na trenutke otkriva čistotu namere koja se zakopala negde duboko u njegovoj psihi pre nego što je, iz nekog razloga, prešla u šizofreniju kojoj je potrebna profesionalna pomoć. Dečak koji je odrastao pored aerodroma, zanesenjak koji je shvatio da je padobranstvo njegov ceo život, drugar, stalno nasmejan i veoma prisan. Na trenutke tog dečka možete videti na ovom snimku.

Acu lično poznajem veoma površno. Poslednji put smo se videli baš na njegovom matičnom smederevskom aerodromu i na žalost nisam stigao da uradim jedan kraći intervju sa njim kako sam prvobitno planirao. Kao svi sportisti, rekreativci i entuzijasti sa tog aerodorma, dočekao me je (pre više od godinu dana) veoma toplo, srdačno i pun neke ogromne životne energije. Pomislio sam tada da pred sobom imam onog sportistu iz davnih vremena, kada je vazduhoplovni sport postojao, kada je imao smisla i kada je jedina valuta kojom je funkcionisao bila valuta inspiracije i zarazne magije koja se opisuje oblacima.

Nakon našeg susreta dolazi famozno takmičenje u Rusiji i njegovo psihičko zastranjivanje koje je išlo postepeno i sporo. Kontaktirao me je, kontaktirali su me njegovi prijatelji i, na samom početku priče, imalo je smisla zapitati se: da li je taj dečko zaista doživeo toliko nepravdu?
 

Da li je Vazduhoplovni savez kriv?

 
Jeste.

Konkretni slučaj sa takmičenja u Rusiji bio je vrlo brzo na civilizovan, smiren i uljudan način pojašnjen od strane selektora padobranske reprezentacije Srbije. Aca to objašnjenje nije prihvatio i priča od tog trenutka eskalira.

Kao neko kome na dnevnom nivou prilaze izvori iz svih sfera domaćeg vazduhoplovstva vrlo brzo sam uspeo da rekonstruišem ceo „slučaj“ i kako to obično biva, istina je bila negde između. Aca je bio u pravu u jednoj, široj, više filosofskoj, slici. Srpsko sportsko padobranstvo je postalo leš nekadašnje fešte lepote, nadmetanja i neizvesnosti. Para nema, a neki opet na neki način pare dobiju, preraspodele ih nekim svojima i to sve bude, onako do koske poražavajuće, očigledno. Aca, naivan, pravdoljubiv i čist kakav je bio pre ovoga to nije mogao da prihvati. Intelektualno i emotivno nije mogao da se nosi sa tim i postepeno se sve pretvorilo u današnju vest.

Vazduhoplovni savez Srbije i njegovo svepreživljavajuće rukovodstvo je odavno izgubilo svoj kredibilitet i poštovanje ono malo vazduhoplovnih sportista koji su preostali. Pominju se konkretne krivične prijave, inspekcije a Tango Six je u poslednjih nekoliko meseci dobio zaista dosta usmenih svedočenja onih koji su ubeđeni da je bilo i konkretnih kršenja pravila i procedura. Kako su uvek te prijave bile „neizbežne“ i „skore“, uvek smo čekali da se nešto konkretno dogodi, prijavi ili procesuira. To se do sada još nije dogodilo ali kao neko ko već duže vreme prati rad Saveza, ponoviću ono što većina zna. Ta organizacija je odavno izgubila svaki smisao. Letenje i rekreativno vazduhoplovstvo su se izmestili u čisto privatne tokove (platiš pa letiš/skačeš/jedriš) i Savez jedino postoji zbog sertifikacije sportista za inostrana takmičenja i organizovanje domaćih. Da neko, na primer, namakne neka sredstva za organizaciju svog kupa ali da obavezno deo troškova pokrije sam.

