Letačke priče Suada Hamzića: Tihi špijun

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj priči Suad nam priča o jednoj pravoj lovačkoj misiji. Misiji koja se završila potpuno drugačije nego što je to, tada mladi pilot-izviđač RV i PVO, očekivao.

Bio je 19. april 1974. godine. Nas tri pilota desetak tehničara, još toliko vojnika, sa 2 aviona L-14i (MIG-21R) iz sastava 352. izviđačke avijacijske eskadrile, bili smo u pripravnosti br. 2 na aerodromu Bihać. Dežurstva u sistemu PVO za našu, iako specijalizovanu izviđačku eskadrilu potčinjenu direktno Komandi RV i PVO, bila su rutina koja nije prekidana od preobuke na nadzvučne avione i zaposedanja aerodrom Bihać 1968. godine.

Bilo je kasno popodne a niski oblaci koji su povremeno sipali slabu kišu su se vukli iznad aerodroma. Prekraćivali smo vreme uz partiju prefaransa, šahovsku tablu, TV ili čitanje, svako na svoj način. Idilu prekide onaj nama poznati, ali uvek frustrirajući, zvuk induktorskog telefona koji se koristi isključivo u liniji komandovanja, direktno vezan na Operativni Centar aerodroma.

– Vihor. Za jednoga. –  naglasi operativni dežurni koji nam je u stvari preneo komandu, odluku, operativca sa OC Komande 15. divizije PVO koja je bila odgovorna za nadzor i bezbednost vazdužnog prostora Jugoslavije zapadno od linije Slavonski Brod – Sarajevo – Dubrovnik.

U takvim prilikama, iz razumljivih razloga, poleće jedan pilot, obično komandir dežurne jedinice. Kampanjola, u koju uskoči i mehaničar mog aviona, nas preveze onih 250 metara od objekta MPP u kojem smo boravili i aviona koji su se nalazili na trianglu, okrenuti ka pistama br 3 i 4 sa kojih smo obično poletali na takvim zadatcima.

Videh tehničare i vojnike kako, po ko zna koji put, obaraju sportske rekorde pretrčavajući to isto odstojanje. Kampanjola se zaustavi pored prvog aviona uz koji je već, pod punim gasom, radio elektroagregat „APA-3“ za napajanje avio instalacija strujom.
Uskočih u avion i dok se vezah, stavih kacigu, masku, mehaničar mi je već pokrenuo motor. Rutinski uključih potrebne prekidače, izvrših nužne provere a mehaničar mi spusti poklopac kabine. Zabravih i hermetizovah kabinu. Mehaničar trgnuvši snažno poklopac kabine par puta, radi provere zabravljenosti, podiže palac potvrđujuči da je zabravljena. Odgovorih mu podignutim palcem.

Mehaničar mi nestade iz vidokruga a onda i njegove stepenice koje trenutak kasnije videh kako kližu po betonu udaljavajući se od aviona. I „APA“ se udalji. Ispred aviona vidim mehaničara kako gleda levo, desno, saginje se, proverava a onada podiže ruku, sa ponovo uzdignutim palcem i, poput saobraćajca, pokaza u pravcu piste.

Pustih kočnice i avion krenu ka poletnoj stazi broj 4.

Nepun minut kasnije sa uvučenim stajnim trapom i flapsovima uronih u oblake. Kontrolor letenja mi saopšti kanal za navođenje na koji odmah pređoh. Javi mi se OZN (oficir za navođenje) jedan od onih neznanih junaka koje smo poznavali po glasu a retko ih, ili nikada, susreli a bez kojih ni mi nismo imali šta da tražimo u vazduhu.

Dade mi kurs ka jugoistoku, prema unutrašnjosti Bosne i visinu od 7000 metara. Brzo postigavši zadani kurs, visinu i brzinu nešto iznad 1.000 km/č isključih forsaž i ručicu gasa povukoh još unazad da zadržim brzinu na podzvučnoj. OZN mi saopšti da je cilj na toj visini, oko 30 km ispred mene, da mu je brzina nemerljiva. Kao da stoji! Održavam elemente leta po instrumentima a pogled sve češće usmeravam na ekranu radara na kojem sem tzv. stalnih odraza nema ništa, nikakvog cilja.

– Još oko 20 kilometara do cilja. – čuh poruku OZN upravo u momentu kada mi se na samoj gornjoj ivici, u vrhu radarskog ekrana koji je radio u režimu pretraživanja, pojavi svetli odraz cilja. Nekoliko sekundi kasnije taj odraz celom svojom slikom kliznu u ekran. Odraz je imao izgled upravo onakav kakav se pilotima na početku obuke prikazuje kao školski, idealan, primer odraza cilja koji je na tvojoj visini, odnosno u uzdužnoj osi aviona i avionskog radara.

Odraz cilja bio je besprekorno jasan sa tzv „češljem“ čiji su i gornji i donji zubi bili pravilno raspoređeni na gore i na dole, znači cilj na istoj visini, pravo ispred mene. Ne pamtim da sam tako dobar i jasan odraz cilja ikada pre imao na ekranu čak ni kada sam u njemu imao vojne transportne avione poput An-26 ili putničke kategorije DC-9 ili B-727.

– Imam jasan odraz, cilj ispred, daljina 20! – javih
– To je vaš cilj, produžite na toj visini, daljina 18. – odgovori OZN.

Zapažam da se za razliku od uobičajenih ciljeva koje sam presretao sustizanjem ili presecanjem njihove putanje leta ovome dosta brzo približavam bez promene rakursa. Več je na oko 16 kilometara!

Smanjujem snagu motora i izvlačim vazdušne kočnice. Brzina rapidno opada i sa oko 1000 ubrzo videh da je oko 600 km/č. Uvukoh vazdušne kočnice i podesih snagu motora da tu brzinu i zadržim. Daljina do cilja je oko 13 km. Letim instrumentalno ali primječujem da mi je kabina svetla, da dnevna svetlost brzo pulsira, titra, baš kao da sam u samog gornjoj bazi oblačne mase. Lagano povukoh palicu ka sebi i sledečeg trenutka se nađoh iznad same gornje baze oblaka koje kao da ju je neko, nekom ogromnom kosilicom, poravnao. Tek tu i tamo, uglavnom na velikoj daljini, video se po neki brežuljak oblaka vertikalnog razvoja onih „maskiranih“ kumuluskongestusa ili nimbusa kako smo ih u žargonu nazivali, upravo zato što su plovili maskirani u masi kompaktne frontalne, uglavnom mirne, oblačne mase.

Ali istog momenta , ravno ispred sebe, ugledah blještav suncem obasjan predmet neposredno iznad same gornje baze nad kojom je bio i moj avion. Odraz na ekranu je i dalje bio savršeno jasan, daljina oko 10 kilometara.
– Vidim cilj. Visina oko 7000, daljina oko 10 km. – javih.
– Produžite vizuelno, pratim vas. –  javi se OZN tek da potvrdi prijem moje poruke i ispoštuje propisanu proceduru.

Brišem iznad baze oblaka pravo ka cilju. Iako ne očekujem pozitivan odgovor pritiskam na radaru dugme „Zapros“ (upit) za elektronsku identifikaciju cilja. „Češalj“ na ekranu radara se na trenutak transformisao u jednu jasnu svetleču liniju. Nisam ni očekivao da se pojave dve paralene linije što bi značilo da je cilj naš jer tada su, kod nas, tim elektronskim identifikatorima bile opremljene samo novije serije lovaca tipa MIG-21. Daljina je ispod 10 km. Pritiskam komandno dugme na palici i radar iz režima osmatranja prelazi u režim nišanjenja.

Ponovi se savršen, školski, primer rada radara i njegove automatike u novom režimu rada. Nišanski krstić, u obliku obrnutog slova „T“, tzv. „ptička“ (kako je i Rusi nazivaju) je tačno u krugu centra nišana. Na produženoj horizintalnoj liniji ekrana, na bazi daljine, su reperi koji obeležavaju daljinu do cilja.

Prestajem se diviti tom školskom primeru rada radarske opreme zaključujuči da cilj, ma šta on bio, ima savršen (veliki) radarski odraz. Prenosim pogled u daljinu ispred sebe i pokušavam utvrditi o čemu se zapravo radi, šta je to što stoji iza tako jarkog, blještavog odraza sunca koje mi je iza leđa, malo udesno, i što daje tako snažan radarski odraz ?