Vazduhoplovni savez apsolutno jeste kriv za gubljenje svoje svrhe, pozitivne uloge i veličine koju je nekada imao. Da li se svi grehovi mogu i trebaju pripisati aktuelnom rukovodstvu? Bilo bi nezrelo i neosnovano to tvrditi. Ali da niko od njih nema sposobnost da napravi preko potrebni reset, redefinisanje njegove uloge i povrati smisao postojanja ove nekada veoma bitne vazduhoplovne orgnizacije – to je objektivno posmatrano i više nego evidentno.

Aca je podigao buku upravo oko ove nepravde koja ga je, u to sam ubeđen, lično veoma pogađala. Uradio je to na loš, neinteligentan i po svakom osnovu pogrešan način. Ono što je ipak najgore u celoj priči je to što u njegovom okruženju nije bilo dovoljno trezvenih i pribranih ljudi da ga urazume. Govorim o iskrenim prijateljima.
 

Acini prijatelji

 
Osobe koje su nekoliko meseci i nedelja unazad podržavali njegove gluposti, paranoju i primitivno shvatanje srpstva, patriotizma i pravde. Imbecili koji su šerovali, lajkovali i horski ga bodrili dok je on pravio budalu od sebe upotrebljavajući sve češće reči i definicije koje su, bar od pre dve nedelje, prerasle u otvorene pretnje konkretnim političarima, imenom i prezimenom.

Ispostavilo se da je i njegovo najbliže okruženje delilo i deli njegovu slabost. Slabost koja potiče ili iz kompletne zaostalosti ili neke mnogo kompleksnije i tragičnije socijalne bede i depresije koja može eksplodirati svuda u Srbiji, zbog bilo koje gluposti.

Aca je očigledno došao do ivice svog razuma ali da nije bio okružen hordom idiota koji su se perverzno naslađivali njegovom mukom, mogao je naići na neku emotivno inteligentniju osobu koja bi njegovo ponašanje protumačila kao vrlo loše šifrovan poziv za pomoć.

Aca je upravo to i emitovao svaki dan. Poziv za pomoć, zbunjenost i strah od života koji se očigledno toliko rapidno promenio da njegovi ideali i snovi to nisu molgi da podnesu. Na žalost, u njegovom okruženju je bilo jako malo inteligentnih i zrelih osoba da to primete i pomognu mu na pravi način.
 

Umesto zaključka

 
Brzina kojom je Aca, a tome sam nekoliko puta bio svedok, prihvatao i pomagao ljude bila je zaista dirljiva. Aca, naravno, nikako nije osoba koja bi zaista želela, mogla i na kraju krajeva i znala kako da ubije ključne političare u državi. Jednostavno, njegov svet je doživeo potres i on je bio slab da se sa time do kraja nosi. Dešava se svakom. Svako nekada „pukne“ ili poželi da „pukne“. Desilo se meni, desiće se možda nekada i vama.

Naravno, mi nećemo biti toliko glupi da radimo ono što je on radio nedeljama ali mi smo možda i imali neki konfor koji on nije imao. Možda smo imali okruženje, šanse i prilike koje on nije imao. Možda takve ljude svi otpisujemo prerano. Jer boriti se kroz život bez obzira na sve, ipak, samo zvuči jednostavno.

Da sam na mestu sudije koji sada razmišlja o Acinoj sudbini odredio bih mu minimum tri nedelje pravog zatvora. Da se dozove pameti, da shvati da je to što je uradio spektakulatno glupo i da se lično izvini svim ljudima koje je hteo da „ubije“. Samo iz razloga da bi nekoliko puta mogao da uživo oseti poniženje zbog gluposti koje je širio.

Onda bih ga pustio kući i dao bih mu novu šansu. Da bude sa svojom porodicom, da potraži stručnu pomoć (psihologa koji će ga zaista saslušati i zaista posavetovati) i da onda ponovo krene sve ispočetka. Jer ako neko ima srca i sa tim srcem se zna boriti onda je to Aca. Ne Aca koji je zbog prirode Facebooka odabrao najgori mogući ventil za svoje probleme, već Aca koji ima najzarazniji i najiskreniji osmeh koji ćete ikada videti kod neke mlade osobe koja realno nema budućnost i nema čemu da se nada trenutno u ovakvoj zemlji.