Uočavam da taj predmet ima okrugli oblik, vrlo blago izdužen ali i da ispod njega ima još nešto, znatno manje. Pomažem se nišanskim radarom i kratkim pogledom u kabinu vidim da njegova baza označava daljinu nešto manju od 7 km. Koncentrišem se na cilj. Već mi je jasno da je nepokretan, da lebdi i zaključujem da se radi o balonu. Ali kakvom, šta to visi ispod njega?

– Ovo je balon, ispod je nešto podvešeno, daljina oko 6 km. –
– Vidra-12, ovde Rajac, izvršite identifikaciju, utvrdite tačno o čemu se radi. – čuh drugi glas, glas dežurnog oficira sa OC 15. dPVO ovlaštenog da donosi odluke, meni naređuje a čije naredbe moram bezuslovno izvršavati sve dok ga čujem i razumem. Tek ako njega ne čujem imam pravo samostalno odlučivati.

Očekivao sam takvu odluku pa pošto mi veća brzina neće trebati, osim da održavam avion upravljivim, ponovo ispustih vazdušne kočnice i smanjih brzinu ispod 500 km/č da bih imao što više vremena osmatrati objekat koji sam presreo. Čak i na ovoj instrumentalnoj brzini, na visini od 7000 metara leteo sam sa preko 600 km/č stvarne brzine, sa preko 160 metara u sekundi. Skoncentrisao sam se na balon, posebno njegov podvešeni teret. Bilo mi je jasno da je njegov blještavi izgled poticao od njegove svetle boje i refleksije svetlosti sunca iza mene. Ispod njega na užetu (ili sajli) koju sam malo kasije i uočio, na dužini koja je odgovarala jednom prečniku balona visio je kontejner romboidnog izduženog, cilindričnog oblika, srebrenaste boje dugog oko 1/5 prečnika balona, sa prečnikom oko 1/2 sopstvene dužine.

Približavam se cilju. Vidim ga sve jasnije. Pokušavam odrediti njegove dimenzije, namenu. Jasno mi je da nije meteorološki balon sa aktivnom meteorološkom radio sondom koju sam imao prilike videti, držati je u rukama, čiji oblik je drukčiji, čije dimenzije ne porelaze 30 x 30 x 30 cm a koje svakodnevno pored mnogih Evropskih meteo stanica u vazduh jednom dnevno puštaju i tri naše, one u Zagrebu, Splitu i Beogradu. Nije ni balon sa korpom kakve bi koristili vazduhoplovni entuzijasti a ni onaj koje bi radi uveseljavanja publike ili reklama puštale bogatije kompanije željne publiciteta ili reklame.

Krajem oka videh da se upali jarko crvena sijalica u kabini mog aviona. Znao sam da je to signalna sijalica koja me upozorava da moram izaći iz napada na daljini od 1300 metara. Ta signalizacija „Otvarot“ (odvali, izađi iz napada) upozoravala je pilota da mora izaći iz napada, skrenuti energično, da avionom nebi uleteo, sudario se, sa ostatcima sopstvene rakete koju je lansirao ili cilja koji je njome pogodio.

Blagim nagibom skrenuh avion malo udesno i skoncentrisan na balon i njegov teret poslah poruku u kojoj opisah ono što gledam.
I upravo kada sam okrenute glave ulevo posmatrao taj objekat kroz bočni pleksiglas poklopca kabine čuh autoritativni glas, komandu, sa Operativnog Centra:

– Vidra-12, ovde Rajac. Oborite taj cilj! –
– Rajac, Vidra-12, razumeo. Imam samo ove dve „cepanice“. Upotrebih nekakav naš sleng-kod da bih mu saopštio da nemam top već samo dve IC (toplotno)samonavođene rakete V-V, tipa K-13.

Već sam, na rastojanju od 30 do 40 metara proletao pored cilja čiju tačnu dimenziju nisam mogao odrediti ali procenih da je balon prečnika oko 10 metara, da je blago izdužen za oko 10% kao posledica njegovog opterećenja, da na užetu dužine oko jednog prečnika balona, dakle 10-ak metara, visi romboidni cilindar džine oko 2 metra, prečnika oko 1 metar i da je največi prečnik cilindra na granici njegove gornje trećine. Kada čuh konačnu odluku Operativnog:

– Vidra-12, procenite, odlučite, imate odobrenje za dejstvo. –
Poruka je bila više nego jasna. Potvrdih prijem.

Upravo sam proleteo pored objekta. Ručicu gasa premestih na položaj punog forsaža i kada me moćni MM-14 šutnu u leđa avion povedoh u oštar levi zaokret. Povećavajući opterećenje u zaokretu odustadoh od pokušaja da objekat zadržim u svom vidnom polju.

Več sam, u maju 1969., primao naređenje da uključim naoružanje radi upotrebe, kada sam sa pratiocem presreo Aviogenksove Tu-134. Uključiovao sam ga i lansirao K-13 na vežbovnom raketiranju iznad Jadrana, ali po prvi put dobih naređenje da ga upotrebim i u relanim uslovima, bliskim onim borbenim.

Moj nepunih 29 godina star „hardver“ poče obrađivati podatke punih 11 godina, programiran tada najsavremenijim „softverima“ obogaćen sa isto toliko godina letačkog iskustva od čega 7 godina na MIG-21.

Nemam ni top a ni radarom vođene rakete R-5 već upravo jedino oružje koje najmanje odgovara ovoj situaciji, ovakvom cilju. A bio je to izazov koji nisam želeo propustiti ne samo zbog toga što bih nekome smrsio račune, ne samo da bi se mi domogli nečije savremene radio-izviđačke tehnologije koju bi, nisam sumnjao u to, pronašli naši lovci, šumari, planinari, izletnici, seljaci, već i zato što je to bio profesionalni izazov, izazov kojem bi malo koji pilot borbene avijacije odoleo.

U zaokretu pratim porast brzine koja mi sada treba. Moram imati bar 0,82 Maha, uslov za stabilan let rakete K-13 posle lansiranja. Moram imati potrebnu daljinu za nišanjenje, lansiranje i daljinu za bezbedan izlazak iz napada. Poželjno je da imam što bolji refleks sunčevih zraka sa površine balona da bi ta reflektovana toplota navodila IC raketu, dakle imati sunce u leđa. Moram čuti signal zahvata glave bojeve rakete na cilj a u svakom slučaju što bolje elemente za balističko (klasično, slobodno) raketiranje da bi u slučaju odsustva toplotnog odraza raketa prošla što bliže cilju da se aktivira njen bočni optički blizinski upaljač da bi ona, parčadima svoje bojeve glave, uništila cilj.

Moram odrediti nišansku tačku tako da u slučaju nemanja samonaveđenja raketa prođe što bliže cilju, po mogućnosti ne dalje od 10 do 12 metara da bi se aktivirali blizinski upaljači. Brzina rakete je preko 2 Maha plus brzina aviona. Dakle preko 3 Maha ili 1000 metara u sekundi. Sa daljine od 1500 metara to je oko 1,5 sekund leta. Stari dobri Njutn kaže G = 9,81 u sekundi. Znači ako ne proradi IC samonavođenje, nišani precizno, jedan i po prečnik balona, iznad balona, lansiraj na 1,5 km udaljenosti a najkasnije kada se upali ona sijalica „otvarot“ i energično izlazi iz napada.

Ako ne uspem prvom reketom, ponoviću napad, pokušaću drugom. Ako obe rakete promaše cilj i ne aktiviraju se, doći će do automatske samolikvidacije (eksplozije) nakon nekih 15 sekundi leta i, nadam se, njihovi ostaci će pasti negde u bosanske šume ne nanevši nikome nekakvo zlo ili štetu.

Uključujem glavni prekidač lansiranja raketa. Obaram prekidač okidača na palici sa sigurnosnog u položaj za dejstvo. Pojačavam signal zahvata raketa. Uključujem kolimatorski nišan čiju svetlosnu mrežicu u staklu nišana podešavam na intenzitet koji će mi, shodno uslovima dnevnog svetla omogućiti što prieciznije nišanjenje.

Završavajući zaokret za 180 stepeni gledam u pravcu mog cilja kojeg ću, uveren sam, prvom raketom poslati na zemlju, ali ne uočavam ga!

Znam, osećam ga, nije mi prvi put da lako ponovo uočim cilj u vazduhu koji mi je izmakao iz vidokruga, a ovaj još i lebdi. Vidim jasno kondenzacijski trag moga aviona, mesto na kojem sam uključio forsaž i krenuo u zaokret. Na osnovu tog traga, njegovog intenziteta i oblika u 100 metara mogu odrediti njegovu poziciju, mesto gde taj prokleti balon stajao.

Ali balona tu više nema!

Malo propinjem avion. Osmatram sa nešto veće visine, proširujem zonu osmatranja. Nema ga!? Nema nikakvog traga izuzev kondenzaciskog traga moga aviona. Neverovatno!

Javljam to preko radija ali nastavljam let u suprotnom pravcu da napravim manevar, dovedem avion u poziciju da bih ga mogao raketirati onako kako sam isplanirao. Možda će se ponovo pojaviti. OZN mi javlja da ga on još uvek jasno vidi, da je na istoj poziciji ali da mi ne može dati tačnu visinu jer je ne može izmeriti, da je još uvek na oko 7.000 metara.

Nakon nepunih minut leta u suprotnom pravcu krećem ponovo u zaokret. OZN mi pomaže usmeravajući me u pravcu cilja koji i ja ponovo vidim na ekranu radara na daljini od oko 10 kilometara. Izvodim avion u tom pravcu i radar prevodim u režim nišanjenja. Jasno mi je da se balon sa svojim teretom spusio niže, u oblake.

Isključujem forsaž jer mahmetar pokazuje nešto iznad 0,85 a veća brzina mi i tako nije potrebna i bila bi kontraproduktivna (skratila mi vreme nišanjenja) ako se balon ipak pojavi u mom optičkom nišanu, ako bar i na trenutak budem imao uslove da lansiram raketu prema njemu. Reperi daljine na bazi radarskog nišana se približavaju sredini nišana. Daljina je manja od 5 kilometara. Kližu još bliže centru nišana. Na samo 3 kilometra su. Avion mi se, u blagom uglu poniranja, približava gornjoj bazi oblaka. Daljina je malo preko 2 kilometra a avion mi uleće u oblake. Prenosim pogled na letne instrumente . Pali se ono crveno svetlo „otvarot“ signal za izlazak iz napada.

Razočaran povlačim palicu na sebe i trenutak kasnije kabinu mi ponovo zapljusnu sunčeva svetlost.

Krenuh u zaokret prema severo-zapadu i javih da nemam uslova da izvršim zadatak. Ponovo se oglasi „Rajac“ i naredi mi da se uputim na „livadu“ (uobičajen žargon za aerodrom). Isključih naoružanje i kolimatorski nišan.

OZN u čijem glasu sam osetio isto ono razočarenje koje sam osećao i ja mi dade kurs prema „livadi“ i odobri prelazak na kanal AKL. Sigurno bi bio ponosan što je navodio pilota MiG-a koji je oborio špijunski balon negde iznad Bosne. Nekoliko minuta kasnije, po instrumentalnoj proceduri probivši oblake na dole sleteh. Razočaran.

Sat kasnije završio sam kratak pisani izveštaj o izvršenom zadatku priloživši vrlo preciznu skicu balona i njegovog podvesnog kontejnera, posebno podvesnog kontejnera. Jedino što je bilo neprecizno mogle su biti dimenzije koje nisam mogao tačno odrediti ali mislim da nisam odstupio previše. Mogle su biti manje ili veće za 10% ali njihove uzajamne proporcije nisu mogle znatno odstupati.

Obaveštajni odsek u Komandi RViPVO je identifikovao taj kontejner kao uređaj za opremu za izviđanje svih elektronskih sredstava, sistema veza, komandovanja, osmatranja navođenja i protivdejstava sredstava PVO. Radio signalima ti podaci su dostavljani korisniku na zemlji ili moru. A ko je bio korisnik zna svaki meteorolog jer tada je, kao uostalom u 95% slučajeva vazdušna masa, pa i taj front, na naše prostore stizala sa zapada, eventualno juga-jugo-zapada.

Da sam to sve znao posle poletanja, posebno od momenta uočavanja cilja na ekranu taj „tihi špijun“ bi sigurno završio u šumama oko Mrkonjić grada jer ne bih izustio ni reči. Ne bih javljao ništa, ne bih tražio instrukcije. Postupio bih isto, identifikovao ga i bez reči gađao.

Ovako su oni koji su ga pratili i slušali, čuli i mene, moja javljanja. Ja sam im dao informacije, signal da taj balon, daljiski njime upravljajuči, jednostavno snize za stotinjak metara i sakriju ga u masi oblaka.

I mi smo naučili nešto pa su posle avioni u sastavu dežurnih lovačkih jedinica u pravilu imali podvešene kombinacije naoružanja koje su uključivale top i radarom vođene rakete V-V.